HRAST - DRVO BOGA PERUNA

                                                 
                                                          http://www.starizanatisrbije.rs/

Pročitah danas da je noćas posečen stari hrast.

Hrast je bio prepreka za izgradnju koridora i sada je ta prepreka uklonjena.Uzaludni su bili protesti,peticije i priče o tome kakvo značenje je taj hrast imao.

Znam da je sada besmisleno pričati o vekovnim verovanjima ljudi vezanim za drveće ali ću ipak napisti ono što ja znam.Možda i nije baš besmisleno jer ima još hrastova u Srbiji koji mogu zasmetati.

Ne znam da li oni koji su doneli odluku da se hrast mora poseći,za Božić u svoju kuću unose Badnjak.Verujem da ga unose jer oni,zaboga poštuju običaje svog naroda.

Ne znam da li su se ikada zapitali zašto se baš grančice hrasta unose kao Badnjak.

Verovatno nisu jer njih te stvari i ne interesuju.Oni to rade ,ne zbog tradicije već zbog mode.

A svi stari narodi (Sloveni,Gali,Kelti,Rimljani i Grci) su veoma cenili šume i stabla.Verovali su da drveće ima čarobne moći a posebno su poštovali hrast.

Kod  Grka on je Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, a kod Slovena Perunovo (ili Perkunovo), bez sumnje zato što privlači grom, kišu i simbolizuje uzvišenost.

Za mnoge narode,pa i za Srbe,drvo je bilo stan božanstva.Drvo  po tim verovanjima ima dušu ili je neka duša u njemu nastanjena.Ta verovanja su prenošena sa predaka na potomke.

Drvo sa svojim večitim ili obnavljajućim zelenilom kao osa sveta predstavlja sam život. Njegov vrh predstavlja prostor neba, a koren drveta - donji svet.

 Smatra se da nas korijen stabla vezuje za pretke, stablo je dato da u njega upisujemo krst i ljubimo ga, a grane i zelenilo, koje se obnavlja, pripadaju Bogu i budućim generacijama.

Za neke od njih drvo je stan božanstva, ono je prvi i najprimitivniji hram, a njegova lekovita snaga ogleda se u snazi božanstva ili demona koji u drvetu živi.

Staroslovenski narodi, kao  i grčki, rimski i skandinavski narodi, povezivali su stablo hrasta s jednim od njihovih najviših božanstva. Kod staroslovenskih  naroda to je bio bog Perun, gromovnik, pa ne čudi da grom prema verovanju  najčešće udara baš u hrast.

Dolaskom na Balkan, stari  Sloveni  su doneli i svoje razvijeno poštovanje određenih vrsta drveća. Narod je smatrao svetim  pre svega ono drveće koje se izdvajalo svojim izgledom, veličinom ili položajem. Seljaci su verovali da takvo drvo nije samo dom neke duše,već mesto oko koga se okupljaju natprirodna bića. Smatralo se da u njegovoj blizini borave vile.

Bilo je zaštićeno  a jedna od najčešćih zabrana odnosila se na sečenje stabla i  grana. Po narodnom vjerovanju, to drveće bilo je prožeto nekom opasnom silom.

Za hrast se verovalo da je izuzetno srećno drvo u čijoj se krošnji povremeno skupljaju dobre vile.

To su uglavnom bila usamljena velika stabla nepravilnog oblika,i skoro zastrašujućeg izgleda.

Verovalo se  da će  onaj ko ih poseče umreti ili će mu se desiti neko zlo.

Veselin Čajkanović u knjizi “Mit i religija u Srba”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973. Piše da je hrast simbol je otpornosti i čvrstoće.

 Hrast je u starim indoevropskim religijama poznat kao drvo boga gromovnika.[1] Hrast je sveto drvo starih Slovena, što je kod Srba dobrim delom sačuvano i nakon primanja hrišćanstva.[1] Kod Srba se i danas koristi za badnjake, a stari običaj da se pod hrastom održavaju zborovi je i u vezi sa verskim uvaženjem toga drveta.[1] U toku turske vladavine Srbi su se zarad molitve, u nedostatku crkava, okupljali ispod osvećenih hrastova - zapisa.

Srbi su gajili veliko poštovanje prema hrastu. Sem brojnih zapisa kojih i dan danas ima, treba pomenuti badnjak i Božićne obrede vezane uz hrast .

Badnjak je drvo koje se potpaljuje na Badnje veče, uoči Božića, i taj čin je osnovni obred božićnog ciklusa kod Južnih Slovena.

 Badnjak gori svu noć, ljudi ga čuvaju i ne spavaju.

