среда, 19. јул 2017.

STARO I RETKO ZANIMANJE - KORPAR





Volite li proizvode od pruća? 

 Ja prosto ne mogu da im odolim.

 Još kao dete sam pokušavala da uplićem grančice i napravim nešto sama,ali ti su pokušaji,naravno,bili bezuspešni. 


 Na vašarima (Obrenovac i Šabac) redovno obilazim štandove sa proizvodima od pruća i divim se korpicama i stolicama koje su tako udobne i savršene za odmaranje,sedenje,leškarenje…. 


 Dugo sam mislila da se korpe i sve druge lepe stvari pletu od žalosne vrbe jer sam samo tu vrbu prepoznvala a onda sam na obali Save videla velika stabla vrbe čije grane nisu visile kao one kod žalosne vrbe a i neko „grmlje „za koje su mi rekli da je ustvari vrba.


 Od jednog korpara sam saznala da se za pletenje u korparstvu najviše koristi crvena vrba i da ona najčešće raste u rečnim dolinama i na šljunkovitim nanosima ali da se ona sadi i gaji za potrebe ovog zanata.





A znate li koliko je truda,rada i umeća potrebno da se izradi jedna korpa?



 Jedan iskusni korpar mi je rekao da u zavisnosti od toga kakva je korpa,treba i do 6 sati intezivnog rada ,odnosno pletenja. 



 Korparstvo je težak zanat i ubraja se u muške zanate jer da bi se došlo do sirovine(vrbe),treba prvo zemlju obraditi, pa vrbe zasaditi,pa okopavati ,kositi…



 Početkom XX veka je u Srbiji ,korparstvo bilo veoma razvijeno i to najpre ,kao i većina zanata,u vidu domaće radinosti. Kao osnovna sirovina korišćena je crvena vrba koja raste na proplancima ,voli vlažno zemljište,ima gipke i savitljive grane i brzo pušta korenje.Od toga na kakvom zemljištu raste,zavisi i kakav će biti kvalitet vrbe jer tvrdo zemljište daje tvrdo drvo ali se takvo drvo teže plete.  

Posle sađenja, pruće se vrlo brzo primi i brzo raste, jer je to u stvari vrsta brzorastuće vrbe,ali iako se kaže da „vrba raste kao iz vode“ ima tu dosta posla.Najvažnije je da zemljište na kome se vrba gaji bude bez korova. 





 - Košenje vrbe 


 U kasnu jesen,kad opadne lišće,počinje košenje vrbe.Nekada se kosilo ručno,pomoću „kosira“ a danas je mnogo lakše jer se kosi traktorskom kosilicom. Kad se pokosi, dovozi se kući u dvorište i odmah se klasifikuje po dužini i kvalitetu i vezuje u snopove a onda nastupa težak i prljav posao.

 - kuvanje pruća i ljuštenje

Kuvanje se obično vrši u velikim kazanima na otvorenom prostoru. 

 Pruće se stavlja u hladnu vodu i kuva od 6 do 8 sati a ponekad čak i 12 sati uz nalivanje vode. Nakon kuvanja pruće se hladi a onda se počinje sa ljuštenjem kore sa pruća. Iako se danas to ne radi ručno već postoji mašina koja skida koru,ipak je za ovaj posao potrebna snaga.


 Pošto je pruće oguljeno ponovo se klasifikuje i odredjuje mu se namena pa se ponovo suši.




 – Sušenje 

 Za sušenje je bitno da se pruće ne nalazi direktno na suncu.

Posle par dana sušenja izvrši se proba.Ako prut pri savijanju pukne znači da je konačno sve spremno za pletenje i da počinje najlepši deo posla.




 – Pletenje

Pletenje je onaj najlepši deo posla kada se mašti da na volju ali je pored lepote važna i čvrstina koja se postiže jakim preplitanjem. Kuvano i suvo pruće se pre pletenja korpi potopi bar sat vremena u hladnu vodu koja mu privremeno vraća elastičnost ali ako pletenje potraje,pruće treba češće namakati jer se brzo suši i onda lako puca. 

 Kod pletenja korpe korpar najčešće sedi na niskoj klupi i pletenje počinje od dna ka gornjem delu ,a korpu završava izradom ručki.



 Korpari često koriste i različite drvene kalupe za svaki proizvod. 

