Slika Paje Jovanovića
Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je
vezeni stolnjak?
Danas je to
prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne
uklapa se uz savremeni nameštaj“.
A kada ste
videli neku ženu da veze?
A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao
a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i
tradicionalnoj kulturi Srbije.
Svaka vezilja je ,iako su
šare koje je vezla bile stare
i hiljadu godina, u svoj rad unosila
svoja osećanja i davala mu svoj pečat.
Vezilje su najveći
deo motiva preuzimale iz prošlosti ali pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz
njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi
radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na
ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.
Nisu
proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od
vremena , prostora i ličnosti same vezilje.
O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore i mnoge
narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u
Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.
I u našim narodnim
pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla,
ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona
unosi u svoj rad.
Postoji zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u
okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala
devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao pa je vezla, vez prodavala i od tog novca
podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.
Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili
u vise boja.
Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće
ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .
Osim što je
predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa
,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.
Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.
U nekim
krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se
Kosovo i Metohija posebno izdvajaju
svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.
Vez na zubunu(Kosovo i metohija –
Lipljan)
http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg
Donji
rub ženske košulje iz okoline Niša
(pripadao je privatnoj
kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke
Nadežde Petrović)
Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u
kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.
Dosta motiva je
preuzimano iz srednjeg veka i kasnijih
razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.
U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv
uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i
vizantijski uzori.
U Vizantiji je
veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i
srebrnom žicom su dovedeni do visokog umezničkog
nivoa.
Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se
vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u
srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne
vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.
Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča
da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći
knez verovatno sahranjen.)
Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio
posebno negovan.
Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za
bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.
Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko
1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u
bici na Marici.
Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla
tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za
pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.
Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog
Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina
Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena
zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.
U srednjevekovnoj
Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se vezom
bavile devojke i gospođe na
dvorovima srpskih vladara i plemića a materijali
koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i
manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok
su teme za vez uzimane iz ikonografije.
Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo
osnovnog obrazovanja ženske dece a
i posle Drugog svetskog rata vezu su se
učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.
Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.
One koje se
još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da
sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se
sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i
strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina
ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.
O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću
pisati posebno u nekom sledećem postu.
Нема коментара:
Постави коментар