Ovaj obred je raširen u Srbiji, Hercegovini, Bosni, Dalmaciji, Istri (kod pravoslovaca i katolika) i još pojedinim oblastima Hrvatske i Slovenije, Bugarskoj i Makedoniji.

Obično je badnjak sečen na Badnji dan, rano ujutru pre izlaska sunca.

 Seču badnjaka prate različite obredne radnje, u zavisnosti od kraja.

 Pre seče se posipa žitom, prekrupom ili poliva vinom,maže medom.

Prilikom seče badnjaka domaćin  mora da  ćuti I da ga odseče  jednim zamahom sekire ili sa tri .

 Sakralan značaj ima i prvi iver koji se čuvao u kući i na Božić se nosio do košnica, štala, kokošinjca i čuvao se za lečenje ukućana.

 Obično badnjak u kuću unosi domaćin, a veoma često se na različite načine omotava (u košulju, platno) ili ga povijaju kao bebu.

 Domaćica ga često zasipa žitom, orasima i novcem.

 Na badnjak se stavlja suvo voće, ritualno jelo – pečenica, novac, marama i sl. Ponegde se cela porodica provlači ispod badnjaka.

Položajnik je pomerao badnjak da bi krenuli poslovi i blagostanje u kući, a granom badnjaka je izazivao varnice na ognjištu i izgovarao blagoslove: «Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića, prasića…»

Pepeo i ugarci badnjaka su takođe korišćeni za razne magijske i isceliteljske ciljeve: odnošeni su u njivu, ambar, pčelinjak ili su pepelom posipani usevi, korenje voćki, mešan je u hranu kokoškama ili se mešao u vodu kao lek protiv glavobolje.

Konstantin Porfirogenit je  sredinom X veka  pisao o slovenskom poštovanju hrasta i kaže da su Rusi prinosili žrtve na ostrvu Hortica gde je rastao ogroman hrast.

I mnogo kasnije, hrastovi su sačuvali obeležje svetinje među Slovenima: pod njima su obavljani razni paganski, ali i hrišćanski obredi, kao i žrtvovanja pa se može smatrati i pretečom hrama.

Kod Rusa su mladi posle venčanja odlazili do starog hrasta i tri puta obilazili oko njega.

 Kod Srba, hrast je  veoma često su imao ulogu zapisa.

Zapisi su kultna mesta sa svetim drvetom ili kamenim stubom (ili krstom) kod kojeg se obavljaju molitve za vreme  praznika. Taj hrast, na kome je «zapisan» (izrezan ili isklesan) krst, koji je zamenio idola, imalo je  skoro svako naselje  a pojedine velikeporodice su imale svoje zapise na imanjima.

Urezani krst je stajao na zapadnoj strani "zapisa", tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi.

 Po verovanju, zapis je stanište božanstva polja i šuma, koje štiti selo od bolesti i groma, a njive sa usevima od oluje i grada. Zato  ne čudi izbor gorostasnih hrastova za zapis.

Svuda je bilo zabranjeno seći svete hrastove, ložiti suve grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabla ili na bilo koji drugi način oštetiti stablo jer to, po verovanju, donosi nesreću i smrt ne samo onome ko to čini nego i svima oko njega.

Kod svih Slovena postoji verovanje da se na hrast može preneti bolest, pa su obavljane različite simboličke radnje prenosa bolesti:

 Ukrajnici, Poljaci, Česi, Moravci na hrastu ostavljaju odeću bolesnika;

 Bugari, Srbi, Makedonci i Hrvati na hrastove grane vezuju trake i konce iz odeće.

 Voda kojom su kupani bolesnici ili deca se prosipla oko hrasta.

 Često se u probušenu rupu u hrastu stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnog deteta ili konac kojim je dete pre toga premereno, a zatim bi se taj otvor zatvarao kočićem.

Oduvek je važilo nepisano pravilo  da se sa ovih stabala ZAPISA ne sme skinuti nijedna granica,plod,kora –ništa.Pogotovu se ne sme Zapis odseći i uništiti,već on mora sam od sebe da izumre kao čovek.

Ko povredi ili uništi Zapis,ne može izbeći božju kaznu.Kazna može da se odrazi na njega i na celu porodicu pa čak da se zatre cela porodica. 

     

  U jednom selu kod Zaječara zabeležen je slučaj da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano zato što je "zapis". Seljaci iz tog mesta su čak izgradili novi put, da sveto drvo ne bi pomerali.

Bez obzira na kulturni krug koji se posmatra, sigurno je da je hrast sakralno drvo, velike važnosti i izuzetno pozitivne simbolike koja se očuvala i do danas i koju treba sačuvati i za buduća pokolenja.

Hoćemo li u tome uspeti?

