Dosta mi je zime i hladnoće i stalne žurbe.Ne pamtim kada sam prošetala po centru grada.Izlazim iz jednog autobusa i već razmišljam gde mi je najbliže da "presečem" do sledećeg da bi što pre stigla tamo gde sam krenula.
Pre neki dan sam rešila da baš prošetam gradom i pogledam izloge i ljude oko sebe.
Za izloge sam ubrzo izgubila interesovanje.Od silnih i ogromnih raznobojnih natpisa "SNIŽENJE","TOTALNO SNIŽENJE","AKCIJA",prosto se i ne vidi šta je to na sniženju.
Počela sam da gledam ljude oko sebe.Većina je negde žurila a redovi su bili uglavnom pred kioscima kod uličnih prodavaca hrane koja se jede "usput".Svima je zgodno da u prolazu kupe parče pice,krofnu,sendvič i svi mislimo da je ulična prodaja hrane izum našeg vremena zbog brzog načina života,mada nije tako.
Setila sam se priča(ja se,istina toga ne sećam) da su nekada u gradovima postojali prodavci luksuznog peciva u belim keceljama koji su prodavali puter kifle i zemičke
,pa prodavci kiselog mleka koje se prodavalo u glinenim posudama,a pored dubokih tepsija ispod kojih je stalno bio žar,stajali su prodavci vruće gibanice.Gibanica je uvek bila vruća i dobro pečena a njen miris se širio nadaleko.Prodavac je pažljivo sekao gibanicu na tanke režnjeve i pakovao u "bakalsku" hartiju.
Ta hrana se kupovala i jela bez žurbe,natenane i sa uživanjem i niko nije razmišljao o kalorijama i holesterolu.
Leti su gradskim ulicama prolazili i prodavci boze koji su nudili hladnu bozu u specijalnim drvenim kantama sa mesinganim obručima.Verovatno mnogi i ne znaju šta je to boza a ja je baš volim,ali onu pravu što malo rezi i gasi žedj a ne onu retku koju danas nude iz nekih aparata u nekim poslastičarnicama ni onu kašastu koju prodaju u plastičnim flašama u prodavnicama zdrave hrane.
Da,nekada se leti po ulicama naših gradova prodavao i slaoled.Nije istina,bio na štapićima i u kornetima već je sladoleddžija gurao kolica ukrašena šarenim slikama a sladoled se nalazio uglavnom u dve kante.U jednoj je bio od vanile a u drugoj od čokolade i služio se u plitkim staklenim posudicama.
A seća li se neko svilenih bombona i liciterski kolača?
Nekada su to bile omiljene poslastice i prodavale su se u Bombondžijskim radnjama.Jedna takva i danas postoji u Beogradu i u njoj se pravi najbolji ratluk koji sam ikada jela.Ima mnogo vrsta ali ja najviše volim onaj mirišljavi od ruže,koji se topi u ustima i koji me vraća u detinjstvo.Tu su i šećerne bombone(žuto-crvene),pa ljute(zelene),pa svilene,pa luše,karamele....
Kažu da liciteri nekada nisu imali svoje prodavnice nego su svoje proizvode prodavali po ulicama.Nosili su ih mladiUsers/MILICA/Downloads/googlef46bcb2d2df946dd%20(2).htmlći poredjane na tabli ili u korpama.
E kad sam već kod slatkiša moram da se vratim i na pića.Zna li neko danas šta je klaker,kabeza ili oranžada?
Ova pića su nekada pravile i prodavale sodadžije a prodavala su se u flašicama sa posebnim zatvaračem(keramički sa žicom)i bile su divne žute i crvene boje.
I tako ja krenuh u šetnju gradom a odoh u prošlost.U sadašnjost me je vratio(vrlo neprijatno)oblak izduvnih gasova iz autobusa i čarolija je nestala a sa njom i oni divni mirisi prošlosti.
Zato sam otišla kući da popijem pravu kafu i uz nju pojedem jedan a možda i dva ratluka.
Pre neki dan sam rešila da baš prošetam gradom i pogledam izloge i ljude oko sebe.
Za izloge sam ubrzo izgubila interesovanje.Od silnih i ogromnih raznobojnih natpisa "SNIŽENJE","TOTALNO SNIŽENJE","AKCIJA",prosto se i ne vidi šta je to na sniženju.
Počela sam da gledam ljude oko sebe.Većina je negde žurila a redovi su bili uglavnom pred kioscima kod uličnih prodavaca hrane koja se jede "usput".Svima je zgodno da u prolazu kupe parče pice,krofnu,sendvič i svi mislimo da je ulična prodaja hrane izum našeg vremena zbog brzog načina života,mada nije tako.
Setila sam se priča(ja se,istina toga ne sećam) da su nekada u gradovima postojali prodavci luksuznog peciva u belim keceljama koji su prodavali puter kifle i zemičke
Ta hrana se kupovala i jela bez žurbe,natenane i sa uživanjem i niko nije razmišljao o kalorijama i holesterolu.
Leti su gradskim ulicama prolazili i prodavci boze koji su nudili hladnu bozu u specijalnim drvenim kantama sa mesinganim obručima.Verovatno mnogi i ne znaju šta je to boza a ja je baš volim,ali onu pravu što malo rezi i gasi žedj a ne onu retku koju danas nude iz nekih aparata u nekim poslastičarnicama ni onu kašastu koju prodaju u plastičnim flašama u prodavnicama zdrave hrane.
Da,nekada se leti po ulicama naših gradova prodavao i slaoled.Nije istina,bio na štapićima i u kornetima već je sladoleddžija gurao kolica ukrašena šarenim slikama a sladoled se nalazio uglavnom u dve kante.U jednoj je bio od vanile a u drugoj od čokolade i služio se u plitkim staklenim posudicama.
A seća li se neko svilenih bombona i liciterski kolača?
Kažu da liciteri nekada nisu imali svoje prodavnice nego su svoje proizvode prodavali po ulicama.Nosili su ih mladiUsers/MILICA/Downloads/googlef46bcb2d2df946dd%20(2).htmlći poredjane na tabli ili u korpama.
E kad sam već kod slatkiša moram da se vratim i na pića.Zna li neko danas šta je klaker,kabeza ili oranžada?
Ova pića su nekada pravile i prodavale sodadžije a prodavala su se u flašicama sa posebnim zatvaračem(keramički sa žicom)i bile su divne žute i crvene boje.
I tako ja krenuh u šetnju gradom a odoh u prošlost.U sadašnjost me je vratio(vrlo neprijatno)oblak izduvnih gasova iz autobusa i čarolija je nestala a sa njom i oni divni mirisi prošlosti.
Zato sam otišla kući da popijem pravu kafu i uz nju pojedem jedan a možda i dva ratluka.
Баш сам се, читајући, препустио својој прошлости... Довољно допире сећање, да бих се сетио свега поменутог: и клакера, и кабезе, и сладоледа (ванила&чоколада)... Маа, свега! *А, откуд ја овде - на блогу - па, "срели" смо се на једном другом блогу, у коментарима, радозналост. И уверење да су Негослава и остали - у праву! Навраћаћу и убудуће, да!
ОдговориИзбриши