 U pletenju se koristi celo pruće ali se pruće može i rascepiti po dužini spravom od drveta koja se zove cepač i koja cepa prut na tri dela.Tako se dobijaju tanke trake koje se zovu vitre.Ove trake se prilikom pletenja drže izmedju kolena i njima se najčešće obavijaju drške ili spojevi na korpama i nameštaju a mogu da služe i za pletenje ali osnovni kostur mora biti od punog pruća.


 – Završna obrada

Kada završi ceo predmet korpar započinje završnu obradu.

Danas to uglavnom znači da se predmet farba,lakira i često ukrašava dekupažom. 

 Meni je najlepši ,naročito nameštaj,u prirodnoj boji. Farbani mi ne deluje toplo i prirodno mada neke kombinacije bele boje i šarenih jastuka mogu lepo da izgledaju i u savremenom stanu.


 – Čuvanje pruća 

Dešava se da korpar ne upotrebi svo osušeno pruće već ga čuva za kasniju proizvodnju.
 Ako je pruće neoljušteno može se upotrebiti ( posle pripreme) i nakon godinu dana a ako je skuvano ,oljušteno i prirodno osušeno,može da čeka na pletenje mnogo duže. 


 -Šta se koristi u mojoj kući 











 I da Vas pitam sada kada ste (ako ste) sve ovo pročitali,da li mislite da je korpa od pletenog vrbovog pruća stvarno skupa?

петак, 30. јун 2017.

A ŠTA JA USTVARI ŽELIM?



Kuvam ja prvu jutarnju kafu i razmišljam šta sve danas moram da uradim.

Sipam kafu u veliku šolju,izadjem na terasu,zapalim cigaretu i u glavi i dalje pravim spisak onoga „moram“.

Spisak je podugačak i dosta toga je vezano za odlazak u grad autobusom bez klime koji se trese i ne miriše baš prijatno.

Dobro,kažem sama sebi,ostani kod kuće jer i tu moraš dosta toga da uradiš.

Da,moram da operem prozore jer su baš nešto bljuzgavi.

Moram da obrišem i prašinu koja se ,ne znam kako, neverovatnom brzinom taloži po nameštaju,pa moram da skuvam ručak....

I dok tako (u sebi )redjam sve šta moram,čujem na radiju da se danas predvidja tropska vrućina i čujem cvrkut malih vrabaca iz gnezda iznad vrata na terasi ,a onda čujem još jedan glas koji mi ozbiljno i odlučno kaže: „ MA NIŠTA TI NE MORAŠ“.

Onda sama sebi(ovog puta poluglasno) kažem:Tačno.Ništa ja ne moram!

Ispijem onda kafu do kraja,zapalim još jednu cigaretu ,podignem noge na tronožac ,uzmem da čitam knjigu i baš mi je lepo.

Dan je tek počeo  i ja mogu sve ,ali ne moram ama baš ništa...

Ne osećam krivicu što ne radim ono što moram već ono što želim a sada želim da uživam u cvrkutu ptica,da čitam i posmatram zelenilo oko sebe.

Inače sam stalno u nekoj akciji i brzini i radim po dve stvari istovremeno.Stalno gledam na sat a svako „moram“ je za mene ustvari  stres.

Zato sam odlučila:

Ne moram da radim ništa što mi ne prija .

Družiću se sa ljudima u čijem društvu sam opuštena i ne moram da vagam svaku reč bojeći se da će je oni pogrešno protumačiti,

Hoću vreme samo za sebe i svoje,često zrkane misli.
  


Komplikovane ručkove ću spremati kad za to dobijem inspiraciju a ekspres lonac mi postaje najbolji prijatelj u kuhinji,

Bljuzgav prozor može da se opere i sutra a danas ga širom otvoriš i dišeš svež vazduh,

Na prašinu nismo alergični pa ni ona ne mora da se briše svaki čas....

Znam da ne mogu tako svaki dan a verovatno bi mi i dosadilo ,ali stvarno sam rešila da odsada radim ono što želim i šta mogu a mogu sve što želim  i želim ono što znam da mogu.

Možda zvuči malo zbrkano, a da li je to zbog tropske vrućine ili što mi se još nije sve sleglo u glavi kako treba,nisam sigurna.

Sigurna sam samo da kad radim nešto zato što MORAM ,to ne ispadne dobro i zato ću se  za svako „moram“, upitati : A što ja ustvari  želim?


петак, 10. март 2017.

