SVETI MRATA – ZAŠTITNIK VUKOVA

 Zašto su Srbi u stvari vukovi?

Postoji verovanje da je poreklo svakog naroda  usko povezano sa nekom životinjom pa  je u određenom smislu taj narod izjednačen sa njom.

Tako se za Srbina veruje da je vuk, pa se ova životinja uzima za mitskog srodnika i predstavnika srpskog naroda.

U našoj kulturi i tradiciji vuku su posvećeni i mnogi praznici i rituali.

Dani od Đurđica do Mratindana se nazivaju mratinci, odnosno, vučji dani, zato što je Sveti Mrata po verovanju bio zaštitinik vukova.

Mrata gleda koliko ko i kako radi i u ove dane saziva sve vukove i određuje im gde će i koliko ovaca pojesti..

Veruje se da domaćin koji je grešan i ne poštuje Svetog Mratu te godine može u torovima da očekuje gladnog vuka.

Srbi su verovali u natprirodnu snagu vuka ali su ga se i bojali što je i normalno jer je to životinja koja je bila rasprostranjena u našim krajevima i predstavljala je opasnost i za stoku i za ljude.

Priroda vuka  je veoma složena .On ima urodjenu potreba za slobodom, kao osnovnim uslovom života, a za tu slobodu vezan je i snažan osećaj samopoštovanja i ponosa, bez premca među životinjama .

Vuk ne trpi nikakve kompromise koje vidi kao izdaju svoje  prirode.

Vuka je nemoguće pripitomiti i učiniti zavisnim i poslušnim kao psa,a ono što Srbina pre svega vezuje za ovu životinju je ćud samog vuka. Vuk se lako prilagodjava teškim uslovima i spoljnoj okolini ali mu karakter ostaje nepromenljiv kao što govori i poznata srpska poslovica: „Vuk dlaku menja, al’ ćud nikako.“

Da su  Srbi verovali i u samu  snagu vučijeg imena govori  to da su se u kućama, u kojima su deca često umirala, novorođenčadima  davana  imena: Vuk, Vukan, Vukašin, Vijuca, Vujadin, Vičica, Vukica…

Ljudi su izbegavali svaki susret sa vukom pa mu čak ni ime nisu spominjali već su umesto reči vuk, koristili reči: napomenik, kamenik, pogan, onaj iz gore…

Nekada je bilo zabranjeno ubujanje vukova,a ako su bili prinudjeni da ipak ubiju vuka,da bi sprečili njegovu osvetu,lovci su preko ubijenog vuka bacali pušku i izgovarali“ Evo ti dušmane,dušmana na te“.

Da bi umilostivili ubijenog vuka,lovci su išli od kuće do kuće kroz selo,nosili kožu ubijenog vuka i pokazivali je ukućanima koji su joj prinosili darove(vunu,predivo,peškire,novac....)

Oči,srce,nokti,dlaka ili zubi vuka su često nošeni kao amajlije ili su se koristili kao lek za neke bolesti.

Kroz „vučji zev“(koža obrezana oko vučje čeljusti) provlačili su za vreme epidemija,malu decu kako bi ih zaštitili od bolesti.

Koliko je kult vuka bio izražen govori i to da predmet poštovanja nisu bili samo realni već i zamišljeni vukovi.

Vukove su predstavljali  vučari, koji su se obično oko Božića okupljali po selima i nosili slamom napunjenu kožu vuka ili se  ogrtali njome i išli  od kuće do kuće , pevali  pesme i skupljali darove.

Ovaj običaj je do danas sačuvan u istočnijim krajevima Srbije,a na Kosovu se umesto grupe, obično oko Božića,pojavljivao jedan vuk  kome je mešen poseban kolač.

U nekim krajevima pred vuka je uveče na prag ili na raskršće,postavljana „večera“ od više jela.

Postoje pretpostavke da je ovako veliko poštovanje,vuk imao zato što se nekada smatralo da je on inkarnacija  duhova naših predaka.

.

DJURDJEVDAN JE PRAZNIK PUN NARODNIH OBIČAJA I MAGIJSKIH RADNJI

Đurđevdan je praznik koji se proslavlja 6. maja i njime  se obeležava uspomena na Svetog Đorđa.

To je jedna od slava koja se najviše slavi u Srbiji ,a većina onih koji je danas slave,naročito u gradovima,ne zna kakvi su običaji bili nekada vezani za proslavu ovog praznika.

Ono što je karakteristično za ovaj praznik (slavu) je da ga poštuju i pravoslavci I katolici a Djurdjevdan slave i Romi(Cigani).

