Kažu da je bela boja savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.
Bela boja je simbol za savršenstvo,čistoću,nevinost,jednostavnost.
Zato je kod Srba belo platno,motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.
Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga takodje ogrnu belim platnom.
Veruje se da venčanje u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.
Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.
Zašto smo odustali od te posteljine?
Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati,peglati...a nema se vremena.
A nekada?
Nekada,kada se živelo sporije i imalo više vremena,žene ne samo što su prale,štirkale i peglale bela platna,nego su ta platna i pravile.I nisu to bila pamučna platna.Uglavnom su nastajala od kudelje.
Eto,vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.
Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje,obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje.To mesto se zvalo KONOPLJARA.
Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana,sejala se konoplja.Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i odo 1 metar i bila zrela za berbu.Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši,potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.
Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.
Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE.Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac .Od tog konca su na razboju tkale platna.
Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje,haljine,peškiri,stolnjaci ,zavese i posteljina.
Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice.Za one koji ne znaju,slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće(slamarice)ubacivala se slama i na tome se spavalo.Bile su mekane,šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.
Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.
Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.
Platno se potapalo u vodu ,pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu,uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm.Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu.To mesto na reci gde se belilo platno,koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO.Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.
Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.
Devojke za udaju su pripremale svoju spremu.Vezle su košulju za venčanje,pa peškire za svatove,stolnjake,posteljinu,zavese,peškire za krštenje...
Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.
Sigurna sam da u mnogim ormanima(negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove .One sada nisu u trendu ali neka ih oni koji su ih nasledili,ne bacaju. U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi a složićete se samnom i da su lepe.
Нема коментара:
Постави коментар