http://www.starizanatisrbije.rs/
Pročitah danas da je noćas posečen stari hrast.
Hrast je bio prepreka za izgradnju koridora i sada je ta
prepreka uklonjena.Uzaludni su bili protesti,peticije i priče o tome kakvo
značenje je taj hrast imao.
Znam da je sada besmisleno pričati o vekovnim verovanjima
ljudi vezanim za drveće ali ću ipak napisti ono što ja znam.Možda i nije baš
besmisleno jer ima još hrastova u Srbiji koji mogu zasmetati.
Ne znam da li oni koji su doneli odluku da se hrast mora
poseći,za Božić u svoju kuću unose Badnjak.Verujem da ga unose jer oni,zaboga
poštuju običaje svog naroda.
Ne znam da li su se ikada zapitali zašto se baš grančice
hrasta unose kao Badnjak.
Verovatno nisu jer njih te stvari i ne interesuju.Oni to
rade ,ne zbog tradicije već zbog mode.
A svi stari narodi (Sloveni,Gali,Kelti,Rimljani i Grci) su
veoma cenili šume i stabla.Verovali su da drveće ima čarobne moći a posebno su
poštovali hrast.
Kod Grka on je Zevsovo
drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, a
kod Slovena Perunovo (ili Perkunovo), bez sumnje zato što privlači grom, kišu i
simbolizuje uzvišenost.
Za mnoge narode,pa i za Srbe,drvo je bilo stan
božanstva.Drvo po tim verovanjima ima
dušu ili je neka duša u njemu nastanjena.Ta verovanja su prenošena sa predaka
na potomke.
Drvo sa svojim večitim ili obnavljajućim zelenilom kao osa
sveta predstavlja sam život. Njegov vrh predstavlja prostor neba, a koren drveta
- donji svet.
Smatra se da nas
korijen stabla vezuje za pretke, stablo je dato da u njega upisujemo krst i
ljubimo ga, a grane i zelenilo, koje se obnavlja, pripadaju Bogu i budućim
generacijama.
Za neke od njih drvo je stan božanstva, ono je prvi i najprimitivniji
hram, a njegova lekovita snaga ogleda se u snazi božanstva ili demona koji u
drvetu živi.
Staroslovenski narodi, kao
i grčki, rimski i skandinavski narodi, povezivali su stablo hrasta s
jednim od njihovih najviših božanstva. Kod staroslovenskih naroda to je bio bog Perun, gromovnik, pa ne
čudi da grom prema verovanju najčešće
udara baš u hrast.
Dolaskom na Balkan, stari
Sloveni su doneli i svoje
razvijeno poštovanje određenih vrsta drveća. Narod je smatrao svetim pre svega ono drveće koje se izdvajalo svojim
izgledom, veličinom ili položajem. Seljaci su verovali da takvo drvo nije samo
dom neke duše,već mesto oko koga se okupljaju natprirodna bića. Smatralo se da
u njegovoj blizini borave vile.
Bilo je zaštićeno a jedna od najčešćih zabrana odnosila se na
sečenje stabla i grana. Po narodnom
vjerovanju, to drveće bilo je prožeto nekom opasnom silom.
Za hrast se verovalo da je izuzetno srećno drvo u čijoj se
krošnji povremeno skupljaju dobre vile.
To su uglavnom bila usamljena velika stabla nepravilnog
oblika,i skoro zastrašujućeg izgleda.
Verovalo se da će onaj ko ih poseče umreti ili će mu se desiti
neko zlo.
Veselin Čajkanović
u knjizi “Mit i religija u Srba”, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973. Piše
da je hrast simbol je otpornosti i čvrstoće.
Hrast je u starim
indoevropskim religijama poznat kao drvo boga gromovnika.[1] Hrast je sveto
drvo starih Slovena, što je kod Srba dobrim delom sačuvano i nakon primanja
hrišćanstva.[1] Kod Srba se i danas koristi za badnjake, a stari običaj da se
pod hrastom održavaju zborovi je i u vezi sa verskim uvaženjem toga drveta.[1]
U toku turske vladavine Srbi su se zarad molitve, u nedostatku crkava,
okupljali ispod osvećenih hrastova - zapisa.
Srbi su gajili veliko poštovanje prema hrastu. Sem brojnih
zapisa kojih i dan danas ima, treba
pomenuti badnjak i Božićne obrede vezane uz hrast .
Badnjak je drvo koje se potpaljuje na Badnje veče, uoči
Božića, i taj čin je osnovni obred božićnog ciklusa kod Južnih Slovena.
Badnjak gori svu noć,
ljudi ga čuvaju i ne spavaju.
Ovaj obred je raširen u Srbiji, Hercegovini, Bosni,
Dalmaciji, Istri (kod pravoslovaca i katolika) i još pojedinim oblastima
Hrvatske i Slovenije, Bugarskoj i Makedoniji.