Praznik Svetog Đorđa kod Srba se ne slavi isto kao i u drugim hrišćanskim zemljama jer su običaji i verovanja srpskog naroda vezani za Đurđevdan svakako postojali i pre nego što je narod primio hrišćanstvo.

U svakom domu u kome se proslavlja ovaj praznik, nalazi se ikona svetog Georgija koji ubija aždaju.

Sveti Đorđe je na ikonama prikazan na konju,  sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. 

Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane a Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Ali činjenica je da se na taj dan vrši  puno magijskih radnji za zaštitu,zdravlje,plodnost stoke i dobre useve pa se veruje  da je Sveti Đorđe  svojim praznikom  zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika jer se i Đurđevdan  smatra za granicu između zime i leta.

U proslosti su ljudi davali veliki znacaj mnogim verovanjima  i verskim praznicima pa i Djurdjevdanu.

Verovalo se da pre Djurdjevdana ne treba brati i mirisati selen, a na Đurđevdan svako uzima po jedan stručak koji omiriše i zadene  za pojas(muškarci), a devojke i mlade žene za đerdan.

 Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.

Smatralo  se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile pa  su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.

Danas ima mnogo razlike u slavljenju DJurdjevdana, ali su  jos ostali neki obicaji koji se svuda primenjuju.Često uobličeni u novije oblike kultovi i mitovi još uvek žive u Srbiji.    

Karakteristično je da se svi običaji vezani za Djurdjevdan vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj.

Glavni običaji su:

umivanje  biljem

pletenje venaca od bilja

djurdjevdanski uranak

kupanje u reci

 

 Posebno su za ove običaje značajne biljke ( selen, kopriva, vrba, dren, zelena pšenica itd.), kojima se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju.   

                               

 umivanje  biljem

Žene i devojke uveče donesu kući „omaje“ ( voda sa vodeničnoga točka), „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola.

 U tu vodu stave  različito bilje  i obavezno dren,  zdravac i crveno jaje, čuvarkuću koje je ostalo od Uskrsa, pa se to onda stavi pod ružu u bašti da prenoći,a ujutru se njom umivaju ukućani.

pletenje venaca od bilja

 Uveče, uoči Djurdjevdana, neko od ukućana nabere zelene grančice u najbližoj šumi (obično vrbove grane)i njima na sam Djurdjevdan, pre zore okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i  kapije.

 Ovo se čini da bi godina i dom bili berićetni - da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru. 

Pletu  se i venčići od „djurdjevdanskog cveća“: djurdjevka, mlečike ,zdravca i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući.

 Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Djurdjevdana, a mnogi prave i krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama - da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).

 Đurđevdanski uranak

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu na zajednički „djurdjevdanski uranak“ na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.

 Za uranak se pripremi jelo i piće,a obavezno se pripremi jagnje na ražnju pa se uz  pesmu, igru i veselje ostaje  i do podne.

Na djurdjevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

kupanje na reci

Kupanje na reci , pre sunca je veoma je važno .

Ponekad se u reku bacaju venci od raznog cvijeća i sipa se mleko.

Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.

OBIČAJI U ISTOČNOJ SRBIJI ( TIMOČKI KRAJ)

Djurdjevdan  u ovom kraju naročito poštuju stočari koji tog dana isteruju  stoku u planine na letnje paše.

Najvažniji  običaj za taj dan je žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca.

Pričešćivanje se vrši tako što se krvlju prvog jagnjeta koje je toga dana zaklano,radi zdravlja,svi ukućani mažu po čelu i obrazima.

Običaj je bio i da  svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i da mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu.

Kada  posle liturgije sveštenik izađe među jaganjce , zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.

Zemljoradnici su oko sela orali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru..

         

DJURDJEVDANSKI OBIČAJI NA JUGU SRBIJE ( VLASOTINAČKI KRAJ)

U selima brdsko  planinskog dela vlasotinačko crnotravskog kraja, jedan dan pre Djurdjevdana-  bere se cveće,  pletu venci, vrši odlučivanje jagnjadi , počinje muža ovaca i pravi se belmuž.

                                              BELMUŽ

Belmuž se pravio na sledeći način.

Uveče se pomuzu ovce, pa se mleko podsiri i iz cedila izvadi mladi neslan sir.

Taj sir se onda stavljao u lonac, a lonac se stavljao na vatru  i obavezno se dodavalo kukuruzno brašno. 

Sve bi se posolilo , mešalo varjačom  i kuvalo dok  potpuno ne ispari voda.

Ova kašasta masa(belmuž) se hladila i služila  na livadi ili za sovrom.

Ovaj recept je jedinstven na jugu Srbije, a  postojao je i u selima  Zaplanja(podnožje Suve Planine).