IDEALAN PAR

Miša i Sandra su uvek važili za idealan par.Mladi,lepi,uspešni i uvek dobro raspoloženi .

Prisutni su na svim važnim društvenim dogadjajima .Ljudi pričaju o njima sa izvesnom dozom zavisti ali nikada se o njima nije čula neka ružna priča.

Oni su uvek bili "Miša i Sandra".

Dobro,u poslovnim krugovima Miša je bio Miša a Sandru su često i koleginice zvale,kad o njoj pričaju "Sandra Mišina".

Sandri to nije smetalo.Naprotiv,prijalo joj je što ih ljudi doživljavaju kao jedno.

Njih dvoje su,činilo se i njoj oduvek bili zajedno i bili su kao jedno.

Miša je bio dve godine stariji ali su se njihovi roditelji družili pa su tako praktično,rasli zajedno.

Oboje su pripadali takozvanoj  srednjoj klasi ali  je Miša živeo u porodičnoj kući sa velikom terasom i dvorištem  i kod njih je sve bilo malo drugačije od onoga u dvosobnom stanu  sa balkonom u kome je živela Sandra.

U Sandrinoj kući je važilo pravilo da je važno učiti i raditi da bi se preživelo a Mišu su učili da se pre svega mora živeti ali na fin i pristojan način.Njegovi su živeli po propisima koje su uspostavili i bez naglih promena.

Dok su bili deca ona  te razlike nije ni primećivala.Volela je da sa njim sedi u velikom,lepo uredjenom dvorištu njegovih roditelje ili u svojoj sobi i sluša ploče koje joj je poklono ili čita knjige koje su takodje bile njegov poklon.

Ni sama nije sigurna kada su počeli da se zabavljaju.Kada su postali par?

Njene drugarice su se zaljubljivale i patile zbog ljubavi i ljubomore a ona je jednostavno volela i bila voljena.

Miša je od štrkljavog i ozbiljnog dečaka izrastao u zgodnog i duhovitog mladića koji je sve plenio svojim lepim manirima ali i sportskim rezultatima.Uspesi u učenju su bili nešto što se podrazumeva.

Sandra je  mamila poglede mnogih mladića svojom pojavom .Visoka,vitka ,duge svilenkaste i nemirne kestenjaste kose sa zelenkastim očima kao u mačke,privlačila je poglede mnogih mladića ali se sve na tome završavalo.

Svi u njihovom mestu su znali da su njih dvoje par .

Godine su prolazile.Bili su srećni i zaljubljeni a njihovi roditelji zadovoljni što su im se deca "našla" jer nije danas lako naći ni pravu devojku ni pravog momka a oni su bili idealni.Baš kao rodjeni jedno za drugo.

Miša je prvi upisao fakultet i završio ga kao jedan od najboljih studenata tako da je odmah dobio i dobar posao.

Sandra se dvoumila izmedju umetnosti i jezika ali je po Mišinom savetu upisala ekonomiju i uspešno i na vreme diplomirala.

Nije imala problema ni oko nalaženja posla jer je Miša već imao odredjeni ugled i uticajne prijatelje pa je počela da radi u banci .

Prema svim propisima po kojima je Miša naučio da živi, sledilo je venčanje.Iako su to svi očekivali kao nešto sasvim normalno,on se potrudio da je zaprosi baš onako ,romantično na terasi jednog egzotičnog hotela uz more.

I život  se Sandri nastavio romantično.Živela je  kao u bajci.

Dobijala je poklone za rodjendan,Božić,godišnjicu braka i to uvek lepe stvari kao što su nakit,nešto od krzna ,neko putovanje.

Često su uveče izlazili na večeru u neki poznati restoran,primali goste u svojoj lepoj i otmenoj kući gde su se služila retka strana vina.

Ljudi su im zavideli na sreći.Divili su se njihovoj ljubavi,božanstvenoj deci,lepom domu i bezbrižnoj atmosferi koja u njemu vlada.

Da,kod njih je sve funkcionisalo savršeno.Bez obzira koliko bio zauzet poslom Miša joj se svakog dana javljao telefonom,bar da joj čuje glas.

Tako je bilo i tog jesenjeg dana.Pozvao je i uzbudjeno joj rekao da to veče moraju da idu na jednu,za njega jako važnu večeru i da njegova žena tamo mora da blista.Dodao je da treba odmah da izadje sa posla(on je već sve objasnio njenom direktoru) i da ode kod frizera jer joj je zakazao ,pa će imati vremena da se kod kuće lepo našminka i obuče onu novu haljinu koju joj je doneo sa poslednjeg službenog putovanja i koja joj stoji kao salivena.

