понедељак, 08. јун 2015.

KAD ČOVEK PRESTAJE DA ŽIVI ?





Da li I vi imate prijatelje iz školskih dana sa kojima ste bili nerazdvojni a sada se ne vidjate mesecima,bez nekog posebnog razloga?

Ja imam.

Drugarice smo još iz studentskih dana i to nerazdvojne.

Uvek nasmejane,bezbrižne,stizale smo svuda.Znale smo i po dva filma u toku dana da odgledamo.U Ateljeu 212 i Kinoteci smo bile kao u svojoj kući.

Nismo propuštale ni izložbe,predavanja,žurke,odlaske u kafane sa društvom a ni ispite nismo propuštale.

Pravile smo velike planove za život i zaklinjale se da nećemo upasti u kolotečinu i da ćemo stalno biti takve kakve smo.

I bilo je tako neko vreme.Onda,nekako neprimetno,naši životi su se promenili.Vidjale smo se sve redje ali smo se bar svakodnevno čule telefonom.

Malo,po malo i ti dugi telefonski razgovori su se najpre skratili a onda i proredili.Nije bilo nikakvog konkretnog razloga za to, samo smo imale nekako manje zajedničkih tema,valjda.


I tako ,opet bez nekog posebnog razloga,meni dodje pre neki dan da je pozovem.

-Pa dobro,bre,jesi li ti živa?-  Pitam je ja

-Jesam ali kao da nisam ili bolje da nisam-odgovara mi ona.

Dobro,znam ja da se to samo tako kaže ali me nešto u njenom glasu ipak nateralo da je ubedim da se vidimo.Volela je ona uvek malo da preteruje i da drami, ali je to uvek bilo simpatično i razlog da se svi smejemo na njen račun.Sada mi je zvučala sasvim drukčije.

Odmah sam joj predložila da se nadjemo u gradu.Samo nas dve,kao nekada.Nisam joj dala vremena da se predomisli ili se seti nekog razloga zbog koga to nije moguće.

Spremim se ja i još ponesem neke stare fotografije da ih ponovo gledamo i krenem u grad.

Sednem u kafić i čekam.

Usput gledam nasmejane devojke ,kakve smo i mi nekada bile i vidim NJU - ženu koja podseća na moju drugaricu.

Dopustila je da  njena nekad  duga i sjajna tamna kosa posedi i pri tom ju je ošišala na kratko.Uradila je to,kaže,delimično zato što je mrzi da se farba i fenira a delimično zato što sebe ne odredjuje prema izgledu a najviše zato što se ne oseća živom.

Deca su joj završila fakultete,zasnovala svoje porodice i sada su srećni i uspešni u inostranstvu.Ona i muž već odavno nemaju zajedničkih tema i interesovanja ali je ona ipak stalno zauzeta i umorna.

Pitam je ja,od čega je to umorna a ona mi ,paleći cigaretu,odgovara da je umorna od života.

Svakodnevno iz učivosti obavi desetak telefonskih poziva.Ja uz osmeh primetim da mene ne zove ali ona kao da me nije čula,nastavlja.

Mora da pozove tetku kojoj nije doro,da pita kako je sestričina koja je uganula nogu,da prijateljima čestita unuče ili da nekome izjavi saučešće.




Petkom obilazi svoju mamu , subotom svekrvu a nedeljom im dolaze kumovi ili oni idu kod njih.

Svakog meseca je ili neko venčanje,rodjendan....

Pokušavam da je podsetim kako  nekada nismo mogle da zamislimo sebe u tom mahnitom krugu nepotrebnih društvenih obaveza  ali ona samo odmahuje rukom i kaže da je postala ista kao njena mama koja je celog života ispunjavala te obaveze umesto da živi.

„Ja sam mrtav čovek,samo to još niko ne zna“- kaže mi i ponovo pali cigaru.

Dok sam je tako slušala i gledala,nestalo je i moje lepo raspoloženje.Zaboravila sam i slike koje sam ponela.



Nije bilo svrhe da joj ih pokazujem jer na tim slikama je neka sasvim druga osoba i one ne bi kod ove koja sedi preko puta mene ,izazvale nikekve emocije i sećanja.

Nastavile smo da sedimo ćuteći još neko vreme .Gledam  ja nju i uptah se da li ona uopšte zna kada je prestala da živi i zašto ?

Sigurno je teško ustanoviti pravi trenutak.

Verovatno je to neki sasvim intiman trenutak,trenutak u kome osoba prestane da se nada.Trenutak kada shvati da se u njenom životu ništa neće promeniti,da nema budućnosti kojoj može da se raduje i da joj je svejedno da li je „ovde“ ili „tamo“.

Ljudi oko nas umiru svakoga dana ali mi to  ne primećujemo jer nastavljaju da obavljaju svakodnevne poslove,dužnosti i obaveze i to ih tera da ostanu u tom večnom kolu.