SVETI MRATA – ZAŠTITNIK VUKOVA

 Zašto su Srbi u stvari vukovi?

Postoji verovanje da je poreklo svakog naroda  usko povezano sa nekom životinjom pa  je u određenom smislu taj narod izjednačen sa njom.

Tako se za Srbina veruje da je vuk, pa se ova životinja uzima za mitskog srodnika i predstavnika srpskog naroda.

U našoj kulturi i tradiciji vuku su posvećeni i mnogi praznici i rituali.

Dani od Đurđica do Mratindana se nazivaju mratinci, odnosno, vučji dani, zato što je Sveti Mrata po verovanju bio zaštitinik vukova.

Mrata gleda koliko ko i kako radi i u ove dane saziva sve vukove i određuje im gde će i koliko ovaca pojesti..

Veruje se da domaćin koji je grešan i ne poštuje Svetog Mratu te godine može u torovima da očekuje gladnog vuka.

Srbi su verovali u natprirodnu snagu vuka ali su ga se i bojali što je i normalno jer je to životinja koja je bila rasprostranjena u našim krajevima i predstavljala je opasnost i za stoku i za ljude.

Priroda vuka  je veoma složena .On ima urodjenu potreba za slobodom, kao osnovnim uslovom života, a za tu slobodu vezan je i snažan osećaj samopoštovanja i ponosa, bez premca među životinjama .

Vuk ne trpi nikakve kompromise koje vidi kao izdaju svoje  prirode.

Vuka je nemoguće pripitomiti i učiniti zavisnim i poslušnim kao psa,a ono što Srbina pre svega vezuje za ovu životinju je ćud samog vuka. Vuk se lako prilagodjava teškim uslovima i spoljnoj okolini ali mu karakter ostaje nepromenljiv kao što govori i poznata srpska poslovica: „Vuk dlaku menja, al’ ćud nikako.“

Da su  Srbi verovali i u samu  snagu vučijeg imena govori  to da su se u kućama, u kojima su deca često umirala, novorođenčadima  davana  imena: Vuk, Vukan, Vukašin, Vijuca, Vujadin, Vičica, Vukica…

Ljudi su izbegavali svaki susret sa vukom pa mu čak ni ime nisu spominjali već su umesto reči vuk, koristili reči: napomenik, kamenik, pogan, onaj iz gore…

Nekada je bilo zabranjeno ubujanje vukova,a ako su bili prinudjeni da ipak ubiju vuka,da bi sprečili njegovu osvetu,lovci su preko ubijenog vuka bacali pušku i izgovarali“ Evo ti dušmane,dušmana na te“.

Da bi umilostivili ubijenog vuka,lovci su išli od kuće do kuće kroz selo,nosili kožu ubijenog vuka i pokazivali je ukućanima koji su joj prinosili darove(vunu,predivo,peškire,novac....)

Oči,srce,nokti,dlaka ili zubi vuka su često nošeni kao amajlije ili su se koristili kao lek za neke bolesti.

Kroz „vučji zev“(koža obrezana oko vučje čeljusti) provlačili su za vreme epidemija,malu decu kako bi ih zaštitili od bolesti.

Koliko je kult vuka bio izražen govori i to da predmet poštovanja nisu bili samo realni već i zamišljeni vukovi.

Vukove su predstavljali  vučari, koji su se obično oko Božića okupljali po selima i nosili slamom napunjenu kožu vuka ili se  ogrtali njome i išli  od kuće do kuće , pevali  pesme i skupljali darove.

Ovaj običaj je do danas sačuvan u istočnijim krajevima Srbije,a na Kosovu se umesto grupe, obično oko Božića,pojavljivao jedan vuk  kome je mešen poseban kolač.

U nekim krajevima pred vuka je uveče na prag ili na raskršće,postavljana „večera“ od više jela.

Postoje pretpostavke da je ovako veliko poštovanje,vuk imao zato što se nekada smatralo da je on inkarnacija  duhova naših predaka.