Sandra je pogledala na sat i požurila do frizera.Tamo je provela skoro dva sata ali,vredelo je.Imala je stvarno vremena da se obuče i našminka i da spremna sačeka Mišu.

On je žurno ušao u  kuću ,spustio joj poljubac na obraz i pažljivo se zagledao u nju.

Tog trenutka se osetila kao kada  je sedela pred profesorom i  polagala ispit.

A kada joj je rekao da je sve savršeno i da samo treba da skine ogrlicu i stavi nove mindjuše koje joj je upravo kupio i koje će joj se sigurno mnogo svideti,jer on najbolje zna šta njegova žena voli,u njoj se nešto slomilo.Osetila je neki neobjašnjiv umor,kao ono pre nego što se razboliš.

Zapekle su je suze ispod kapaka ali se samo blago nasmešila.Skinula je ogrlicu,stavila mindjuše i rekla da je spremna.

I osećala je da je spremna.Spremna da promeni svoj život.Da preuzme odgovornost za svoj život i sudbinu.

Shvatila je da u životu postoje trenutci kad čovek sve vidi jasnije.Vidi i ono za šta je do tada bio preslab da vidi.Takvi trenutci stižu bez najave i to su trenutci promena u životu a njena promena počinje baš na toj važnoj večeri.

KAMELEONI OKO NAS

Kameleoni  su  gmizavci koji su oduvek  fascinirali ljude svojom sposobnošću da

 menjaju boju kože .

Promena boje kože je isključiva osobina mužjaka koji menjaju boju  kako bi privukli ženku, uplašili  suparnika ili prevarili neprijatelja, ali niko  pouzdano ne zna kako to tačno rade.

A da li ste primetili ljude-kameleone?

Nemoguće da niste, mada su neki od njih veoma vešti  pa ih je teško primetiti.

Kod ljudi nema razlike.Odlike kameleona imaju i muškarci i žene.

Da,mnogi ljudi su kao kameleoni i ima ih vise vrsta.

Neki , kako pored koga stanu, tako menjaju i priče . Po potrebi,u zavisnosti  od cilja i suparnika.Čas ovako,čas onako.

 Istina čovek je oduvek imao potrebu da negde PRIPADA .

Još od čopora  ljudi su naviknuti na to .Biraš jači i veći čopor da bi kroz njega i ti stekao šansu za napredkom i  dominacijom nad manjim i slabijim.

Da li ste obratili pažnju na to kako se neprimetno neki  ljudi pestrojavaju,

prilagodjavajući se promeni statusa ili očekivanjima dok igraju jednu od svojih mnogobrojnih životnih uloga:šefa,deteta,roditelja,zverke i uspešnog čoveka u rodnom mestu ili sitne ribe u velikom gradu.

   

Za te koji imaju vise od jedne kože ili boje kože postoje mesta gde se vrši  neprimetni  prelazak na drugačiji način govora,hodanja,naglaska.To su oni čija prošlost i sadašnjost pripadaju različitim svetovima.

Oni koji su otišli u “beli svet” u potrazi za boljim životom  tamo gledaju da se stope sa okolinom,da se uklope i da ne štrče.Žive životom malih umornih ljudi. Oni se uklapaju u novo okruženje tako što posmatraju kako se ponašaju ljudi oko njih, i onda imitiraju to ponašanje.

Kada konačno skupe novac za posetu rodnom kraju i svojim najmilijim prisećaju se i detinjstva i mladosti i to sa puno sete ali  onda već na aerodrumu ,čim slete i ugledaju draga lica oni počinju da liče na one koje su imitirali.

Slažem se da ljudi treba da se prilagode,ali ne do te mere da promene svoju ličnost,mada takvi ljudi,ti kameleoni,uglavnom i nemaju svoju ličnost.

Ali mislim da nije lako biti kameleon i da to ne može svako.

Potrebno je mnogo rada i truda da bi neko postao kameleon ukoliko nije rodjen sa tim darom.

Nova osoba, nova sredina ,novi problem, zahteva  promenu u neke boje koje se njemu možda uopšte ne svidjaju.

Mnogo lakše je onim pravim,rodjenim kameleonima.

Pravi kameleoni su oni što hodaju po jednom nogom u oba sveta,glatko 

prelazeći iz jednog udrugi,podešavajući govorni jezik i jezik tela,balansirajući 

 na užetu pravila ponašanja i običaja jer  treba postupati  u skladu sa prilikama.

Za kameleona je to uslov opstanka.

Bežim od tih ljudi, sto dalje mogu, ali ne moze se uvek ni pobeći..

(fotografije su preuzete sa interneta)

PIROTSKI ĆILIM - UMETNIČKO DELO

Mnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine  u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak  u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboj.