Danas se cesto belmuž pravi na isti način, ali na sporetu.

Tako se na Djurdjevdan proslavljao i dan ovčara i početak muže ovaca, koja je trajala sve do jeseni.

Na Djurdjevdan , rano ujutro, devojke su isle u polje da beru cvece, a onda su kod kuće od njega plele vence,pevale pesme(:“ o venče, venče,oće li me momče“) i vence stavljale ovcama i kravama oko vrata.

Na Djurdjevdan se ovce trljaju travom selin a mesio se poseban hleb (kravajče   koji ima rupu u koju se stavi prsten ,a kroz prsten se provuče selin .

Ovci koja se prva ojagnji oko vrata se stavlja venac od cveća da ima vise mleka pa se  pomuze se kroz rupu na kravajčetu.

Takodje je postojao  obicaj da se u ranu zoru seku  komadici ovčije vune ili perja živine i zakopavaju u mravinjak pri čemu se govorilo( slično kao kod džaranja vatre za Božić) da imaju toliko stoke ili zivine koliko je mrava u mravinjaku.

Domaćini koje slave ovu slavu očekuju vedro i lepo vreme, jer je to znak da će godina biti rodna, ali i zato što se toga dana ruča u prirodi.

Domaćini će pripremiti slavski kolač,koljivo i vino koje će sveštenik Srpske pravoslavne crkve osveštati ,dočekaće goste i proslviti jedan od najvećih prolećnih praznika.

.

SVODJENJE RAČUNA ILI GDE SAM BILA,ŠTA SAM RADILA

Svodjenje računa na kraju godine...Brrrr...

Malo me to plaši a znam da treba ako si ozbiljan čovek,odnosno žena.

A šta ako,kad sve popišem,pa potpišem,pa saberem pa oduzmem,ustanovim da sam u minusu?

Mislim,da nisam uradila sve što sam mogla i trebala?

Da li da se vadim (lažem samu  sebe) na objektivne okolnosti,da priznam samoj sebi da su sve ove godine ostavile traga i da se ne može za jednu godinu uraditi toliko toga kao što se moglo sa 30 godina ili da budem optimista,pogledam sve sa pozitivne strane i sve što nisam uradila,prebacim u plan za narednu godinu?

To mu dodje kao ono kad studenti prebace nepoložene ispite u sledeću godinu.Ali šta ako se to nagomila pa opet ne stignem sve da uradim?

To znači da moram biti skromnija,odnosno realnija u pravljenju planova za sledeću godinu.

Ali da se vratim ja na ovu godinu i svodjenje računa.

Ne znam da li se to samo meni čini ali što sam starija godina mi nekako brže prodje.

Dok se okrenem,stigao decembar.

Sve mi se čini da se neki mesec negde izgubio,sakrio i decembar ga pretekao.

Gde sam bila i šta sam radila ove godine?

Kad bolje razmislim i nisam imala baš neke velike i zacrtane planove i želje.Ustvari,imala sam ih ali su oni samo meni bili važni.

Nekada je i mene već u novembru obuzimala novogodišnja euforija.Planirala sam gde ću je i kako dočekati(kao da je to uopšte važno),razmišljala o kupovini poklona,pa šta ću sve da uradim u toj novoj godini i zaricala se šta sve nikako neću raditi,gde ću da putujem....

Već nekoliko godina unazad ne pravim velike planove a kad shvatim,kao sada,da je još jedna godina prošla,postajem setna.

Rastužim se nekako a da ni sama ne znam zašto.

Umesto da se kao većina radujem Novoj godini,ja sam tužna što ova odlazi u sećanja.
Ne mogu više da se radujem nepoznatom.

A zašto žalim za ovom?

Hmm... Bila je ova nekako šarena.Bilo je puno lepih trenutaka sa dragim ljudima i novih poznanstava.

Upoznala sam neke nove ljude koji su mi postali dragi i bliski.Neke sam upoznala preko interneta ali kao da sam ih oduvek znala.

Radila sam ono što volim i vreme provodila (uglavnom) sa onima koje volim a to je za mene velika sreća.

Šta mi je nedostajalo u ovoj godini?

Najviše su mi nedostajali neki dragi ljudi kojih više nema ,kao što su moj svekar i svekrva.Nedostajaće mi oni i sledeće godine ali su mi ostala lepa sećanja na njih.

Sve u svemu ovu godinu ću pamtiti kao jednu mirnu godinu svog života.Mirnu i srećnu,ispunjenu porodičnom ljubavlju.

Da,bila je lepa ova godina ali sad treba zakoračiti u novu.