.

SRBIJA – ZEMLJA IZ BAJKE

           

                           

Da je Srbija je zemlja puna prirodnih lepota,prelepih jezera, planina koje  oduzimaju dah,  srednjovekovnih manastira neprocenjive kulturne vrednosti, uzbudljivih klisura,znala sam odavno.

Mnoga mesta sam i obišla ali sam ovoga leta rešila da obidjem i one lepote koje još nisam videla a nalaze se relativno blizu Beograda.

Juče smo moj muž i ja rešili da upoznamo Ovčarsko –kablarsku klisuru koja je jedna od najživopisnijih klisura u Srbiji i spaja Čačansku i Požešku kotlinu.

 Klisura kroz koju protiče  Zapadna Morava ,se nalazi između šumadijskih planina Ovčara i Kablara .

Orlove stene

 Put nas vodi kroz uske prolaze između  litica i grebena Kablara, punih  pećina ,sa jedne strane i valovitih padina Ovčara prekrivenih šumom i zelenilom sa druge strane.

 Kablarske pećine  su mnogo puta bile skloništa za srpske zbegove. 

slika sa interneta

 Jedna od njih je Kađenica u kojoj se narod  krio pred turskim zulumom  za vreme Hadži-Prodanove bune.U njoj su Turci spalili čitav zbeg a 1940.godine, kosti su prikupljene i sahranjene u istoj pećini u dva kamena sarkofaga u oltarskoj apsidi, u kojoj je izrađeno Hristovo raspeće.

 Na obali reke, na malim zaravnima u senovitim šumama, okruženih vodom i stenama nalazi se 10 srednjevekovnih manastira.

  Na levoj strani Zapadne Morave nalaze se Blagoveštenje, Ilinje, Savinje, Nikolje, Uspenje i Jovanje, a na desnoj Sretenje, Trojica, Preobraženje, Vaznesenje i Vavedenje.

 Zbog postojanja ovih deset manastira i dva sveta mesta ,Ovčarsko-kablarska  klisura je poznata i kao „Srpska Sveta Gora”

Početkom prošlog veka ovo je bilo nenastanjeno područje, bogato dubokim virovima i brzacima Zapadne Morave, divljim životinjama i bujnim rastinjem.

Oduvek se ovde bežalo i sklanjalo od nevolje . 

U pećinama se spavalo a  u prirodi hranilo sve dok opasnost ne prođe,a onda  i se narod vraćo kući. 

Nažalost, Turci su uspeli da prodru u dubine klisure i oštete sve manastire koji su se tu nalazili. 

Mаnаstir Preobrаženje

 se prvi put pominje izmedju 1528 i 1530 i nalazio se na levoj obali Zapadne Morave.

Stari manastir je srušen 1911.godine zbog izgradnje pruge,a sadašnji manastir je sagradjen 1938.godine na inicijativu Episkopa Nikolaja Velimirovića i nalazi se na desnoj obali zapadne Morave,na obroncima Ovčara.

 U ovom mаnаstiru život je orgаnizovаn po svetogorskom prаvilu, što znаči dа nemа ni pаrohiju, ni imovinu, već mu je ulogа misionаrskа,a u ovom manastiru se  nalazi i jedna od nаjstаrijih knjigа, Blаgoveštenjsko jevаnđelje koje je nаstаlo 1372. godine. U riznici manastira se čuvа i štаmpаno četvorojevаnđelje iz 1552. Godine,a u njemu je svojevremeno zamonašen Patrijarh Pavle

.Savinje

Na strmim liticama Kablara,u kamenom udubljenju se nalazi izvor vode za koju se tvrdi da je čudotvorna i da leči vid I glavobolju.Voda iz ovog  izvora ne otiče.Ona se tu zadržava I pravi mali rezervoar od dve,tri litre .Ovu vodu narod zove “vodica Svetog Save” pa je u blizini izvora 1938. Godine,podignuta mala crkva pod stenom u kojoj bogosluženje vrše monasi manastira Preobraženje.

