петак, 21. септембар 2018.

SRBIJA – ZEMLJA IZ BAJKE


           



                           

Da je Srbija je zemlja puna prirodnih lepota,prelepih jezera, planina koje  oduzimaju dah,  srednjovekovnih manastira neprocenjive kulturne vrednosti, uzbudljivih klisura,znala sam odavno.

Mnoga mesta sam i obišla ali sam ovoga leta rešila da obidjem i one lepote koje još nisam videla a nalaze se relativno blizu Beograda.

Juče smo moj muž i ja rešili da upoznamo Ovčarsko –kablarsku klisuru koja je jedna od najživopisnijih klisura u Srbiji i spaja Čačansku i Požešku kotlinu.



 Klisura kroz koju protiče  Zapadna Morava ,se nalazi između šumadijskih planina Ovčara i Kablara .
Orlove stene

 Put nas vodi kroz uske prolaze između  litica i grebena Kablara, punih  pećina ,sa jedne strane i valovitih padina Ovčara prekrivenih šumom i zelenilom sa druge strane.

 Kablarske pećine  su mnogo puta bile skloništa za srpske zbegove. 

slika sa interneta


 Jedna od njih je Kađenica u kojoj se narod  krio pred turskim zulumom  za vreme Hadži-Prodanove bune.U njoj su Turci spalili čitav zbeg a 1940.godine, kosti su prikupljene i sahranjene u istoj pećini u dva kamena sarkofaga u oltarskoj apsidi, u kojoj je izrađeno Hristovo raspeće.




 Na obali reke, na malim zaravnima u senovitim šumama, okruženih vodom i stenama nalazi se 10 srednjevekovnih manastira.

  Na levoj strani Zapadne Morave nalaze se Blagoveštenje, Ilinje, Savinje, Nikolje, Uspenje i Jovanje, a na desnoj Sretenje, Trojica, Preobraženje, Vaznesenje i Vavedenje.
 Zbog postojanja ovih deset manastira i dva sveta mesta ,Ovčarsko-kablarska  klisura je poznata i kao „Srpska Sveta Gora”


Početkom prošlog veka ovo je bilo nenastanjeno područje, bogato dubokim virovima i brzacima Zapadne Morave, divljim životinjama i bujnim rastinjem.

Oduvek se ovde bežalo i sklanjalo od nevolje . 

U pećinama se spavalo a  u prirodi hranilo sve dok opasnost ne prođe,a onda  i se narod vraćo kući. 

Nažalost, Turci su uspeli da prodru u dubine klisure i oštete sve manastire koji su se tu nalazili. 


Mаnаstir Preobrаženje

 se prvi put pominje izmedju 1528 i 1530 i nalazio se na levoj obali Zapadne Morave.


Stari manastir je srušen 1911.godine zbog izgradnje pruge,a sadašnji manastir je sagradjen 1938.godine na inicijativu Episkopa Nikolaja Velimirovića i nalazi se na desnoj obali zapadne Morave,na obroncima Ovčara.

 U ovom mаnаstiru život je orgаnizovаn po svetogorskom prаvilu, što znаči dа nemа ni pаrohiju, ni imovinu, već mu je ulogа misionаrskа,a u ovom manastiru se  nalazi i jedna od nаjstаrijih knjigа, Blаgoveštenjsko jevаnđelje koje je nаstаlo 1372. godine. U riznici manastira se čuvа i štаmpаno četvorojevаnđelje iz 1552. Godine,a u njemu je svojevremeno zamonašen Patrijarh Pavle


.Savinje


Na strmim liticama Kablara,u kamenom udubljenju se nalazi izvor vode za koju se tvrdi da je čudotvorna i da leči vid I glavobolju.Voda iz ovog  izvora ne otiče.Ona se tu zadržava I pravi mali rezervoar od dve,tri litre .Ovu vodu narod zove “vodica Svetog Save” pa je u blizini izvora 1938. Godine,podignuta mala crkva pod stenom u kojoj bogosluženje vrše monasi manastira Preobraženje.



Sretenje

Mаnаstir Sretenje se nаlаzi u prelepom prirodnom okruženju, nа zаrаvni ispod vrhа Ovčаrа.

 Veruje se dа je mаnаstir nаstаo u 16. veku a u više nаvrаtа je bio  rušen i spаljivаn.

 Obnovljen je tek u 19. veku, zаhvаljujući monаhu, а kаsnije i vlаdici Nikiforu Mаksimoviću.