PETLJA PO PETLJA I GOTOV ŠAL,KAPA,DŽEMPER ……




Zima već prolazi a ja još pletem i to mi prija.

Verovatno ste i vi pročitale članak o pletenju koji je nedavno objavljen  i u kojem se tvrdi da je naučno dokazano da je pletenje misaona praksa meditacije i koncentracije i da je nerologija priznala pletenje za novu jogu za mozak.

Kažu da pletenje smanjuje nivo stresa i anksioznosti,smiruje i doprinosi osećaju ravnoteže pa se ubrzo osete pozitivne promene u različitim oblastima života.

Kad malo razmislim zaključujem da je ovo uglavnom tačno ali kada sam kao dete počela da učim pletenje,to sigurno nije bio moj motiv.

Nisam tada znala ni za stres ni za anksioznost ali me je privlačila mogućnost da samo uz pomoć dve igle od klupčeta vune napravim nešto lepo.

Pošto sam još u detinjstvu bila malo „na svoju ruku“,odbijala sam da mi neko pokae kako se plete pa sam uzimala mamine „enske časopise“ ,gledala slike,čitala uputstva i petlja po petlja isplela sam sebi prsluk.

Da,bila sam prilično samouverena i nisam htela da pletem šal ili nešto tako jednostavno nego sam odmah krenula sa  modelima gde se petlje“ oduzimaju“.

Ovaj članak koji sam pomenula,naterao me je ne samo da se setim svog početničko pletenja već sam pomislila i na one žene koje su pre stotinak godina plele.One takodje nisu znale šta je to anksioznost i stres ali su, uglavnom zimi i to u društvu provodile mnoge večeri pletući.

Te večeri su i za njih bile prijatne ali one nisu mogle da jednostavno odu do prodavnice  i izaberu vunu koja im po boji i debljini odgovara pa da samo sednu i počnu ovaj opuštajući i kreativan posao.

OBRADA VUNE

Put od šišanja ovaca pa do klupčeta vune bio je prilično dugačak i naporan.

Ovce su se šišale uglavnom jednom godišnje i to leti .

Šišale su se posebnim makazama i to tako da runo ostane u jednom komadu a ostrižena vuna se morala prvo oprati.Prvo se potapala pa onda prala u potoku ili reci pa se onda sušila.

Osušenavuna se razvrstavala po kvalitetu i onda se raščupavala pa se vršilo grubo grebanje većom čvrstom četkom koja je imala metalne zupce.Tako se vuna čistila  a potom se radilo i fino grebanje da bi se vuna lepo izgladila i lakše prela.

Tek kad bi se ovako pripremila,vuna je bila spremna za predenje.

Predenjem su se bavile žene i to najčešće dok su čuvale stoku.

Pri predenju se ovako očišćena vuna privezivala na preslicu koja  se zatakne za pojas pa se levom rukom ravnomerno čupka vuna a desnom se okreće vreteno i nit koja se dobija,namotava se na vreteno.Opredena predja se smotavala sa vretena u klupče.

Ako je predivo trebalo da bude deblje vršilo se pripredanje koje se vršilo na sledeći način:Uzimala su se dva ili tri klupčeta,stavljala u neku posudu iz koje neće“pobeći“ pa su se spajale niti i stavljale na predilo koje se okretelo i predje ponovo upredala i stavljala na motovilo da bi se dobile kanure i vuna mogla da se boji.

Vunena predja se najčešće bojila u lukovini,šljivovoj ,trnovoj ili orahovoj kori ili u prokuvanom lišću i grančicama zelene paprike.

Obojena vuna se ponovo sušila i namotavala u klupka i tek tada
je bila spremna za pletenje.

Plelo se kod kuće ili dok se čuva stoka ali se stvarno uživalo u toku zimskih večeri kada su išle jedna kod druge na posedak da zajedno pletu i druže se.

Sada na tržištu ima mnogo različitog prediva i po sastavu i po bajama ali se često desi da se iznerviram kad mi „zafali“ još jedna štringla a ne mogu da je nadjem u najbližoj prodavnici .Tada se setim kako se nekada dolazilo do vune pa shvatim da mogu i malo da prošetem do druge prodavnice(šetnja je zdrava) ili da kupim drugu boju i malo razvijam kreativnost.

A što se tiče prediva,iako je „mešavina“ mnogo mekša i lepša za rad,ja ipak najviše volim da pletem vunu jer je ona prirodni toplotni izolator.

