SRBIJA – ZEMLJA IZ BAJKE

           

                           

Da je Srbija je zemlja puna prirodnih lepota,prelepih jezera, planina koje  oduzimaju dah,  srednjovekovnih manastira neprocenjive kulturne vrednosti, uzbudljivih klisura,znala sam odavno.

Mnoga mesta sam i obišla ali sam ovoga leta rešila da obidjem i one lepote koje još nisam videla a nalaze se relativno blizu Beograda.

Juče smo moj muž i ja rešili da upoznamo Ovčarsko –kablarsku klisuru koja je jedna od najživopisnijih klisura u Srbiji i spaja Čačansku i Požešku kotlinu.

 Klisura kroz koju protiče  Zapadna Morava ,se nalazi između šumadijskih planina Ovčara i Kablara .

Orlove stene

 Put nas vodi kroz uske prolaze između  litica i grebena Kablara, punih  pećina ,sa jedne strane i valovitih padina Ovčara prekrivenih šumom i zelenilom sa druge strane.

 Kablarske pećine  su mnogo puta bile skloništa za srpske zbegove. 

slika sa interneta

 Jedna od njih je Kađenica u kojoj se narod  krio pred turskim zulumom  za vreme Hadži-Prodanove bune.U njoj su Turci spalili čitav zbeg a 1940.godine, kosti su prikupljene i sahranjene u istoj pećini u dva kamena sarkofaga u oltarskoj apsidi, u kojoj je izrađeno Hristovo raspeće.

 Na obali reke, na malim zaravnima u senovitim šumama, okruženih vodom i stenama nalazi se 10 srednjevekovnih manastira.

  Na levoj strani Zapadne Morave nalaze se Blagoveštenje, Ilinje, Savinje, Nikolje, Uspenje i Jovanje, a na desnoj Sretenje, Trojica, Preobraženje, Vaznesenje i Vavedenje.

 Zbog postojanja ovih deset manastira i dva sveta mesta ,Ovčarsko-kablarska  klisura je poznata i kao „Srpska Sveta Gora”

Početkom prošlog veka ovo je bilo nenastanjeno područje, bogato dubokim virovima i brzacima Zapadne Morave, divljim životinjama i bujnim rastinjem.

Oduvek se ovde bežalo i sklanjalo od nevolje . 

U pećinama se spavalo a  u prirodi hranilo sve dok opasnost ne prođe,a onda  i se narod vraćo kući. 

Nažalost, Turci su uspeli da prodru u dubine klisure i oštete sve manastire koji su se tu nalazili. 

Mаnаstir Preobrаženje

 se prvi put pominje izmedju 1528 i 1530 i nalazio se na levoj obali Zapadne Morave.

Stari manastir je srušen 1911.godine zbog izgradnje pruge,a sadašnji manastir je sagradjen 1938.godine na inicijativu Episkopa Nikolaja Velimirovića i nalazi se na desnoj obali zapadne Morave,na obroncima Ovčara.

 U ovom mаnаstiru život je orgаnizovаn po svetogorskom prаvilu, što znаči dа nemа ni pаrohiju, ni imovinu, već mu je ulogа misionаrskа,a u ovom manastiru se  nalazi i jedna od nаjstаrijih knjigа, Blаgoveštenjsko jevаnđelje koje je nаstаlo 1372. godine. U riznici manastira se čuvа i štаmpаno četvorojevаnđelje iz 1552. Godine,a u njemu je svojevremeno zamonašen Patrijarh Pavle

.Savinje

Na strmim liticama Kablara,u kamenom udubljenju se nalazi izvor vode za koju se tvrdi da je čudotvorna i da leči vid I glavobolju.Voda iz ovog  izvora ne otiče.Ona se tu zadržava I pravi mali rezervoar od dve,tri litre .Ovu vodu narod zove “vodica Svetog Save” pa je u blizini izvora 1938. Godine,podignuta mala crkva pod stenom u kojoj bogosluženje vrše monasi manastira Preobraženje.

Sretenje

Mаnаstir Sretenje se nаlаzi u prelepom prirodnom okruženju, nа zаrаvni ispod vrhа Ovčаrа.

 Veruje se dа je mаnаstir nаstаo u 16. veku a u više nаvrаtа je bio  rušen i spаljivаn.