 Od rukopisnih knjigа sаčuvаnih do dаnаs u Sretenju, preostаle su svegа tri: Jevаnđelje, Bogorodičini kаnoni i Minej zа mesec jun, koji je znаčаjаn jer sаdrži Službu knezu Lаzаru, kаo delo nаše crkvene književnosti.

Manastir Vaznesenje

Mаnаstir Vаznesenje podignut je nа severnim pаdinаmа Ovčаrа. Zаhvаljujući jednom rukopisnom jevаnđelju, koje je nаpisаno u Vаznesenju 1570. godine, mаnаstir je postojаo u 16. veku i nаjverovаtnije je strаdаo, kаo i većinа drugih mаnаstirа u klisuri, zа vreme Velike seobe 1690. godine. Tridesetih godinа 20. vekа, episkop Nikolаj Velimirović krenuo je u obnovu ovog mаnаstirа.



Manastir Blagoveštenje je jedan od retkih manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri za koji se tačno zna kada je podignut i ko su bili ktitori.

Manastir se nalazi  na blagoj uzvišici iznad  Ovčar Banje,a natpis iznad ulaza u crkvu, govori da je hram podignut 1601/02. 


Hram je izgrađen u raškom graditeljskom stilu i svojom arhitekturom je posle manastira Sv. Trojica, najlepši manastir u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Manastir  je bio živ sve do XX veka, ali je stradao tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, pa  je Blagoveštenje opustelo.


Danas je obnovljeno i u  dvorištu se nalazi više objekata iz različitih vremenskih perioda.

Arhitektura manastira ima dosta karakteristika raške škole arhitekture, a zanimljiv je i drveni trem prema zapadu, koji je dodat kasnije. Upravo on je uokvirio lepotu objekta. Pod tremom su odlično sačuvane freske Strašnog suda.


U manastirskom dvorištu vlada mir i uz cveće koje je tek procvetalo i cvrkut ptica čini vam se da je to raj na zemlji.


Do manastira Nikolje smo pešačili planinskom stazom.






Manastir Nikolje, sa crkvom Sveti Nikolje, nalazi se obali Zapadne Morave, pod Kablarom i prvi put se  spominje 1489. godine, pa se pretpostavlja da je on  najstariji ovčarsko-kablarski manastir.


 Po predanju, manastir su podigli svetogorski kaluđeri koji su se povukli.

 Priprata je živopisana 1637. godine, a naos 1697. godine.


U manastiru je očuvan veći broj rukopisnih knjiga a ponos manastira i njegove riznice je Karansko jevanđelje - knjiga koja je pisana rukom i nastala 1608. godine za koju istoričari tvrde da je  jedinstven primer uticaja islamske umetnosti u ukrašavanju rukopisa na našim prostorima.

 Kolone teksta, zajedno sa slikanim ukrasom, uokvirene su uskim ornamentima crtanim crnim mastilom, plavom i crvenom bojom.

U porti manastira se nalazi konak koji je 1817.godine.sagradio knez Miloš Obrenović koji se u njemu  sa porodicom krio od Turaka .






Nakon obilaska manastira i uživanja u lepotama prirode sišli smo u Ovčar Banju.
Ova banja,ušuškana izmedju Ovčara i Kablara je prava oaza mira i mislim da ćemo ovde ponovo doći da uživamo u miru,tišini,šumi,planinarenju ili pecanju.

Ovo sam ja na visećem mostu







четвртак, 24. мај 2018.

KULT DRVEĆA KOD SRBA




Jeste li čuli za dendroterapiju ?

To je pravac u narodnoj medicini  koji se zasniva na verovanju da postoji drveće koje nam daje i ono koje nam oduzima energiju.

Verovatno ste čitali o tome da kada se loše osećate trebate da odete do nekog drveta,da ga zagrlite i čim povežete svoju energiju sa energijom drveta osetićete pozitivno dejstvo na svoje fizičko,psihičko i emocionalno zdravlje.

Poslednjih godina se puno piše o tome,a u Japanu je popularna ShinrinYoku metoda(šumsko kupanje) mada je lekovita moć drveća poznata od davnina.


                                                         KULT DRVEĆA


Uporedo sa kultom vode,vatre,sunca i groma,a pre nego što su se pojavila različita paganska božanstva,rozvio se i kult drveća.

Kult drveća i rastinja uopšte,kod Srba ima važnu ulogu od rođenja pa do smrti, u mnogim poslovima, u radne i praznične dane, u veselju i žalosti, u ljubavi i prijateljstvu, u očuvanju zdravlja, u odbrani od zlih sila i demona i u sticanju svake sreće.