Kroz tu osnovu će tkalja svojim prstima provlačiti niti potke od raznobojne vune i stvarati svoju priču kroz šare  od kojih svaka ima svoje značenje.

Potka koja potpuno pokriva osnovu imala je prvobitno magijsko značenje:da odvajajući sveto od običnog,obezbedi obilje i plodnost i da štiti od zlih duhova.

 Šare na pirotskom ćilimu su vekovni simboli a do danas nije razjašnjeno kako  su nastale.

 Bombe označavaju mušku snagu i ćilim sa ovom šarom se poklanja  muškom  detetu kad se rodi ili kad krene u školu. Majke su nekada tkale sinovima ovakve  ćilimčiće i kad su kretali u teške borbe.

 Kondićeva šara sa nasmejanim licima u središtu " štiti od loših pogleda“. 

 Đulovi na direci i razbacani đulovi označavaju žensku lepotu. 

  Mlada koja se spremala za udaju pravila je „svekrvin jezik” (procvetali  kaktus) da svekrvine bodlje pretvori u cvetove. 

 Venac sa vraškim kolenima   štiti od loših namera, da đavo prebije nogu. 

 Dva spojena srca znače početak s ljubavlju i taj motiv se poklanja za rođenje  deteta ili za stupanje u brak.

 Kornjača ili željka predstavlja kornjau koja se sporo kreće i dugo živi pa se  radila za ćilime koji su se poklanjali novorodjenčadi.

 Ono što takodje čini pirotski ćilim posebnim je i to što je to jedini ćilim sa dva  lica tako da se može koristiti sa obe strane i to 50 godina sa jedne i isto toliko  sa druge strane.Po ovom ćilimu  iz poštovanja prema njegovoj lepoti ukućani  nikada nisu gazili obuveni.

 Ovi ćilimi su poznati i po tome što imaju nevidljive završetke,odnosno što se  potka tako utkivala da se nigde ne vidi ni početak ni kraj utkane niti čemu  doprinosi i to što su tkani na vertikalnom razboju pogodnom za čvrsto nabijanje  potke,za razliku od

nomadskog,horizontalnog razboja na kome je tkanje mekše  i na kome je ograničena širina ćilima.Za razliku od ćilima tkanih na  horizontalnom razboju čiji su delovi naknadno spajani,pirotski ćilim se tka iz  jednog dela i može biti širok i preko četiri i po metra,kakav je "batal" koji se  čuva u Etnografskom muzeju.

Na svim velikim svetskim izložbama(London,Amsterdam,Brisel,Napulj,Milano,Pariz)na kojima se pojavo,pirotski ćilim je zbog svojih raskošnih šara,tananog tkanja i izuzetnih boja dočekan kao vrhunsko umetničko delo.

SVE,SVE ALI ZANAT

 Nekada davno kada u Srbiji nije bilo industrije odeće, obuće, ni industrije nameštaja,ni gradjevinske stolarije,te potrebe stanovništva su zadovoljavale zanatlije:krojači,obućari,stolari......

Istina  u Srbiji ni sada nema industrije odeće,obuće.....ali ima robe iz uvoza .


                                    

Nekada je postojao i sasvim drukčiji odnos stanovništva prema potrošnji. 
Prihodi su i tada bili mali(kod većine stanovnika)ali je zato štedljivost bila neuporedivo veća nego danas.

Kada se nešto kupovalo pre svega se gledao kvalitet.

Pojam kvaliteta se takodje razlikovao od današnjeg.

                                       Kvalitet nekad :

dobar materijal i solidna zanatska izrada,što je značilo da će kupljena roba dugo trajati.
                                       Kvalitet danas

  nije najbitniji.Bitno je da smo kupili  ono što odgovara modnom zahtevu.Da je primamljivih boja i dezena,ili ako se radi o tehničkoj robi,da bude na nivou najsavremenijih rešenja.


 Dugo­trajnost  skoro da nije ni bitna.
                                                                                     

I pored toga što se većina žali na male plate ,često se dešava da i onu ne baš kvalitetnu garderobu koja se nije pocepala ili raspala,izbace iz ormana kao demodiranu.

 O prepravkama ili o "nasledjivanju" garderobe od starije sestre ili brata se i ne razmišlja iz više razloga.

- roditelji ne žele da odvajaju decu i kad kupuju jednom,kupuju i drugom

- većina garederobe i ne bi preživela prepravku jer bi se materijal kod paranja     počeo da raspada

- nema ko da uradi prepravku.Mame to ne znaju,bake više ne vide dobro a        krojačkih radionica je sve manje 

- deca odbijaju da nose nešto staro 
                                                 

Nekada  se to retko dešavalo, a sebi su to "modiranje"mogli da priušte samo oni izuzetno bogati ili oni koji su bili poznati kao razmetljivci i rasipnici.

