субота, 05. мај 2018.

DJURDJEVDAN JE PRAZNIK PUN NARODNIH OBIČAJA I MAGIJSKIH RADNJI







Đurđevdan je praznik koji se proslavlja 6. maja i njime  se obeležava uspomena na Svetog Đorđa.

To je jedna od slava koja se najviše slavi u Srbiji ,a većina onih koji je danas slave,naročito u gradovima,ne zna kakvi su običaji bili nekada vezani za proslavu ovog praznika.

Ono što je karakteristično za ovaj praznik (slavu) je da ga poštuju i pravoslavci I katolici a Djurdjevdan slave i Romi(Cigani).

Praznik Svetog Đorđa kod Srba se ne slavi isto kao i u drugim hrišćanskim zemljama jer su običaji i verovanja srpskog naroda vezani za Đurđevdan svakako postojali i pre nego što je narod primio hrišćanstvo.

U svakom domu u kome se proslavlja ovaj praznik, nalazi se ikona svetog Georgija koji ubija aždaju.

Sveti Đorđe je na ikonama prikazan na konju,  sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. 

Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane a Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.




Ali činjenica je da se na taj dan vrši  puno magijskih radnji za zaštitu,zdravlje,plodnost stoke i dobre useve pa se veruje  da je Sveti Đorđe  svojim praznikom  zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika jer se i Đurđevdan  smatra za granicu između zime i leta.

U proslosti su ljudi davali veliki znacaj mnogim verovanjima  i verskim praznicima pa i Djurdjevdanu.

Verovalo se da pre Djurdjevdana ne treba brati i mirisati selen, a na Đurđevdan svako uzima po jedan stručak koji omiriše i zadene  za pojas(muškarci), a devojke i mlade žene za đerdan.

 Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.

Smatralo  se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile pa  su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.

Danas ima mnogo razlike u slavljenju DJurdjevdana, ali su  jos ostali neki obicaji koji se svuda primenjuju.Često uobličeni novije oblike kultovi i mitovi još uvek žive u Srbiji.    

Karakteristično je da se svi običaji vezani za Djurdjevdan vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj.

Glavni običaji su:

umivanje  biljem

pletenje venaca od bilja

djurdjevdanski uranak

kupanje u reci


 
 Posebno su za ove običaje značajne biljke ( selen, kopriva, vrba, dren, zelena pšenica itd.), kojima se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju.   
                               
 umivanje  biljem

Žene i devojke uveče donesu kući „omaje“ ( voda sa vodeničnoga točka), „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola.

 U tu vodu stave  različito bilje  i obavezno dren,  zdravac i crveno jaje, čuvarkuću koje je ostalo od Uskrsa, pa se to onda stavi pod ružu u bašti da prenoći,a ujutru se njom umivaju ukućani.


pletenje venaca od bilja


 Uveče, uoči Djurdjevdana, neko od ukućana nabere zelene grančice u najbližoj šumi (obično vrbove grane)i njima na sam Djurdjevdan, pre zore okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i  kapije.

 Ovo se čini da bi godina i dom bili berićetni - da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru. 

Pletu  se i venčići od „djurdjevdanskog cveća“: djurdjevka, mlečike ,zdravca i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući.

 Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Djurdjevdana, a mnogi prave i krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama - da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).


 Đurđevdanski uranak


Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu na zajednički „djurdjevdanski uranak“ na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.

 Za uranak se pripremi jelo i piće,a obavezno se pripremi jagnje na ražnju pa se uz  pesmu, igru i veselje ostaje  i do podne.

Na djurdjevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.


kupanje na reci


Kupanje na reci , pre sunca je veoma je važno .

Ponekad se u reku bacaju venci od raznog cvijeća i sipa se mleko.

Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.


OBIČAJI U ISTOČNOJ SRBIJI ( TIMOČKI KRAJ)


Djurdjevdan  u ovom kraju naročito poštuju stočari koji tog dana isteruju  stoku u planine na letnje paše.

Najvažniji  običaj za taj dan je žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca.

Pričešćivanje se vrši tako što se krvlju prvog jagnjeta koje je toga dana zaklano,radi zdravlja,svi ukućani mažu po čelu i obrazima.

Običaj je bio i da  svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i da mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu.

Kada  posle liturgije sveštenik izađe među jaganjce , zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.

Zemljoradnici su oko sela orali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru..
         

DJURDJEVDANSKI OBIČAJI NA JUGU SRBIJE ( VLASOTINAČKI KRAJ)


U selima brdsko  planinskog dela vlasotinačko crnotravskog kraja, jedan dan pre Djurdjevdana-  bere se cveće,  pletu venci, vrši odlučivanje jagnjadi , počinje muža ovaca i pravi se belmuž.


                                              BELMUŽ




Belmuž se pravio na sledeći način.

Uveče se pomuzu ovce, pa se mleko podsiri i iz cedila izvadi mladi neslan sir.

Taj sir se onda stavljao u lonac, a lonac se stavljao na vatru  i obavezno se dodavalo kukuruzno brašno. 

Sve bi se posolilo , mešalo varjačom  i kuvalo dok  potpuno ne ispari voda.

Ova kašasta masa(belmuž) se hladila i služila  na livadi ili za sovrom.



Ovaj recept je jedinstven na jugu Srbije, a  postojao je i u selima  Zaplanja(podnožje Suve Planine).

Danas se cesto belmuž pravi na isti način, ali na sporetu.



Tako se na Djurdjevdan proslavljao i dan ovčara i početak muže ovaca, koja je trajala sve do jeseni.

Na Djurdjevdan , rano ujutro, devojke su isle u polje da beru cvece, a onda su kod kuće od njega plele vence,pevale pesme(:“ o venče, venče,oće li me momče“) i vence stavljale ovcama i kravama oko vrata.

Na Djurdjevdan se ovce trljaju travom selin a mesio se poseban hleb (kravajče   koji ima rupu u koju se stavi prsten ,a kroz prsten se provuče selin .

Ovci koja se prva ojagnji oko vrata se stavlja venac od cveća da ima vise mleka pa se  pomuze se kroz rupu na kravajčetu.

Takodje je postojao  obicaj da se u ranu zoru seku  komadici ovčije vune ili perja živine i zakopavaju u mravinjak pri čemu se govorilo( slično kao kod džaranja vatre za Božić) da imaju toliko stoke ili zivine koliko je mrava u mravinjaku.







Domaćini koje slave ovu slavu očekuju vedro i lepo vreme, jer je to znak da će godina biti rodna, ali i zato što se toga dana ruča u prirodi.

Domaćini će pripremiti slavski kolač,koljivo i vino koje će sveštenik Srpske pravoslavne crkve osveštati ,dočekaće goste i proslviti jedan od najvećih prolećnih praznika.
.