Kult drveća je nastao verovatno kao posledica verovanja da su ljudi postali od drveća i da posle smrti život nastavljaju u drveću.

Kod Slovena su mnoga stabla bila posvećena pojedinim bogovima, kao npr.: hrast Perunu,  lipa boginji Vidi, a breza bogu žetve Potrimbi.

I danas je u našim krajevima jedan od najzastupljenijih vidova sujeverja ono čuveno „Kucni u drvo“!

Svaki put kad mu se desi nešto dobro i lepo čovek kucne u drvo i obično kaže“da kucnem u drvo,da ne čuje zlo“.Ovo potiče iz vremena kada se verovalo da u drveću žive bogovi pa kad je neko dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto on bi prvo dodirnuo koru drveta  ,a ako bi mu se želja ispunila,on je ponovo dolazio do tog drveta da kucne u njega i time se zahvali bogu za ispunjenu želju.

Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću pa je kucanje u drvo trebalo da „zagluši uši“ tim duhovima,kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.

Sloveni su takodje verovali da u drveću borave njihovi pokojnici koji ih štite pa su se i zaklinjali starim drvećem,a iznad grobova svojih pokojnika su sadili stabla (uglavnom hrasta )  i prinosili mu žrtve.





Najsvetije stablo Starih Slovena bio je hrast ili drvo Boga gromovnika (verovalo se da zato grom najčešće pogađa hrast).

Pod hrastovima su se često nalazili ogromni kameni žrtvenici na kojima su ljudi u staro doba prinosili žrtve bogovima.Ti žrtvenici su se mogli videti u slovenskim zemljama i po prihvatanju hrišćansva,sve do kraja 15.veka.

 I grane hrasta bile su svete, pa se hrastovo lišće prinosilo bolesnicima da bi što pre ozdravili,a i dan danas se neguje kult hrasta, pa se seče kao badnjak za Božić .

Svedoci smo da i danas naš narod posebno ceni hrast (drvo zapis)o čemu sam već pisala.





LESKA


Se smatra za dobro drvo.Kod našeg naroda postoji čitava religija ovog drveta.Smatra se da je ona blagoslovena od Isusa i da čuva od groma jer se pod leskom ponegde može naći okamenjena munja u obliku kamene loptice.Loptica je veličine jajeta,crne ili sive boje i smatra se da je onaj ko je nadje,našao sreću i da treba da je čuva.

Na Djurdjevdan se od leskovih grančica prave krstići koji štite  kuću i imanje od zlih i opasnih sila.

Veruje se da leskina šibljika ima veliku magičnu snagu i da ona može da ispuni svaku želju.Ovom šibljikom se može ubiti djavo,može čovek da se pretvori u životinju pa se čak i mrtvac može oživeti.

Leska je po narodnom verovanju i drvo znanja i  onaj  ko bi u usta stavio meso zmije koja živi pod leskom razumeo  bi govor životinja,a onome ko bi pojeo srce te zmije svaka bi travka rekla za koju je bolest ona lek.




 LIPA
 se i kod starih Slovena i kod Srba smatrala za sveto drvo.

Stari Sloveni su živeli u lipovim šumama i verovali su da ih lipa čuva od zla i uroka.Koristili su je i kao lek ali su je ipak sadili malo dalje od kuće.

U lipovim šumama  su sakupljali  med i vosak,a od meda su pravili svoje omiljeno piće- Medovinu..


U nekim krajevima i danas postoji vrovanje da će onaj ko poseče hrast ili lipu umreti ili teško oboleti.

Ukoliko to ipak uradi,mora na panju isečenog drveta da prinese žrtvu,odnosno da nekoj domaćoj životinji(obično kokoški),odseče glavu istom sekirom kojom je isekao stablo.



BREZA  



Je drvo koje je bilo jako važno Slovenima koji su početak godine obeležavali paljenjem vatre od brezovih grana.

Često su,zbog zaštite od uroka od drveta breze pravili dečije kolevke,a bolesnici koji su imali groznicu,odlazili su u brezovu šumu gde bi protresli tri mlade breze nakon čega je njih prestajala da trese groznica.

Interesantno je da su sa prihvatanjem hrišćanstva  brezu počeli da smatraju za prokleto drvo jer je Isus šiban brezovim granama.

Lekovita svojstva breze su i danas poznata.Od kore breze se pravi tečnost za obloge i za rast kose,a brezove grančice se koriste u saunama.