Obuća se nosila dugo, a retko je ko imao više od dva para cipela.

Cipele su se pendžetirale i krpile sve dok obućar ne kaže vlasniku da se dalja popravka ne isplati. 

 Tako je to bilo i sa odelom, nameštajem, šporetima i zato je bila velika potreba  za zanatlijama koji će izradjivati,krpiti,popravljati i održavati te stvari. 

 Danas se na potrošnju gleda drukčije, bez obzira na finansijsku  situaciju,pogotovu kada i ne postoje odgovarajuće zanatlije koje bi izvršile  opravku ili ih je jako malo.

Nekada su zanatlije  bili ozbiljni i vredni ljudi.

Konkurencija je bila velika a kupovna snaga stanovništva , relativno skromna pa se mogao održati samo vredan čovek sa kvalitetnom robom i izradom.

Njihove mušterije su uglavnom bili sugradjani, koji su  trebali i sutra i prekosutra da se obrate njemu za uslugu,a to će učiniti samo ako ga je prvom uslugom zadovoljio ili ako ga je neka od njegovih mušterija preporučila kao solidnog čoveka i dobrog i veštog majstora.

                                                            

 Ugled se sticao samo tim kvalitetima i čuvao se u svakodnevnom susretu sa  mušterijom.

 Nisu zanatlije bili mnogo učeni ljudi.Oni ništa nisu znali o marketingu ali ih je  život naučio da će napredovati samo onaj koji uspe da zadrži staru i pridobije  novu mušteriju,pa je važilo pravilo "mušterija je uvek u pravu" .

Svi su oni imali svoje radnje u kojima su radili sve dok su bili sposobni da rade.Kada bi osetili da više ne mogu da vode radnju kao nekada,predavali su je uglavnom svojoj deci koju su naučili zanatu.

Deca su nasledjivala radionice ali i stare mušterije.

Bilo je ,naravno i tada onih koji se nisu pridržavali rokova ili su zabušavali na kvalitetu ,ali takvi nisu dugo opstajali.

Nekada su zanatlije bili ozbiljni, skromni i ugledni ljudi.Ugled je nekada bio veoma važan a imali su ga jer nisu bili takvi samo kada je u pitanju njihov odnos prema radu i mušteriji.Takvi su bili i u porodici,na ulici i na svakom mestu.

 Njihova deca su bila medju  najuglednijim mladim ljudima  bilo kao đaci, šegrti  ili činovnici jer su iz porodice poneli ono osnovno vaspitanje i naviku za rad.

Bila su i ranije i "teška vremena"a i konkurencija je bila velika ali su oni bili preduzimljivi.Uvodili su novine,pa su počeli da stalnim mušterijama donose proizvode kući i to u vreme kada mušteriji odgovara.

Kućna dostava nije izum savremenog doba već je ta uslužnost bila sastavni deo kvaliteta rada zanatlija. 


                                               


Bila je to kompletna i potpuna usluga.

 Imale su zanatlije nekada svoje esnafe,svoje kodekse ponašanja,svoje  slave,svoje šegrte i kafe a i svoje mušterije.

Mislim da bi i danas bilo mušterija za dobre zanatlije ali je sve manje zanatlija a šegrta ili onih koji bi da uče zanate,još manje.

Mogla bih ja da pišem i zašto je to tako ali to je ipak druga priča pa ću o tome drugom prilikom.

(stare fotografije pozajmljene su od "Beograd kojeg više nema")

KAD ČOVEK PRESTAJE DA ŽIVI ?

Da li I vi imate prijatelje iz školskih dana sa kojima ste bili nerazdvojni a sada se ne vidjate mesecima,bez nekog posebnog razloga?

Ja imam.

Drugarice smo još iz studentskih dana i to nerazdvojne.

Uvek nasmejane,bezbrižne,stizale smo svuda.Znale smo i po dva filma u toku dana da odgledamo.U Ateljeu 212 i Kinoteci smo bile kao u svojoj kući.

Nismo propuštale ni izložbe,predavanja,žurke,odlaske u kafane sa društvom a ni ispite nismo propuštale.

Pravile smo velike planove za život i zaklinjale se da nećemo upasti u kolotečinu i da ćemo stalno biti takve kakve smo.

I bilo je tako neko vreme.Onda,nekako neprimetno,naši životi su se promenili.Vidjale smo se sve redje ali smo se bar svakodnevno čule telefonom.

Malo,po malo i ti dugi telefonski razgovori su se najpre skratili a onda i proredili.Nije bilo nikakvog konkretnog razloga za to, samo smo imale nekako manje zajedničkih tema,valjda.

