уторак, 05. мај 2015.

MLADA,SAVREMANA I USPEŠNA ŽENA DANAS

Sedela sam ovih dana sa nekim dragim ljudima,pričala,lenstvovala  i uživala.Razmišljala sam kako se život  svakodnevno ubrzava i nameće nam sve dinamičniji ritam.

Danas je moderno   ” biti u gužvi” i “stisci sa vremenom” jer ako imaš vremena i nigde ne žuriš znači da nemaš obaveza  i ispadaš iz društva.Zato  ,naročito žene,dobrovoljno prihvataju sve vise i vise obaveza .

Prolaze nam  dani, nedelje i godine   prepuni obaveza i  rokova  a  život nam postaje  monoton  iako smo stalno u žurbi. Bilo bi super kad bi sve u životu stizalo kao poručeno, ali da se ne lažemo, to  nikada nije slučaj.  Nešto mora da fali,nečega moramo da se odreknemo.Naučili smo da preživljavamo ali smo zaboravili da živimo.

Danas je normalno da žena u kuhinji ima mikser , zamrzivač, frižider, mikrotalasnu rernu i druga čuda moderne tehnike koja bi trebalo da joj olakšavaju život i učine da za kraće vreme obavi  vise poslova,  da joj pruže vise udobnosti  ali ona i dalje ima sve manje vremena  a da bi se sve te neophodne sprave nabavile,potreban je novac.

Da bi obezbedili  novac i sigurnost koju on nudi ljudi svesno ili nesvesno  žrtvuju svoje vrijeme, svoje živce i  svoju snagu. U trci za sticanjem gube se odnosi sa najbližima.

Gube se prijateljstva,kumstva,rodbinske veze.

Dodje mi nekad kada vidim mladu ženu koja dolazi po svoju devojčicu u obližnji vrtić u velikoj žurbi,uzima je za ruku u kojoj drži ključeve od kola dok malecka pokušava nešto da joj kaže,smeška se vaspitačici i klima glavom,izviruje da vidi da joj nije zakačena kazna za nepropisno parkiranje,ubacuje dete na zadnje sedište a onda mehanički i ružičasti ranac,otvara vrata od kola,javlja se na mobilni I pokušava da se isparkira, da joj kažem “Stani ili bar uspori.Saslušaj svoje dete koje će ti verovatno ispričati neku nevažnu stvar ali njoj bitnu,jer deca brzo rastu i odlaze.Umesto pozdrava “ljubim-i-ja-tebe-mama-ćao”svrati na pola sta do svoje mame.Obradovaće se i ona i tvoja ćerka a i tebi će biti lepo.”

Ponekad čovek izgubi i samog sebe a da toga nije svestan.

 Znam sve više žena  koji ne znaju šta im je najvažnije u životu. Kažu da su
 im najvažnija deca i  zdravlje, a onda se iscrpljuju jurnjavom za novcem jer je normalno imati najnoviji televizor,računar,mobilni telefon(bar dva)biti prisutan na internetu,odvesti decu u školu,pa iz škole na časove jezika,muzike,treninge.Poželjno je da stigneš  kod frizera i manikira jer moraš na poslu da ostaviš utisak doterane žene koja i svojim izgledom uliva poverenje poslovnim partnerima.Dodatno usavršavanje se podrazumeva.

Odlazak u teretanu ili na jogu je takodje obaveza koju ne treba propustiti  jer  je zdravlje najvažnije.I dok juri na zakazani tretman ta savremena žena često razmišlja šta još trebada uradi i da li je isključila sve aparate u kući pre nego što je krenula da se relaksira i opusti.

Dok vežba,misli o sutrašnjim obavezama ,preračunava vreme i koliko para treba odvojiti za sutrašnje školske potrebe dece jer su joj deca i porodica svetinja.Istina ona sve manje vremena provodi sa svojom  decom i porodicom ali sve za njihovo dobro.Čuju se oni vise puta dnevno telefonom ,razmene poruke  i to je to.

To bi bio život savremene uspešne žene danas.To je i život njene porodice.To je danas postalo normalno.

Možda se ponekad ta uspešna žena seti svog detinjstva sa nostalgijom ali o tome ne priča nikome.Deci bi to njeno prisećanje bilo dosadno,sa mužem mora da se dogovori o važnim svakodnevnim obavezama ,sa kolegama se o tome ne priča a sa prijateljicama…Pa sa njima se retko vidja i onda kad sednu u neki kafić u tržnom centru  pričaju o tome šta su kupile i šta moraju da kupe,gde će na letovanje,zimovanje….

A seti se ona sigurno bar nedelja iz svog detinjstva.

Ja se često setim ali to se ne važi.Ja nisam mlada uspešna žena.


 Nedelja je,sećam se, bila dan sporosti. Dan rezervisan za odmor i porodicu.
Radnim danima mame i tate rade, deca su u vrtiću ili u školi, ali zato kada dođe kraj nedelje, to je kao praznik .Svi  su na okupu.

Nedeljna budjenja su povezana sa mirisom vruće bele kafe i svežih kifli .Dok se doručkuje iz kuhinje dopire miris domaće supe koja se kuva. Obično sa knedlama. Posle supe dolazi rinflajš pa glavni deo ručka  - neko meso sa krompirom i salatom.

 Deca su  obožavala pečeno pile, onako celo, i utrkivala su se ko će maznuti batak.Pa se onda lomio “jadac” i deca su uvek pobedjivala.

 A onda, miris vanile,cimeta... jer za kraj su bili spremni kolači  ( lenja pita, kiflice sa džemom, štrudla, vanilice,salčići...)

Nedelja je bila i dan za izlet.


 Još u subotu se odlučivalo gde će se ići i  šta će se poneti  za klopu.U kola se pakovala lopta,badminton,tranzistor  da se sluša prenos utakmice i korpa u kojoj je bilo pečeno pile,kuvana jaja,paradajz,hleb,kolači,sokovi  i naravno ćebe koje se prostre na travu pa se onda stariji izvale na ćebe a deca jurcaju za loptom. 

Uveče  se cela porodica  vraćala kući zadovoljna i lepo raspoložena.

I sad se pitam šta mi bi da se svega setim iovo napišem.Mora da me stižu godine.