BUKVA



Se smatrala za dobro i korisno drvo.Smatralo se da kući kod koje raste bukva ne mogu naštetiti nikakvi uroci.

Od drveta bukve pravile su se ritualne lule,a sam boravak ispod stabla bukve deluje umirujuće.

Kao lek protiv glavobolje koristi se stavljanje listova kao hladna obloga na čelo,a protiv želudačnih bolova stavlja se komad kore u usta.

Poznato je i  da su se u teškim vremenima mleli bukvini oraščići i od njih mesio hleb.


JASEN



Je  veliko i snažno drvo i uvek je bio veoma poštovan.

Od ovog drveta su nekada pravljeni lukovi a ako je ispod ovog drveta izvirala voda,smatralo se da je to sreća za ceo kraj.


TISA


Je drvo koje uživa posebno poštovanje kod Srba i smatra se za zaštitno drvo.

Ovo drvo se ne seče ,a od njegovih grana se prave zaštitne amajlije u obliku krsta i nose se radi zaštite od zlih duhova i raznih opasnosti.



ORAH



 Za orah su takodje vezana interesantna verovanja.

Ovo drvo je izazivalo veliko poštovanje ali i strah kod naših predaka.

Orah se nikada nije sadio u blizini kuće,kako zbog korenja koje može da se zavuče pod temelj i sruši kuću,tako i zbog senke koja pada na kuću,a za koju se verovalo da predvidja smrt.

Isto tako se verovalo da nije dobro ni sedeti u hladovini ovog drveta i da će onaj ko zaspi isod krošnje oraha da se probudi bolestan,a možda se više i neća probuditi.

Verovalo se da je ovo drvo preko svog dugačkog korena povezano sa podzemnim,demonskim svetom i da u njega često udara grom.

Isto tako se verovalo da se u krošnji oraha sastaju veštice pa ako plod oraha bude suv i nejestiv,to je značilo da su u krošnji tog drveta bile veštice i takvo stablo je trebalo hitno da se potkreše a nekada i poseče.Problem je predstavljalo to što je ovo drvo jedno od onih koja ne smeju da se seku pa bi onaj ko ga je posekao morao na panju tog drveta da prinese žrtvu.

Ali bez obzira na sve,plodovi oraha su obavezni na stolu za Badnji dan i Božić.


BREKINJA



se smatra ukletim drvetom jer se veruje da je Isus razapet na krstu od brekinjinog drveta.
Drvo brekinje se nikada ne seče niti se njime loži vatra.Veruje se da bi se onaj ko odseče brekinju,razboleo,ukočio ili bi naprasno umro.

Ako se neka grana sama odlomi od nje su se pravili jarmovi i čunovi za razboj.


DREN 



Je drvo koje se uvek povezivalo sa zdravljem jer to drvo prvo procveta u proleće ,a zadnje daje zrele plodove.

Da bi deca bila otporna i zdrava „kao dren“ za bogojavljenje im se davalo da pojedu cvet drena a za Djurdjevdan bi se stavljao u vodu kojom su se ukućani umivali.


ZOVA  



Iako se i kora i list i cvet i plod zove korise u narodnoj medicini a na osušenom drvetu zove,zimi raste pečurka „Judino drvo“,zova se smatra za demonsko drvo.


VRBA 



Vrba ne donosi žalost, nego se žalosni okupljaju oko nje da bi  se ohrabrili.Ona je drvo koje pruža utehu, razbistruje misli i omogućava  realnije sagledavanje situacije.

Vrba sa svojim pupoljcima predstavlja dolazak proleća i u srpskim verovanjima i religiji ima značajno mesto.

To je drvo koje ima svoj praznik,Vrbicu kada se vrbove grane osvećuju u crkvi i kada se pletu venčići koji se stavljaju deci na glavu.

Postoji više verovanja vezanih za ovo drvo.

Po jednom verovanju žalosna vrba je spustila svoje grane da bi zaštitila i sakrila Majku Božiju koja je sa Isusom bežala od progonioca.

Drugo verovanje kaže da se ispod njene krošnje okupljaju zlodusi i demoni pa se zbog toga u vreme grmljavine nipošto ne ide pod njenu krošnju, jer sveti Ilija Gromovnik ispod nje munjom gada djavole.

Po trećem verovanju ,njene grane i lišce, navodno, koriste veštice u pravljenju zlih čini a kome se od drveta žalosne vrbe napravi dugme i prišije na odelo tugovaće sedam godina.
Kuću u koju se unese grana žalosne vrbe uskoro će ispuniti tuga, a onaj ko sanja žalosnu vrbu-tugovaće sedam dana.