I tako ,opet bez nekog posebnog razloga,meni dodje pre neki dan da je pozovem.

-Pa dobro,bre,jesi li ti živa?-  Pitam je ja

-Jesam ali kao da nisam ili bolje da nisam-odgovara mi ona.

Dobro,znam ja da se to samo tako kaže ali me nešto u njenom glasu ipak nateralo da je ubedim da se vidimo.Volela je ona uvek malo da preteruje i da drami, ali je to uvek bilo simpatično i razlog da se svi smejemo na njen račun.Sada mi je zvučala sasvim drukčije.

Odmah sam joj predložila da se nadjemo u gradu.Samo nas dve,kao nekada.Nisam joj dala vremena da se predomisli ili se seti nekog razloga zbog koga to nije moguće.

Spremim se ja i još ponesem neke stare fotografije da ih ponovo gledamo i krenem u grad.

Sednem u kafić i čekam.

Usput gledam nasmejane devojke ,kakve smo i mi nekada bile i vidim NJU - ženu koja podseća na moju drugaricu.

Dopustila je da  njena nekad  duga i sjajna tamna kosa posedi i pri tom ju je ošišala na kratko.Uradila je to,kaže,delimično zato što je mrzi da se farba i fenira a delimično zato što sebe ne odredjuje prema izgledu a najviše zato što se ne oseća živom.

Deca su joj završila fakultete,zasnovala svoje porodice i sada su srećni i uspešni u inostranstvu.Ona i muž već odavno nemaju zajedničkih tema i interesovanja ali je ona ipak stalno zauzeta i umorna.

Pitam je ja,od čega je to umorna a ona mi ,paleći cigaretu,odgovara da je umorna od života.

Svakodnevno iz učivosti obavi desetak telefonskih poziva.Ja uz osmeh primetim da mene ne zove ali ona kao da me nije čula,nastavlja.

Mora da pozove tetku kojoj nije doro,da pita kako je sestričina koja je uganula nogu,da prijateljima čestita unuče ili da nekome izjavi saučešće.

Petkom obilazi svoju mamu , subotom svekrvu a nedeljom im dolaze kumovi ili oni idu kod njih.

Svakog meseca je ili neko venčanje,rodjendan....

Pokušavam da je podsetim kako  nekada nismo mogle da zamislimo sebe u tom mahnitom krugu nepotrebnih društvenih obaveza  ali ona samo odmahuje rukom i kaže da je postala ista kao njena mama koja je celog života ispunjavala te obaveze umesto da živi.

„Ja sam mrtav čovek,samo to još niko ne zna“- kaže mi i ponovo pali cigaru.

Dok sam je tako slušala i gledala,nestalo je i moje lepo raspoloženje.Zaboravila sam i slike koje sam ponela.

Nije bilo svrhe da joj ih pokazujem jer na tim slikama je neka sasvim druga osoba i one ne bi kod ove koja sedi preko puta mene ,izazvale nikekve emocije i sećanja.

Nastavile smo da sedimo ćuteći još neko vreme .Gledam  ja nju i uptah se da li ona uopšte zna kada je prestala da živi i zašto ?

Sigurno je teško ustanoviti pravi trenutak.

Verovatno je to neki sasvim intiman trenutak,trenutak u kome osoba prestane da se nada.Trenutak kada shvati da se u njenom životu ništa neće promeniti,da nema budućnosti kojoj može da se raduje i da joj je svejedno da li je „ovde“ ili „tamo“.

Ljudi oko nas umiru svakoga dana ali mi to  ne primećujemo jer nastavljaju da obavljaju svakodnevne poslove,dužnosti i obaveze i to ih tera da ostanu u tom večnom kolu.

TKANJE I TKANINE

Pre neki dan su me zvali iz jedne škole koja hoće da svoje djake upozna sa tradicijom i starim zanatima.Predložili su mi da napišem tekst o tkanju i program za radionicu.

Stvarno sam se obradovala kada sam čula da neko hoće deci da pruži mogućnost da se upoznaju sa nečim lepim i kreativnim,da probaju da svojim rukama naprave tkaninu kakvu niko nema.Da nešto iz svoje glave učine vidljivim i opipljivim.

Bacim se ja u razmišljanje kako da deci pre nego što se odluče da sednu za razboj približim ovaj za mene divan zanat ali mi u daljem razgovoru profesori  rekoše da tekst mora da bude edukativan.

- Dobro,to je normalno.Mislim ,tekst mora da bude edukativan jer nekoga trebam da naučim nečemu.Ali se ispostavilo da pojam "Edukacija"  ne shvatamo na isti način.Ustvari,nisu se oni meni mešali u onaj tehnički deo edukacije ali su tražili da tekst započnem sa istorijatom tkanja i da to bude ozbiljan tekst jer trebaju da na osnovu toga teksta i programa dobiju donaciju za radionicu.
I tu sada počinju moje muke.

