среда, 23. март 2016.

MUTAVDŽIJA - zanat koga više nema




                                                     fotografija preuzeta sa interneta

Nekada davno u Srbiji je bilo malo gradova,malo prodavnica a tržnih centara i supermarketa uopšte nije bilo ali je zato bilo je puno sela u kojima su živele mnogobrojne porodice.

Porodice na selu su se zvale kuća ili familija i svaka kuća je imala starešinu koji je uglavnom bio najstariji i najodgovorniji i on je brinuo o napretku domaćinstva i odredjivao ko će od ukućana šta raditi.

U tim selima nije bilo nikakvih prodavnica.

Stanovnici sela su sami proizvodili hranu,odeću i pokućstvo.

Radili su vredno i složno i ništa nisu bacali.

Ovce  su vodili na ispašu,muzli ih,šišali,klali.

Mleko se pilo ili se od njega pravio sir.

Vuna se prala i prela pa su od nje pleli ili tkali odeću.

Meso se jelo uglavnom za praznike a i koža se koristila.

U onim krševitim predelima gde nije bilo puno pašnjaka čuvale su se uglavnom koze koje su mnogo skromnije u izboru hrane a i od njih se koristilo i mleko i meso i koža (za izradu gornjih delova opanaka) ali i dlaka.




                             koze balkanske rase (   fotografija preuzeta sa interneta)

Vremenom su se i u selima pojavile zanatlije.

Razvijali su se zanati čiji su proizvodi bili potrebni ljudima na selu(kovač,opančar,korpar,abadžija,mutavdžija)

Mnogi od ovih zanata više ne postoje jer za njihovim proizvodima ne postoji potreba.

Danas se život na selu mnogo razlikuje od nekadašnjeg života pa tako nema ni potražnje za proizvodima mutavdžije.

Verujem da i na selu danas samo stariji ljudi znaju ko je bio mutavdžija,šta je on proizvodio i od čega.

Po predanju,ovaj zanat su kod nas doneli Turci koji su ga preuzeli iz persijske kulture.

Sirovina za ovaj zanat je bila jeftina ali je rad bio težak i naporan i ovim zanatom su se bavili muškarci.

Mutavdžije su na vertikalnim razbojima od kozje dlake tkali tkanine koje su se uglavnom koristile za izradu torbi u kojima se nosila hrana kada se išlo na njivu.





                                                           fotografija preuzeta sa interneta

Koze(balkanska rasa koje više skoro da nema) su se uglavnom šišale(strigale) u junu mesecu a mutavdžije su vunu koju su otkupili od seljaka razvrstavali po bojama,namakali,preli i tkali na razboju.

U našem narodu su se ,kao što rekoh,od ove tkanine izradjivale uglavnom torbe i svaki kraj je imao svoju kombinaciju boja po kojoj su se raspoznavali.

Pravili su se od ove tkanine i pokrivači za stoku,džakovi za pšenicu,bisage u koje je stavljano seme posle setve.

U torbama koziljavkama se nosio i slavski kolač u crkvu a u narodu postoji priča da je i glava Kneza Lazara odneta u ovakvoj torbi.


Ovaj zanat je praktično nestao posle Drugog svetskog rata kada je doneta administrativna zabrana koja se odnosila na gajenje koza.

Koze pominjem zbog kostreti.

                                       Šta je kostret?

Kostret je gruba i oštra kozja dlaka od koje se  dobija takodje gruba i oštra tkanina koja nije bila pogodna za izradu odeće ali su od ove tkanine u prošlosti šivene i košulje.

                              Košulja od kostreti i duhovnost

Poznato je da je Tomas Mor  nosio takvu košulju veći deo svog života i tako ostajao budan i do 20 sati  dnevno.

Ova košulja se nosila uz telo ,tako da je nadraživala kožu i stvarala veliku neprijatnost a svrha njenog nošenja je bila samokažnjavanje.

Nošenje košulje i donjeg veša od kostreti trebalo je da suzbije grešne želje tela i podstakne duhovno orjentisan život pa su ovu odeću nosili i monasi  mnogih religija.

Danas više nema mutavdžija jer nema ni potrebe za njihovim proizvodima a nema ni toliko koza ni onih koji bi šišali te koze.

Već je zaboravljeno i šta znače pojedini izrazi vezani za ovaj zanat(ćerkez,amiš,sidžimka,tarak,zerbalica).

Ostale su samo stare slike i prezime Mutavdžić nasledjeno od nekog pretka koji se bavio ovim zanatom.