Unutrašnjost vunenog vlakna preuzima vodenu paru a spoljašnja površina odbija vodu pa suvo vuneno vlakno može da prihvati i do  33% vode u odnosu na svoju težinu a da se nema osećaj da je vlažno.

Vuna se suši mnogo brže od pamuka  a vlakno je elastično pa se ne gužva kao pamuk ali ću uskoro početi da pletem i od pamučnog prediva jer stiže leto.

Evo nekoliko mojih radova da ne bude da samo pričam i pišem o pletenju.




 

 

www.starizanati srbije rs


среда, 28. септембар 2016.

PRE I POSLE JELA TREBA RUKE PRATI(IZRADA SAPUNA NEKADA I SADA)





Fotografija preuzeta sa interneta


Sapuni su danas stvar bez koje se ne može zamisliti ni jedna kuća i koju je većina nas navikla da kupuje u obližnjim prodavnicama.


Ima bezbroj proizvodjača a sapuni su najrazličitijih boja i mirisa.


                                         A kako je to nekada bilo ?


 Verovatno  su vam mame ,tate ili bake bar nekada ispričali kako se ranije veš prao pepelom i sapunima koje su sami pravili.

Možda ne bi bilo loše da se prisetimo  od čega  su naše bake pravile sapune jer nekada se sapun pravio u svakom seoskom domaćinstvu.

Korišćeni  su  pepeo drveta i mast ili loj.

Najpre  se pravila cedj i to isključivo od drvenog pepela koji bi se prosejao kroz sito i sipao u bure ili kantu u koju bi se onda sipala kišnica.Uz povremeno mešanje ovaj rastvor bi ostajao u kanti oko nedelju dana.Tada bi kroz gazu procedili vodu i koristili je za pranje veša  u velikim loncima ili koritu.

 Vremenom je umesto ceđi pepela drveta počela da se koristi masna soda (NaOH)čime je znatno pojednostavljen postupak izrade sapuna.

Sapuni su se pravili uglavnom od masti životinja .

U kazanima iznad ognjišta krčkale su se  svinjske kožice od slanine, čvarci, stara mast i slične namirnice životinjskog porekla.


fotografija preuzeta sa interneta



Dva kilograma ovih  masnih sastojaka stavljlo se u tri litre vode pa se u to dodavalo pola kilograma žive sode i onda se sve zajedno kuvalo oko dva sata uz stalno mešanje.


Uz pomoć noža se proverevelo da li je sapun kuvan ili ne  tako što se nož umoči u sapun i ako se masa oko noža odmah stvrdne znači da je kuvan.


Kada je skuvan,sapun se izlivao u rupičasti sanduk u koji bi se stavila čista mokra krpa tako da je suvišna voda iz sapuna mogla da se cedi kroz rupice.

Kada se ohladi,sapun se vadi,odvaja od krpe i seče velikim nožem na komade.

Ovakav sapun bez ikakvih dodataka i aroma i nimalo privlačnog izgleda i mirisa koristio se za ličnu higijenu i pranje veša

.



                                                  Fabrike sapuna


Ali,nisu se sapuni pravili samo u seoskim domaćinstvima.

     - U Novom Sadu je 1871 godine osnovana fabrika za izradu sapuna.

Nama je ova fabrika poznata pod imenom ALBUS a osnovana je pod imenom “Prvo novosadsko sapundžijsko društvo”.


     - Poznatu leskovačku industriju hemijskih i kozmetičkih proizvoda za izradu sapuna i parfema pokrenuo je Jovan Vlajčić 1872. godine.

U periodu 1926-1927.godine u samom centru grada podignuta je upravna i proizvodna zgrada fabrike sapuna,parfimerije i kozmetike "Kaloderma".


Palatu su podigli sinovi  osnivača fabrike Jovana Vlajčića a ime je dobila po kozmetičkom sredstvu za negovanje kože koje se izradjivalo od želatina,meda,glicerina,vode i parfema.

Posle Drugog svetskog rata u ovoj zgradi se nalazila fabrika „Nevena“.


                                   fotografija preuzeta sa interneta


     - Meriminim Dečijim sapunom kupane su generacije beba a mislim da mnogi pamte i Ten San sapun.



                                        Kako je i kada nastao sapun?


Opisah ja ovde kako se sapun pravio kod nas u domaćim uslovima i onaj „fabrički“ ali kako je i kada nastao recept za sapun još se pouzdano ne zna.

