PIROTSKI ĆILIM - UMETNIČKO DELO

Mnogo se u zadnje vreme priča o pirotskom ćilimu.

Svi mu se dive i govore o njegovoj izuzetnoj vrednosti(osim kada trebaju da ga kupe) a da pri tom ne razlikuju ovaj ćilim od sjeničkog ćilima,ćilima čunkara ,vojvodjanskog ćilima ili ćilima koji se nazivaju pirotskim a gde su najlepše i najsloženije za izradu šare iz pirotskog ćilima pojednostavljene i u izradi i u ornamentici.

Ti ćilimi su izradjeni od debelog,neravnomerno upredenog prediva na redje postavljenoj osnovi pa su i šare mnogo krupnije.Ovakvi ćilimi se mnogo brže rade ali su i lošijeg kvaliteta.

Nekada je svaka domaćinska kuća imala razboj i mnoge žene su znale da tkaju ali nisu sve tkalje tkale ćilime.

Žene koje su tkale ćilime su se zvale ĆILIMARKE i bile su posebno cenjene jer za izradu ćilima je osim zanatskog umeća trebalo imati i umetničkog dara.

Svaki ćilim priča svoju priču svojim simbolima i bojama.U svaki ćilim mesecima tkan,tkalja je utkala i deo svoje mašte i svojih snova.

Ćilim je sveti prostor .On je pravougaonog oblika koji ima i magijski značaj (četiri strane sveta,četiri godišnja doba,četiri svete planine).

Svaki ćilim ima posebna obeležja u zavisnosti od kraja u kome je nastao.

Pirotski ćilim je karakterističan i zbog vune od koje je izradjen.To je vuna dobijena od autohtone ovce pramenke koja jedina može da se fino i vrsto uprede u tanke i izuzetno čvrste niti samo pomoću vretena.

Ova vuna se bojila prirodnim bojama potapanjem biljaka u kišnicu a u zavisnosti od dela biljke(list,kora,koren) i doba godine  u kojem se farba,dobijale su se različite boje i nijanse.

Od biljaka su se koristile :paprika,spanać i zova za zelenu,kantarion za narandžastu,ljuske crnog luka za zlatnožutu a od hrastovih šišarki i lišća oraha se dobijala crna boja.

Kad je vuna ofarbana i upredena namota se u klupčad i onda je sve spremno za početak tkanja.

Ponedeljak se smatrao za dan pogodan za početak tkanja.Obično bi bi u ponedeljak ujutru muškarac iz kuće (zatkavalnik) donosio tkalji bogat doručak  u znak srećnog početka a ćilimarka je zatim počinjala sa snovanjem,odnosno sa postavljanjem osnove od bele vune na vertikalan razboj.

Kroz tu osnovu će tkalja svojim prstima provlačiti niti potke od raznobojne vune i stvarati svoju priču kroz šare  od kojih svaka ima svoje značenje.

Potka koja potpuno pokriva osnovu imala je prvobitno magijsko značenje:da odvajajući sveto od običnog,obezbedi obilje i plodnost i da štiti od zlih duhova.

 Šare na pirotskom ćilimu su vekovni simboli a do danas nije razjašnjeno kako  su nastale.

 Bombe označavaju mušku snagu i ćilim sa ovom šarom se poklanja  muškom  detetu kad se rodi ili kad krene u školu. Majke su nekada tkale sinovima ovakve  ćilimčiće i kad su kretali u teške borbe.

 Kondićeva šara sa nasmejanim licima u središtu " štiti od loših pogleda“. 

 Đulovi na direci i razbacani đulovi označavaju žensku lepotu. 

  Mlada koja se spremala za udaju pravila je „svekrvin jezik” (procvetali  kaktus) da svekrvine bodlje pretvori u cvetove. 

 Venac sa vraškim kolenima   štiti od loših namera, da đavo prebije nogu. 

 Dva spojena srca znače početak s ljubavlju i taj motiv se poklanja za rođenje  deteta ili za stupanje u brak.

 Kornjača ili željka predstavlja kornjau koja se sporo kreće i dugo živi pa se  radila za ćilime koji su se poklanjali novorodjenčadi.

 Ono što takodje čini pirotski ćilim posebnim je i to što je to jedini ćilim sa dva  lica tako da se može koristiti sa obe strane i to 50 godina sa jedne i isto toliko  sa druge strane.Po ovom ćilimu  iz poštovanja prema njegovoj lepoti ukućani  nikada nisu gazili obuveni.

 Ovi ćilimi su poznati i po tome što imaju nevidljive završetke,odnosno što se  potka tako utkivala da se nigde ne vidi ni početak ni kraj utkane niti čemu  doprinosi i to što su tkani na vertikalnom razboju pogodnom za čvrsto nabijanje  potke,za razliku od

nomadskog,horizontalnog razboja na kome je tkanje mekše  i na kome je ograničena širina ćilima.Za razliku od ćilima tkanih na  horizontalnom razboju čiji su delovi naknadno spajani,pirotski ćilim se tka iz  jednog dela i može biti širok i preko četiri i po metra,kakav je "batal" koji se  čuva u Etnografskom muzeju.

Na svim velikim svetskim izložbama(London,Amsterdam,Brisel,Napulj,Milano,Pariz)na kojima se pojavo,pirotski ćilim je zbog svojih raskošnih šara,tananog tkanja i izuzetnih boja dočekan kao vrhunsko umetničko delo.

SVE,SVE ALI ZANAT

 Nekada davno kada u Srbiji nije bilo industrije odeće, obuće, ni industrije nameštaja,ni gradjevinske stolarije,te potrebe stanovništva su zadovoljavale zanatlije:krojači,obućari,stolari......

