Konačno je počeo da pada sneg.
Neko mi zvoni na vratima i ja ih ,preskačući Bebu i Cezara,otvaram i susrećem se sa nasmejanim licem svoje drugarice.
Ona skida kapu,trupne dva-tri puta nogama i ulazi u kuću.Spušta na sto kesu i uz jedno "Brrr..." mi kaže da donesem činijice i kašičice pa da jedemo sladoled od čokolade i vanile.
I tako mi sedimo u toploj sobi dok napolju veje sneg, i umesto da pijemo kafu kao obično,jedemo sladoled i sećamo se da smo kao deca jedva čekale da prodje zima i proleće pa da dodje leto da jedemo sladoled jer se nekada sladoled jeo samo leti.
Sada sladoled imaš cele godine,i paradajz,i papriku pa čak i groždje.
Samo udješ u samouslugu i izabereš.
Dok se sladoled u činijicama polako topi a ja ga mešam kašičicom,pitam se zašto mi baš i ne prija kad sam kao dete maštala da jedem sladoled dok pada sneg.
Možda zato ovaj ,iako je mnogo bolji,nije tako sladak kao onaj nekada jer možeš da ga kupiš i jedeš kad god hoćeš?