     -  Pronadjene su glinene pločice koje potiču iz starog Vavilona sa receptima za izradu sapuna i recepti na egipatskom papirusu stari oko 3500 godina.

     -Stara rimska legenda kaže da su sapun otkrile žene koje su živele na planinini Sapo gde su se navodno odvijala ritualna žrtvovanja životinja pa se loj od žrtvovanih životinja mešao sa pepelom iz vatri koje su se palile tokom tih rituala a kiša koja se slivala niz planinu ,mešala je sve to sa glinom dajući sapun.

Interesantno je da  Plinije Stariji u svojim spisima pominje da se sapun nije koristio samo za kupanje i pranje već  uglavnom kao pomada za kosu.


Upotreba sapuna u Rimu je značajno  opala kada su varvari zauzeli ovu teritoriju ali i zato što je  Katolička crkva smatrala da je kupanje vid hedonizma a upotrebu sapuna i kupanje su povezivali sa paganstvom.


     - Krajem 12. veka sapun je počeo da se proizvodi i u Engleskoj . 

Proizvodjači  sapuna bili su obavezni da plaćaju veliki porez pa je zbog toga  sapun bio prilično skup i velika većina naroda nije mogla da ga koristi sve do 19 .veka kada se na tržištu pojavio sapun po pristupačnoj ceni.

     - U Francuskoj je masovna proizvodnja sapuna  počela u Provansi, Tulonu, Jeru i Marseju  u drugoj polovini 15. Veka.

        U 16.veku počinje da se pravi finiji sapun.

Taj novi sapun se ne pravi od masti životinjskog porekla već od biljnih ulja .

Takav je Marseljski sapun koji se pravi od maslinovog ulja i koji se i sada pravi na potpuno isti način kao u 16.veku.


                                        Proizvodnja sapuna danas




Proizvodnja sapuna je bila na vrhuncu sredinom 19. veka i to zahvaljujući  merketingu.

Proizvodjači su počeli da proizvode sapune različitih oblika,da im dodaju esencije,mirise,boje i da ih maštovito pakuju što je doprinelo  većoj prodaji.


 Danas se ponovo javlja interesovanje za ovu oblast, a motivi su razni: od težnje da se napravi sopstveni sapun, da se razvije sopstveni biznis .....


Pojavili su se domaći sapuni za   koje se tvrdi da su apsolutno prirodni i u koje se dodaju razni začini,delovi biljaka,latice cveća.


Ovi sapuni prelepo izgledaju i još lepše mirišu a o njihovoj“prirodnosti“ nisam stručna da govorim pa ću citirati Zorana Vujčića,biohemičara koji je u svom blogu a u vezi izrade sapuna napisao i ovo:


„Rekoh, a svi to hemičari znaju, nema prirodnih sapuna. Ima nekoliko prirodnih sirovina, koje se koriste za pravljenje sapuna, ali sapuni su nešto između. Jer se prave od 2 prirodne sirovine (masnoće i vode) i jedne sintetičke (hidroksid, živa soda ili hemijski NaOH). Proces je neutralizacija ili saponifikacija. I to je sva mudrost. Nastaje sapun i glicerol, zaostaje nešto vode i to je domaći sapun. „


  Tekst preuzet sa  http://zoran-vujcic.blogspot.rs/

среда, 31. август 2016.

OVO JE MOJ PAS - LOLA






Ovih dana na FB svi igraju igru "Prihvati izazov" pa sam se i ja priključila.

Listajući album sa starim slikama nadjoh i sliku moga Lole.

Lola je bio divan pas.Čistokrvni avlijaner!

U našu porodicu je stigao mnogo pre mene.

Njega je moja mama pronašla kao štene u vozu.

Kao tek diplomirani agronom, po odluci ministarstva ,krenula je u Preševo gde je dobila prvo radno mesto.

Kasnije je pričala da je ušavši u voz,sela do prozora i spremila se za dugo putovanje u nepoznato,kada je čula neko šuškanje ispod sedišta.Sagla se i ugledala malo debeljuškasto štene koje je odmah uzela u krilo.

Od tog trenutka njih dvoje se nisu razdvajali.Bili su itekako potrebni jedno drugom.On je bio mali,nemoćan i napušten  a ona se takodje osećala izgubljeno jer je odlazila u potpuno nepoznatu sredinu.