 Obnovljen je tek u 19. veku, zаhvаljujući monаhu, а kаsnije i vlаdici Nikiforu Mаksimoviću.

 Od rukopisnih knjigа sаčuvаnih do dаnаs u Sretenju, preostаle su svegа tri: Jevаnđelje, Bogorodičini kаnoni i Minej zа mesec jun, koji je znаčаjаn jer sаdrži Službu knezu Lаzаru, kаo delo nаše crkvene književnosti.

Manastir Vaznesenje

Mаnаstir Vаznesenje podignut je nа severnim pаdinаmа Ovčаrа. Zаhvаljujući jednom rukopisnom jevаnđelju, koje je nаpisаno u Vаznesenju 1570. godine, mаnаstir je postojаo u 16. veku i nаjverovаtnije je strаdаo, kаo i većinа drugih mаnаstirа u klisuri, zа vreme Velike seobe 1690. godine. Tridesetih godinа 20. vekа, episkop Nikolаj Velimirović krenuo je u obnovu ovog mаnаstirа.

Manastir Blagoveštenje je jedan od retkih manastira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri za koji se tačno zna kada je podignut i ko su bili ktitori.

Manastir se nalazi  na blagoj uzvišici iznad  Ovčar Banje,a natpis iznad ulaza u crkvu, govori da je hram podignut 1601/02. 

Hram je izgrađen u raškom graditeljskom stilu i svojom arhitekturom je posle manastira Sv. Trojica, najlepši manastir u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Manastir  je bio živ sve do XX veka, ali je stradao tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, pa  je Blagoveštenje opustelo.

Danas je obnovljeno i u  dvorištu se nalazi više objekata iz različitih vremenskih perioda.

Arhitektura manastira ima dosta karakteristika raške škole arhitekture, a zanimljiv je i drveni trem prema zapadu, koji je dodat kasnije. Upravo on je uokvirio lepotu objekta. Pod tremom su odlično sačuvane freske Strašnog suda.

U manastirskom dvorištu vlada mir i uz cveće koje je tek procvetalo i cvrkut ptica čini vam se da je to raj na zemlji.

Do manastira Nikolje smo pešačili planinskom stazom.

Manastir Nikolje, sa crkvom Sveti Nikolje, nalazi se obali Zapadne Morave, pod Kablarom i prvi put se  spominje 1489. godine, pa se pretpostavlja da je on  najstariji ovčarsko-kablarski manastir.

 Po predanju, manastir su podigli svetogorski kaluđeri koji su se povukli.

 Priprata je živopisana 1637. godine, a naos 1697. godine.

U manastiru je očuvan veći broj rukopisnih knjiga a ponos manastira i njegove riznice je Karansko jevanđelje - knjiga koja je pisana rukom i nastala 1608. godine za koju istoričari tvrde da je  jedinstven primer uticaja islamske umetnosti u ukrašavanju rukopisa na našim prostorima.

 Kolone teksta, zajedno sa slikanim ukrasom, uokvirene su uskim ornamentima crtanim crnim mastilom, plavom i crvenom bojom.

U porti manastira se nalazi konak koji je 1817.godine.sagradio knez Miloš Obrenović koji se u njemu  sa porodicom krio od Turaka .

Nakon obilaska manastira i uživanja u lepotama prirode sišli smo u Ovčar Banju.

Ova banja,ušuškana izmedju Ovčara i Kablara je prava oaza mira i mislim da ćemo ovde ponovo doći da uživamo u miru,tišini,šumi,planinarenju ili pecanju.

Ovo sam ja na visećem mostu

VEZ NA SRPSKOM SELU,DVORU I U MANASTIRU

                                                           Slika Paje Jovanovića

                                                       https://www.narodnimuzej.rs

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

  Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

 Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

 I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

 Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

 Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

                                                  

                                        Vez na zubunu(Kosovo i metohija – Lipljan)                                         http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

                                   

                                              Donji rub ženske košulje   iz okoline Niša                       

                       (pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

                                                                 Nadežde Petrović)

           http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej.jpg

          

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

 Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

 U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

           Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča

           da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći

           knez verovatno sahranjen.)

                                                                           http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

                                                    

                                                               

                                                                        http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

 U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem postu.