Obično je badnjak sečen na Badnji dan, rano ujutru pre
izlaska sunca.
Seču badnjaka prate
različite obredne radnje, u zavisnosti od kraja.
Pre seče se posipa
žitom, prekrupom ili poliva vinom,maže medom.
Prilikom seče badnjaka domaćin mora da
ćuti I da ga odseče jednim
zamahom sekire ili sa tri .
Sakralan značaj ima i
prvi iver koji se čuvao u kući i na Božić se nosio do košnica, štala,
kokošinjca i čuvao se za lečenje ukućana.
Obično badnjak u kuću
unosi domaćin, a veoma često se na različite načine omotava (u košulju, platno)
ili ga povijaju kao bebu.
Domaćica ga često
zasipa žitom, orasima i novcem.
Na badnjak se stavlja
suvo voće, ritualno jelo – pečenica, novac, marama i sl. Ponegde se cela
porodica provlači ispod badnjaka.
Položajnik je pomerao badnjak da bi krenuli poslovi i
blagostanje u kući, a granom badnjaka je izazivao varnice na ognjištu i
izgovarao blagoslove: «Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića,
prasića…»
Pepeo i ugarci badnjaka su takođe korišćeni za razne
magijske i isceliteljske ciljeve: odnošeni su u njivu, ambar, pčelinjak ili su
pepelom posipani usevi, korenje voćki, mešan je u hranu kokoškama ili se mešao
u vodu kao lek protiv glavobolje.
Konstantin
Porfirogenit je sredinom X veka pisao o slovenskom poštovanju hrasta i kaže
da su Rusi prinosili žrtve na ostrvu Hortica gde je rastao ogroman hrast.
I mnogo kasnije, hrastovi su sačuvali obeležje svetinje među
Slovenima: pod njima su obavljani razni paganski, ali i hrišćanski obredi, kao
i žrtvovanja pa se može smatrati i pretečom hrama.
Kod Rusa su mladi posle venčanja odlazili do starog hrasta i
tri puta obilazili oko njega.
Kod Srba, hrast
je veoma često su imao ulogu zapisa.
Zapisi su kultna
mesta sa svetim drvetom ili kamenim stubom (ili krstom) kod kojeg se obavljaju
molitve za vreme praznika. Taj hrast, na
kome je «zapisan» (izrezan ili isklesan) krst, koji je zamenio idola, imalo
je skoro svako naselje a pojedine velikeporodice su imale svoje
zapise na imanjima.
Urezani krst je stajao na zapadnoj strani
"zapisa", tako da onaj, koji stoji ispred njega, može da gleda prema
istoku, kao prema oltarskom prostoru u crkvi.
Po verovanju, zapis
je stanište božanstva polja i šuma, koje štiti selo od bolesti i groma, a njive
sa usevima od oluje i grada. Zato ne
čudi izbor gorostasnih hrastova za zapis.
Svuda je bilo zabranjeno seći svete hrastove, ložiti suve
grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabla ili na bilo koji drugi način
oštetiti stablo jer to, po verovanju, donosi nesreću i smrt ne samo onome ko to
čini nego i svima oko njega.
Kod svih Slovena postoji verovanje da se na hrast može
preneti bolest, pa su obavljane različite simboličke radnje prenosa bolesti:
Ukrajnici, Poljaci,
Česi, Moravci na hrastu ostavljaju odeću bolesnika;
Bugari, Srbi,
Makedonci i Hrvati na hrastove grane vezuju trake i konce iz odeće.
Voda kojom su kupani
bolesnici ili deca se prosipla oko hrasta.
Često se u probušenu rupu u hrastu
stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnog deteta ili konac kojim je dete pre
toga premereno, a zatim bi se taj otvor zatvarao kočićem.
Oduvek je važilo nepisano pravilo da se sa ovih stabala ZAPISA ne sme skinuti
nijedna granica,plod,kora –ništa.Pogotovu se ne sme Zapis odseći i uništiti,već on mora sam od
sebe da izumre kao čovek.
Ko povredi ili uništi Zapis,ne može izbeći božju
kaznu.Kazna može da se odrazi na njega i na celu porodicu pa čak da se zatre
cela porodica.
U jednom selu kod
Zaječara zabeležen je slučaj da drvo koje se srušilo i palo na put nije pomerano
zato što je "zapis". Seljaci iz tog mesta su čak izgradili novi put,
da sveto drvo ne bi pomerali.
Bez obzira na kulturni krug koji se posmatra, sigurno je da
je hrast sakralno drvo, velike važnosti i izuzetno pozitivne
simbolike koja se očuvala i do danas i koju treba sačuvati i za buduća pokolenja.
Hoćemo li u tome uspeti?
Нема коментара:
Постави коментар