TUJA 



Se ne smatra za dobro drvo i ne sadi se blizu kuće jer ako se nalazi na okućnici ona utiče loše na decu koja često obolevaju,a da se ne zna zbog čega.
Zato se tuja sadi na grobljima i daleko od kuće.

JORGOVAN  



Je drvo koje bez obzira na lepotu svog cveta ne smatra za dobro drvo.

Verovalo se da se ispod jorgovana skupljaju razni duhovi a da se ispod crnog jorgovana nalazi ulaz u svet mrtvih koji čuvaju zmije.

Veruje se da ako jorgovan ponovo procveta u jesen,to najavljuje smrt nekog mladog a ako se bez vidljivog razloga jorgovan u proleće osuši,to najavljuje sušnu godinu.


KESTEN 



Ovu priču ću završiti sa kestenom jer je ovo drvo za mene nekako posebno.

Pošto sam rodjena u mesecu junu ,a u dvorištu kuće gde sam rodjena je bilo ogromno stablo kestena,ja sam celo prvo leto svog života provela u hladovini koju je pravila krošnja ovog drveta.

Moja kolica su bila „parkirana“ u dvorištu.Iznad mene su bile grane kestena a ispod kolica naš pas koji me je čuvao.

Bilo je to mnogo davno i više ne živim u tom dvorištu.Odavno nema ni našeg psa Lole,a verovatno ni tog kestena ali se ja nekako raznežim kad vidim kesten u cvetu a uvek se sagnem ,pokupum i neki opali plod i stavim ga u džep.

Inače u narodu postoji verovanje da druženje sa ovim drvetom donosi srećne okolnosti.
Poznato je i da kesten olakšava reumatske bolove,uklanja nesanicu,oslobadja od depresije, anksioznosti , uroka i podmladjuje.


Kao što sam rekla,rodjena sam u mesecu junu i u horoskopu sam blizanac, a nedavno pročitah negde da BLIZANCIMA odgovara – orašasto drveće, tanko i sa puno grana, na primer kesten je idealan za ovaj horoskopski znak. 

субота, 05. мај 2018.

DJURDJEVDAN JE PRAZNIK PUN NARODNIH OBIČAJA I MAGIJSKIH RADNJI







Đurđevdan je praznik koji se proslavlja 6. maja i njime  se obeležava uspomena na Svetog Đorđa.

To je jedna od slava koja se najviše slavi u Srbiji ,a većina onih koji je danas slave,naročito u gradovima,ne zna kakvi su običaji bili nekada vezani za proslavu ovog praznika.

Ono što je karakteristično za ovaj praznik (slavu) je da ga poštuju i pravoslavci I katolici a Djurdjevdan slave i Romi(Cigani).

Praznik Svetog Đorđa kod Srba se ne slavi isto kao i u drugim hrišćanskim zemljama jer su običaji i verovanja srpskog naroda vezani za Đurđevdan svakako postojali i pre nego što je narod primio hrišćanstvo.

U svakom domu u kome se proslavlja ovaj praznik, nalazi se ikona svetog Georgija koji ubija aždaju.

Sveti Đorđe je na ikonama prikazan na konju,  sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. 

Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane a Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.




Ali činjenica je da se na taj dan vrši  puno magijskih radnji za zaštitu,zdravlje,plodnost stoke i dobre useve pa se veruje  da je Sveti Đorđe  svojim praznikom  zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika jer se i Đurđevdan  smatra za granicu između zime i leta.

U proslosti su ljudi davali veliki znacaj mnogim verovanjima  i verskim praznicima pa i Djurdjevdanu.

Verovalo se da pre Djurdjevdana ne treba brati i mirisati selen, a na Đurđevdan svako uzima po jedan stručak koji omiriše i zadene  za pojas(muškarci), a devojke i mlade žene za đerdan.

 Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.

Smatralo  se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile pa  su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.

Danas ima mnogo razlike u slavljenju DJurdjevdana, ali su  jos ostali neki obicaji koji se svuda primenjuju.Često uobličeni novije oblike kultovi i mitovi još uvek žive u Srbiji.    

Karakteristično je da se svi običaji vezani za Djurdjevdan vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj.

Glavni običaji su:

umivanje  biljem

pletenje venaca od bilja

djurdjevdanski uranak

kupanje u reci


 
 Posebno su za ove običaje značajne biljke ( selen, kopriva, vrba, dren, zelena pšenica itd.), kojima se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju.   
                               
 umivanje  biljem

Žene i devojke uveče donesu kući „omaje“ ( voda sa vodeničnoga točka), „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola.