Sretenje

Mаnаstir Sretenje se nаlаzi u prelepom prirodnom okruženju, nа zаrаvni ispod vrhа Ovčаrа.

 Veruje se dа je mаnаstir nаstаo u 16. veku a u više nаvrаtа je bio  rušen i spаljivаn.

 Obnovljen je tek u 19. veku, zаhvаljujući monаhu, а kаsnije i vlаdici Nikiforu Mаksimoviću.

 Od rukopisnih knjigа sаčuvаnih do dаnаs u Sretenju, preostаle su svegа tri: Jevаnđelje, Bogorodičini kаnoni i Minej zа mesec jun, koji je znаčаjаn jer sаdrži Službu knezu Lаzаru, kаo delo nаše crkvene književnosti.

Manastir Vaznesenje

Mаnаstir Vаznesenje podignut je nа severnim pаdinаmа Ovčаrа. Zаhvаljujući jednom rukopisnom jevаnđelju, koje je nаpisаno u Vаznesenju 1570. godine, mаnаstir je postojаo u 16. veku i nаjverovаtnije je strаdаo, kаo i većinа drugih mаnаstirа u klisuri, zа vreme Velike seobe 1690. godine. Tridesetih godinа 20. vekа, episkop Nikolаj Velimirović krenuo je u obnovu ovog mаnаstirа.

Manastir Blagoveštenje je jedan od retkih manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri za koji se tačno zna kada je podignut i ko su bili ktitori.

Manastir se nalazi  na blagoj uzvišici iznad  Ovčar Banje,a natpis iznad ulaza u crkvu, govori da je hram podignut 1601/02. 

Hram je izgrađen u raškom graditeljskom stilu i svojom arhitekturom je posle manastira Sv. Trojica, najlepši manastir u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Manastir  je bio živ sve do XX veka, ali je stradao tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, pa  je Blagoveštenje opustelo.

Danas je obnovljeno i u  dvorištu se nalazi više objekata iz različitih vremenskih perioda.

Arhitektura manastira ima dosta karakteristika raške škole arhitekture, a zanimljiv je i drveni trem prema zapadu, koji je dodat kasnije. Upravo on je uokvirio lepotu objekta. Pod tremom su odlično sačuvane freske Strašnog suda.

U manastirskom dvorištu vlada mir i uz cveće koje je tek procvetalo i cvrkut ptica čini vam se da je to raj na zemlji.

Do manastira Nikolje smo pešačili planinskom stazom.

Manastir Nikolje, sa crkvom Sveti Nikolje, nalazi se obali Zapadne Morave, pod Kablarom i prvi put se  spominje 1489. godine, pa se pretpostavlja da je on  najstariji ovčarsko-kablarski manastir.

 Po predanju, manastir su podigli svetogorski kaluđeri koji su se povukli.

 Priprata je živopisana 1637. godine, a naos 1697. godine.

U manastiru je očuvan veći broj rukopisnih knjiga a ponos manastira i njegove riznice je Karansko jevanđelje - knjiga koja je pisana rukom i nastala 1608. godine za koju istoričari tvrde da je  jedinstven primer uticaja islamske umetnosti u ukrašavanju rukopisa na našim prostorima.

 Kolone teksta, zajedno sa slikanim ukrasom, uokvirene su uskim ornamentima crtanim crnim mastilom, plavom i crvenom bojom.

U porti manastira se nalazi konak koji je 1817.godine.sagradio knez Miloš Obrenović koji se u njemu  sa porodicom krio od Turaka .

Nakon obilaska manastira i uživanja u lepotama prirode sišli smo u Ovčar Banju.

Ova banja,ušuškana izmedju Ovčara i Kablara je prava oaza mira i mislim da ćemo ovde ponovo doći da uživamo u miru,tišini,šumi,planinarenju ili pecanju.

Ovo sam ja na visećem mostu