Kasnije,kada je upoznala moga oca i udala se za njega,Lolu je donela "u miraz".

Lola je stvarno bio neobičan pas.Jednoga dana je negde pronašao i doneo napušteno tigrasto mače koje je dobilo ime Vanjka i ostalo da živi sa nama a Lola ga je čuvao i pazio.

Kada sam se ja rodila a Vanjka već porasla on je svoju brigu i pažnju usmerio na mene.

Znao je satima da leži ispod mojih kolica i od dobroćudnog psa koji je bio spreman sa svima da se mazi,postao je pravi čuvar.

Nikome nije dozvoljavao da zaviri u kolica i vidi "slatku malu bebu".

Ne,nije nikoga napao već bi samo zarežao i nastavio da drema.

U svim mojim sećanjima na detinjstvo Lola ima značajnu ulogu.

Evo sada vidim da i ovo što pišem liči na tekst nekog deteta!

Doživeo je duboku starost(16 godina) a mi dugo nismo mogli da ga prežalimo i da se naviknemo da ga više nema.

Ovo je jedina njegova fotografija koju sam našla a tu je već bio i poznim godinama.

Bio je to pas bez pedigrea,nije gajen po prvilima,hranjen granulama i po raznim tabelama ali je imao mnogo ljubavi koju je uzvraćao i mislim da je u tome tajna njegove dugovečnosti.

уторак, 09. август 2016.

VOLITE LI NAKIT ?








Znam  da će mnoge žene reći da ga ne vole i da ga ne nose.

Možda samo burmu.

I sama spadam u one koje se ne kite baš previše.Oni sjajni kamenčići(dijamanti,brilijanti,rubini...) me nešto ne privlače ali kada vidim FILIGRANSKE narukvice,prstenje i broševe, moram da  zastanem i da im se bar divim.

Istina,danas retko može da se nadje pravi filigranski nakit osim u muzejima i antikvarnicama  jer je filigranstvo u Srbiji postao zaboravljen zanat iako je to  zanat koji se svrstava u umetnost.

Majstori ovog zanata nemaju mustre i šeme.Oni „iz glave“  od filigranske žice prave šare(krugove,cvetiće,geometrijske šare) pa na  ovako izrađene predmete ponekad stave sitne metalne kuglice i ukrasni kamen.

                                    fotografija sa interneta(pokimica.com)

Kažu da  sada izloge svetskih metropola uglavnom krase radovi majstora filigrana iz Italije,Indije i Rusije mada su mnogi komercijalizovali svoj rad pa umesto ručnog izradjuju liveni ili poluliveni nakit.

Ima,medjutim kod nas još pravih majstora ovoga zanata koji rade ručno i stvaraju prava mala remek dela  tako što srebrnu ili zlatnu žicu savijaju,upliću i medjusobno vezuju formirajući složene motive .

Ovi motivi su se nekada polažu  na metalnu podlogu ili su ostaju slobodni(čipkasti)


                      KAKO JE I KADA OVAJ ZANAT STIGAO U SRBIJU


Filigranski zanat je zapravo nastao u okviru  kujundžijskog zanata.

Najpre su kujundžije izradjivale nakit  koji je ispunjavan ornamentima od isprepletanih  srebrnih žica što je bio izuzetno precizan rad jer i sama reč filigran,koja je latinskog porekla,znači "nešto precizno"

Vremenom su se majstori filigrani usavršavali , osamostalili i počeli da pored nakita prave i kutije za čuvanje nakita i novca,lule,ženske  torbice,da ukrašavaju oružje(ručke za sablje,noževe,puške)
                                    fotografija sa interneta(pokimica.com)
                                 
Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i predstavlja srpsko srednjovekovno nasleđe a na formiranje filigrana i srpskog zlatarstva uopšte veliki uticaj su imali i Istok i Zapad.

Početkom XIII veka u Srbiji počinje da se izradjuje skupoceni nakit i u prvo vreme se u njegovoj izradi vidi jak uticaj Zapada ali već krajem ovog veka preovladava uticaj Vizantije.



Prsten Stefana Prvovenčanog(riznica Studenice XIIIvek) je primer preplitanja stilova na izradu nakita u Srbiji . Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana

U naše krajeve filigran je  došao pod uticajem Vizantije što se vidi na sačuvanim primercima prstenja i narukvica koje su najčešće izradjivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica.

