Mislim da u Umci nema nikoga ko ne zna Joleta Tamindžića,a ovog izuzetnog čoveka i sportistu pamte mnogi ljubitelji boksa u Srbiji i u nekadašnjoj Jugoslaviji jer je Jole Tamindžić bio junak u zlatnim danima jugoslovenskog boksa.
Jole sada vreme provodi uglavnom pored Save na splavu ali ispred splava i danas visi jedna bokserska vreća.
Joletovi roditelji Miloš i Danica su se iz sela Vranjska kod Bileće gde su se rodili Jole i njegova braća Perko i Mige .doselili u Umku kada je Jole bio mali.Sva tri brata su volela sport pa su u dvorištu imali improvizovano vratilo na kome je Jole neumorno vežbao.
Njegov nastavnik fiskulture u srednjoj školi „Ivo Lola Ribar“ u Železniku Toma Vujadinović je procenio da bi Jole bio mnogo bolji bokser nego gimnastičar pa ga je odveo u Radnički koji je u to vreme bio jedan od najjačih bokserskih klubova u zemlji i u kome su mogli da treniraju samo najbolji pa su Joleta u Umci počeli da gledaju drugim očima.
Jole je imao tada 15 godina. Bio je omladinski i seniorski šampion države, osvajao je medalje na velikim turnirima u Jugoslaviji i Evropi,a nokautom je pobeđivao najpoznatije evropske i svetske boksere srednje kategorije
Čak su ga sa mnogo divljenja gledala i njegova braća,na koju je on jako ponosan, i ubrzo su i oni počeli da treniraju boks.Kada je trener Branko Davinić za Perka rekao da nije talentovan kao Jole,to je bio samo podstrek za Perka da neumorno trenira i postigne velike rezultate.
Najmlađi od braće Tamindžić ,Mige je sa divljenjem gledao braću dok su međusobno sparingovali i koristio svaki trenutak da se dokopa njihovih rukavica i da i on boksuje.On je počeo karijeru kao teškaš u Sinđeliću,a posle prvih osam mečeva koje je dobio nokautom i on je došao u Radnički.Tako je Radnički postao poznat u Jugoslaviji po trojici opake braće Tamindžić koji su boksovali :Jole u srednjoj,Perko u poluteškoj i Mige u teškoj kategoriji.
Jole je imao više od 300 mečeva od čega 100 međunarodnih.
Bilo je to vreme kada se na boks gledalo kao na plemenitu veštinu, a na bokseri su bili hrabri momci koji su se u ringu nadmetali u snazi, brzini, umeću...
Iako je bio vrhunski sportista,Jole je radio u preduzeću „Ivo Lola Ribar“ i živeo je od plate.Od kluba je dobijao sportsku opremu i bonove za topli obrok,a posle pobeda na međunarodnim takmičenjima dobaijao je i premije.
Navijači Radničkog su bili radnici, službenici, profesori, ali i beogradska elita.
Klarinetista Boki Milošević i tadašnji gradonačelnik Branko Pešić nisu propuštali nijedan meč Radničkog. Boki je dolazio u odelu, a Branko Pešić u šoferskoj jakni,a mečeve Radničkog je pratio i kraljević Tomislav Karađorđević i kneginja Jelisaveta.
U Radničkom su tada trenirali i „žestoki „ momci (Ljuba Zemunac,Giška,Arkan) sa kojima je on sparingovao ali se privatno nije družio.
Znao je Jole da oslabi i po desetak kilograma da bi mogao da boksuje u svojoj kategoriji ali je to skidanje kilograma bilo naporno i mukotrpno jer je kilograme „topio“ u tada jedinoj sauni u gradu u ulici Generala Ždanova.Posle ovakvog naglog smanjivaja težine on je znao da u meču mora da bude udarač i da meč završi nokautom jer su se posle prve dve runde osećale posledice mršavljenja pa se u trćoj uglavnom branio.
On je poznat kao bokser koji je mnogo mečeva završio nokautom ,a da sam nikada nije doživeo nokaut.Jole jednostavno nije umeo da padne.Poznato je da je u filmu „Davitelj protiv davitelja“ u jednoj sceni trebao da bude nokautiran ali su scenu morali da ponove desetak puta jer on nije znao da padne!
Kao jedan od svojih najinteresantnijih mečeva pamtii meč sa kubancem Martinezom koji je tada bio prvak sveta. Mnogi su predviđali da neće dočekati ni kraj prve runde ali su se prevarili.Istina,meč je izgubio sudijskom odlukom 3:2, ali ga je selektor reprezentacije Bruno Hrastinski ljubio kao da je pobedio Martineza.
Jole je završio Višu trenersku školu i bio glavni trener u Radničkom koji je 8 godina uzastopno bio prvak države.Bio je i trener državne reprezentacije,a ponude iz Italije,Mađarske i Nemačke da postane profesionalni trener,je odbio jer smatra da je profesionalni boks nemilosrdan i da se mečevi često nameštaju.
Sa raspadom Jugoslavije raspao se i boks,a Jole je počeo da pravi sportsku opremu za kik boks,rukavice i dresove.
Prisećajujći se dana kada se takmničio ističe da je zahvaljujući boksu upoznao Evropu, Aziju i Afriku.
O Joletu je opet počelo da se intezivno piše kada je naša bokserka Nina Radovanović otputovala na Olimpijske igre.
Nju je njen trener iz kik-boks kluba Crvena zvezda ,kada je odlučila da se bavi boksom ,poslao kod Joleta Tamindžića da je trenira mada je izrazio sumnju u to da će Jole prihvatiti da trenira devojku.pogotovu što je već prestao da se bavi trenerskim poslom.
Nina kaže da se tako nešto i desilo ali da je zahvaljujući Joletovoj supruzi Dragani on ipak prihvatio da je trenira.Nina kaže da joj je Dragana rekla "Ti samo ponesi opremu i moraće da te trenira".
I tako je počela uspešna sportska saradnja koja je postala i prijateljska jer kod Tamindžića koji vreme provode uglavnom na splavu,se oseća posebna energija – pozitivna.
Нема коментара:
Постави коментар