Kako da o nečemu što toliko volim i što pruža nebrojene mogućnosti za prenošenje svoje mašte u stvarnost, pišem na suvoparan način?

Kako da zainteresujem neko dete da sedne za razboj ako tekst o tkanju počinje ovako:

Tkanje je izrada tkanine ukrštanjem niti osnove(uzdužne niti) i potke(poprečne niti) na razboju.

To je jedan od najstarijih zanata koji ima dug istorijski razvoj i značenje u životu i razvoju čoveka. 

Prema zvaničnim podacima najstarije tkanine potiču još iz mladjeg kamenog doba(Egipat)i sa nalazišta nordijskog bronzanog doba.

U drugom milenijumu se proizvodnja tkanina razvijala na dalekom istoku,a od srednjeg veka u Vizantiji i Evropi.

 Na razboju su tkali i robovi pre 2000 godina a u  kasnom feudalizmu dolazi do naglog širenja tkanja na ručnim tkačkim razbojima.

Na razboj se stavlja osnova i to na osnovin valjak a niti prolaze kroz ničanice koje se nalaze na "listovima"  koji prave zev osnove.

Listovi se pomiču pomoću vodiča koji su spojeni sa podnožjem razboja a ispred listova je brdo kroz koje se takodje provlače niti osnove.

Brdom se nabija gotova tkanina na robni valjak a potka se namotava na čunak i provlači kroz zev osnove.

Ovo je malo monotono,suvoparno i možda dosadno,zar ne?

Ja stvarno ne poznajem ni jedno dete a ni odraslu osobu koja bi nastavila da čita ovakav tekst a kamo li da poželi i da sedne za takvu spravu.

O tkanju može da se piše na više načina.Evo kako bi onaj ko stvarno voli tkanje i kreativnost koju razboj pruža(kao ja,na primer) započeo tekst o tkanju:

TKANJE je magijska reč sa mnogo značenja.Tkati se može mislima,bojama,osećanjima,u prostoru i u odnosu sa ljudima.

TKANJE je stvaranje.Preplitanjem niti osnove i potke,koristeći motive iz prirode oko sebe i sopstvena osećanja,snove i maštu,tkalja u svakom izatkanom predmetu ostavlja i trag svoga postojanja,što je iskonska potreba svakog čoveka.

TKANJE je univerzalni govor svih naroda sveta od praistorije do danas,jer svaka tkanina nosi u sebi obeležja kraja u kojem je nastala,kako motivima,tako i bojama i vrstom materijala.

TKANJE je simbol ta stvaranje sveta.Tri muze iz Grčke mitologije(Kloto,Atropa i Lahesa) su prele životnu nit svih smrtnika i tkale i odredjivale trajanje života i sudbinu.

TKANJE-to su niti koje nas vezuju za prošlost ali vode i u budućnost.To su niti koje daju neslućene mogućnosti i podstiču maštu.

TKANJE je veza sa prošlošću,tradicijom i sopstvenim korenima koji su neiscrpni izvor inspiracije i saglasje ličnog i kolektivnog iskustva.

TKANJE je mogućnost da se iskoči iz urbane svakodnevnice,da se zagleda u sopstvenu dušu i provlačenjem čunka kroz niti osnove u tkaninu utka i sopstvena emocija,mašta i iskaže individualnost.

TKANJE je stalno traganje i podsećanje modernog čoveka na trajne vrednosti.To je način da se plavetnilo neba,belina oblaka,toplina i sjaj sunca približe savremenom čoveku . 

Napisala bih ja u tom uvodnom delu još dosta toga iz istorijata.Malo o Penelopi,pa o Kolumbu(i on je bio tkač u očevoj tkačnici pre nego što se ukrcao na brod),pa o razbojima zidnim,podnim,stonim,sklopivim....

Pa stavila slike razboja iz svih krajeva sveta jer je prosto neverovatno šta se sve može upotrebiti za izradu predivnih tkanina.

Pisala bih ja puno toga ali moram prvo da savladam ovaj početak.Da zadovoljim nekako taj školski rečnik i prisup temi(nije ni čudo što deca ne vole udžbenike) i sve ono što je lepo i interesantno u tkanju a onda bih prešla na onaj tehnički deo koji možda nije tako interesantan ali je jako važan.

Ubedjena sam da bi mnogo više dece zainteresovala za tkanje na ovaj moj način.

Ali smisliću ja već nešto.Leto je pred nama a ovaj tekst treba da se spremi do avgusta.