Svoj vrhunac umetnička izrada nakita od filigrana je doživela u vreme kralja Milutina mada su se pored nakita izradjivali i krstovi i drugi predmeti koji su se koristili u liturgijskim službama.

Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv "srma" i filigran postaje jedna od najzastupljenijih tehnika za izradu nakita od srebra i zlata.




                      KAKO SE IZVLAČI ŽICA ZA FILIGRAN


Kao što sam već rekla,filigar se najčešće radio od tanke srebrne žice a žica se dobijala tako što se srebro topi na temperaturi preko 1.000 stepeni a 
dobijena tečnost  se zatim uliva u minijaturne kalupe pa se dobijena žica kuje na nakovnju i isteže sve dok ne dobije željenu debljinu.

Izvlačenje na kalibar se vršilo pomoću metalne ploče sa više otvora različitog prečnika a najuži otvor je bio debljine vlasi kose.

Kasnije se za izradu srebrne žice koristio „rubin“,odnosno kružna mesingana pločica sa rubinom  i rupicom na sredini kroz koju se provlači žica.

Vremenom se alat menja i usavršava pa se za izvlačenje žice koristi i čekrk.

 To je sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan „srmenjak“ kroz koji se provlačila žica ,a na krajevima sanduka su bili valjci sa ručicama za okretanje.




Žica se namotavala na jedan valjak ,provlačila kroz "srmenjak", namotavala na drugi valjak i motala ručicom.

Krajem XIX veka počinje da se koristi mašinski napravljena žica koja,u zavisnosti od toga za šta će se koristiti,može biti jednostruka ili upredena od dve ili više žica.


                        IZRADA FILIGRANA


Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi i pseudofiligran ili lažni filigran.

PRAVI FILIRAN se radio na dva načina:


PRVI NAČIN( Vazdušasti ili lelujavi filigran)
Kod ovog načina  mora da se prvo uradi osnovna kontura(mustra) koju majstor zamisli i ona se radi od deblje žice a kasnije se radi „punjenje“,odnodno ispunjavanje prostora tanjim žicama.




 DRUGI NAČIN  za izradu podrazumeva  srebrne niti ili trake kao podlogu  sa šarom  koja je u stvari baza.
Kada se svi delovi spoje, a spajaju se lemljenjem , sledi dopunsko ukrašavanje.Dodaju se sitne srebrne kuglice,sitnije i krupnije pločice različitog oblika,pa tračice i polulopte a često se dodaje i ukrasno kamenje.






LAŽNI FILIGRAN


Se radi tako što se predmet izlije u kalup a zatim se doradjuje struganjem,graviranjem,bušenjem i kuckanjem kako bi ličio na pravi.

Ovog lašnog filigrana je danas sve više jer se izradjuje brže i za njegovu izradu nije potrebno majstorstvo i umetnički talenat.

Samim tim ovakav nakit je i jeftiniji i brže se i bolje prodaje .

Ovi predmeti su znatno grublji,nemaju lepotu i prefinjenost pravog filigranskog nakita ali su dostupniji kupcima koje sve više interesuje cena a ne da li je to ručni rad.




понедељак, 06. јун 2016.

ŠTA PRAVI ĆURČIJA ?







Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je  bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.

Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

 U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.

 Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.

Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.

Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.


SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA


Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.

Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog  Ilije koji je njihov  zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti  Ilija.

Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.

Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni  i  nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.

On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

               
                                    http://www.starizanatisrbije.rs/

                                                                               
Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.

Oni  najpre, prerađuju kožu, što je najduži  i najteži  deo posla, pa je tek onda šiju.

                                       



Kože za preradu su nabavljali od mesara  a onda su počinjali sa  struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.   
                                        
Koža se stavlja u kacu u kojoj je  štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.

                                                             



Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.

Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.

Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)

 Sve   je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.

                                                               



Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.

Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su:  mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.

Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .                                                             
Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha  a ovakav kožuh  uvek zadržava svoj oblik.

On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.

Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa  i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka  kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .


BOJENJE KOŽE


Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.

Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.

Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.

Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.

Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.

Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši  ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.

Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.


UKRAŠAVANJE – CIFRANJE


Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.

Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.

Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.

Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.

 U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.


                                                 

                            Kožuh iz Srema(Etnografski muzej Beograd)


Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare  za šta su koristili posebne kalupe.


                                                      



Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori  pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.

Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.


Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vršr prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno  izradjuju nove proizvode.