GDE ŽURIM PO KIŠI ?

Ne znam da li se i vama dešava da stalno negde žurite i ne pitajući se da li je žurba stvarno neophodna,gde žurite i zašto?

Evo jutros,naprimer.Kiša pada,dosadno i uporno i najlepše bi bilo ostati u kući,skuvati kafu(isključiti TV),čitati knjigu i maziti svoga psa.

Ali ja radim suprotno.Gledam jutarnji program dok pijem kafu i spremam hranu za psa.Ne znam zašto ali maram da radim bar 2 stvari istovremeno.Usput se nerviram zbog onoga što čujem kao jutarnje vesti i pitam se zašto ti urednici jutarnjeg programa žele da nam pokvare baš svaki dan .Nemoguće je da ne postoji bar jedna vest koja bi ujutru mogla da nam popravi raspoloženje ali istina je i da postoji daljinski kojim TV može da se isključi,što verovatno pametni ljudi i rade.

Žurno izlazim iz kuće.Žurim na posao kao da će svet propasti i ako zakasnim koji minut da otvorim Galeriju.Znam da je malo ljudi koji će po ovakvom danu uopšte dobiti želju da idu u kupovinu,osim ako se ne radi o osnovnim prehrambenim namirnicama,ali ipak žurim .

Lepo sebi sve to objasnim a onda na stanici gde čekam drugi autobus,hvatam sebe kako nestrpljivo gledam na veliki sat na pošti kod železničke stanice,pa izvirujem da vidim da li  46-ca dolazi.Pri tom mi se na glavu sliva kiša sa kišobrana svih onih koji takodje čekaju autobus i isto tako nestrpljivo izviruju.I zašto uopšte izvirujemo?Hoće li se autobus pre pojaviti ako vidi da ga nestrpljivo očekujemo?


I kada stignem,zadovoljna što sam ipak stigla  na vreme,
hvatam sebe kako nesvesno,žurno ponavljam svakodnevne
radnje.Kao robot.

I onda sam sela.Skuvala kafu,uključila kompjuter i rešila da čitam samo lepe i pozitivne tekstove (natenane ,bez nervoznog kliktanja),gledam lepe slike i uživam!

Pa šta ako je napolju kiša?Bolje kiša nego poledica!

Odlučila sam da nigde ne žurim,da se ne nerviram i da pustim da se stvari dese.

Treba to nekad tako ,zar ne ?