 U tu vodu stave  različito bilje  i obavezno dren,  zdravac i crveno jaje, čuvarkuću koje je ostalo od Uskrsa, pa se to onda stavi pod ružu u bašti da prenoći,a ujutru se njom umivaju ukućani.


pletenje venaca od bilja


 Uveče, uoči Djurdjevdana, neko od ukućana nabere zelene grančice u najbližoj šumi (obično vrbove grane)i njima na sam Djurdjevdan, pre zore okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i  kapije.

 Ovo se čini da bi godina i dom bili berićetni - da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru. 

Pletu  se i venčići od „djurdjevdanskog cveća“: djurdjevka, mlečike ,zdravca i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući.

 Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Djurdjevdana, a mnogi prave i krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama - da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).


 Đurđevdanski uranak


Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu na zajednički „djurdjevdanski uranak“ na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.

 Za uranak se pripremi jelo i piće,a obavezno se pripremi jagnje na ražnju pa se uz  pesmu, igru i veselje ostaje  i do podne.

Na djurdjevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.


kupanje na reci


Kupanje na reci , pre sunca je veoma je važno .

Ponekad se u reku bacaju venci od raznog cvijeća i sipa se mleko.

Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.


OBIČAJI U ISTOČNOJ SRBIJI ( TIMOČKI KRAJ)


Djurdjevdan  u ovom kraju naročito poštuju stočari koji tog dana isteruju  stoku u planine na letnje paše.

Najvažniji  običaj za taj dan je žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca.

Pričešćivanje se vrši tako što se krvlju prvog jagnjeta koje je toga dana zaklano,radi zdravlja,svi ukućani mažu po čelu i obrazima.

Običaj je bio i da  svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i da mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu.

Kada  posle liturgije sveštenik izađe među jaganjce , zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.

Zemljoradnici su oko sela orali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru..
         

DJURDJEVDANSKI OBIČAJI NA JUGU SRBIJE ( VLASOTINAČKI KRAJ)


U selima brdsko  planinskog dela vlasotinačko crnotravskog kraja, jedan dan pre Djurdjevdana-  bere se cveće,  pletu venci, vrši odlučivanje jagnjadi , počinje muža ovaca i pravi se belmuž.


                                              BELMUŽ




Belmuž se pravio na sledeći način.

Uveče se pomuzu ovce, pa se mleko podsiri i iz cedila izvadi mladi neslan sir.

Taj sir se onda stavljao u lonac, a lonac se stavljao na vatru  i obavezno se dodavalo kukuruzno brašno. 

Sve bi se posolilo , mešalo varjačom  i kuvalo dok  potpuno ne ispari voda.

Ova kašasta masa(belmuž) se hladila i služila  na livadi ili za sovrom.



Ovaj recept je jedinstven na jugu Srbije, a  postojao je i u selima  Zaplanja(podnožje Suve Planine).

Danas se cesto belmuž pravi na isti način, ali na sporetu.



Tako se na Djurdjevdan proslavljao i dan ovčara i početak muže ovaca, koja je trajala sve do jeseni.

Na Djurdjevdan , rano ujutro, devojke su isle u polje da beru cvece, a onda su kod kuće od njega plele vence,pevale pesme(:“ o venče, venče,oće li me momče“) i vence stavljale ovcama i kravama oko vrata.

Na Djurdjevdan se ovce trljaju travom selin a mesio se poseban hleb (kravajče   koji ima rupu u koju se stavi prsten ,a kroz prsten se provuče selin .

Ovci koja se prva ojagnji oko vrata se stavlja venac od cveća da ima vise mleka pa se  pomuze se kroz rupu na kravajčetu.

Takodje je postojao  obicaj da se u ranu zoru seku  komadici ovčije vune ili perja živine i zakopavaju u mravinjak pri čemu se govorilo( slično kao kod džaranja vatre za Božić) da imaju toliko stoke ili zivine koliko je mrava u mravinjaku.







Domaćini koje slave ovu slavu očekuju vedro i lepo vreme, jer je to znak da će godina biti rodna, ali i zato što se toga dana ruča u prirodi.

Domaćini će pripremiti slavski kolač,koljivo i vino koje će sveštenik Srpske pravoslavne crkve osveštati ,dočekaće goste i proslviti jedan od najvećih prolećnih praznika.
.