Istina  u Srbiji ni sada nema industrije odeće,obuće.....ali ima robe iz uvoza .


                                    

Nekada je postojao i sasvim drukčiji odnos stanovništva prema potrošnji. 
Prihodi su i tada bili mali(kod većine stanovnika)ali je zato štedljivost bila neuporedivo veća nego danas.

Kada se nešto kupovalo pre svega se gledao kvalitet.

Pojam kvaliteta se takodje razlikovao od današnjeg.

                                       Kvalitet nekad :

dobar materijal i solidna zanatska izrada,što je značilo da će kupljena roba dugo trajati.
                                       Kvalitet danas

  nije najbitniji.Bitno je da smo kupili  ono što odgovara modnom zahtevu.Da je primamljivih boja i dezena,ili ako se radi o tehničkoj robi,da bude na nivou najsavremenijih rešenja.


 Dugo­trajnost  skoro da nije ni bitna.
                                                                                     

I pored toga što se većina žali na male plate ,često se dešava da i onu ne baš kvalitetnu garderobu koja se nije pocepala ili raspala,izbace iz ormana kao demodiranu.

 O prepravkama ili o "nasledjivanju" garderobe od starije sestre ili brata se i ne razmišlja iz više razloga.

- roditelji ne žele da odvajaju decu i kad kupuju jednom,kupuju i drugom

- većina garederobe i ne bi preživela prepravku jer bi se materijal kod paranja     počeo da raspada

- nema ko da uradi prepravku.Mame to ne znaju,bake više ne vide dobro a        krojačkih radionica je sve manje 

- deca odbijaju da nose nešto staro 
                                                 

Nekada  se to retko dešavalo, a sebi su to "modiranje"mogli da priušte samo oni izuzetno bogati ili oni koji su bili poznati kao razmetljivci i rasipnici.

Obuća se nosila dugo, a retko je ko imao više od dva para cipela.

Cipele su se pendžetirale i krpile sve dok obućar ne kaže vlasniku da se dalja popravka ne isplati. 

 Tako je to bilo i sa odelom, nameštajem, šporetima i zato je bila velika potreba  za zanatlijama koji će izradjivati,krpiti,popravljati i održavati te stvari. 

 Danas se na potrošnju gleda drukčije, bez obzira na finansijsku  situaciju,pogotovu kada i ne postoje odgovarajuće zanatlije koje bi izvršile  opravku ili ih je jako malo.

Nekada su zanatlije  bili ozbiljni i vredni ljudi.

Konkurencija je bila velika a kupovna snaga stanovništva , relativno skromna pa se mogao održati samo vredan čovek sa kvalitetnom robom i izradom.

Njihove mušterije su uglavnom bili sugradjani, koji su  trebali i sutra i prekosutra da se obrate njemu za uslugu,a to će učiniti samo ako ga je prvom uslugom zadovoljio ili ako ga je neka od njegovih mušterija preporučila kao solidnog čoveka i dobrog i veštog majstora.

                                                            

 Ugled se sticao samo tim kvalitetima i čuvao se u svakodnevnom susretu sa  mušterijom.

 Nisu zanatlije bili mnogo učeni ljudi.Oni ništa nisu znali o marketingu ali ih je  život naučio da će napredovati samo onaj koji uspe da zadrži staru i pridobije  novu mušteriju,pa je važilo pravilo "mušterija je uvek u pravu" .

Svi su oni imali svoje radnje u kojima su radili sve dok su bili sposobni da rade.Kada bi osetili da više ne mogu da vode radnju kao nekada,predavali su je uglavnom svojoj deci koju su naučili zanatu.

Deca su nasledjivala radionice ali i stare mušterije.

Bilo je ,naravno i tada onih koji se nisu pridržavali rokova ili su zabušavali na kvalitetu ,ali takvi nisu dugo opstajali.

Nekada su zanatlije bili ozbiljni, skromni i ugledni ljudi.Ugled je nekada bio veoma važan a imali su ga jer nisu bili takvi samo kada je u pitanju njihov odnos prema radu i mušteriji.Takvi su bili i u porodici,na ulici i na svakom mestu.

 Njihova deca su bila medju  najuglednijim mladim ljudima  bilo kao đaci, šegrti  ili činovnici jer su iz porodice poneli ono osnovno vaspitanje i naviku za rad.

Bila su i ranije i "teška vremena"a i konkurencija je bila velika ali su oni bili preduzimljivi.Uvodili su novine,pa su počeli da stalnim mušterijama donose proizvode kući i to u vreme kada mušteriji odgovara.

Kućna dostava nije izum savremenog doba već je ta uslužnost bila sastavni deo kvaliteta rada zanatlija. 


                                               


Bila je to kompletna i potpuna usluga.

 Imale su zanatlije nekada svoje esnafe,svoje kodekse ponašanja,svoje  slave,svoje šegrte i kafe a i svoje mušterije.

Mislim da bi i danas bilo mušterija za dobre zanatlije ali je sve manje zanatlija a šegrta ili onih koji bi da uče zanate,još manje.

Mogla bih ja da pišem i zašto je to tako ali to je ipak druga priča pa ću o tome drugom prilikom.

(stare fotografije pozajmljene su od "Beograd kojeg više nema")

KAD ČOVEK PRESTAJE DA ŽIVI ?

Da li I vi imate prijatelje iz školskih dana sa kojima ste bili nerazdvojni a sada se ne vidjate mesecima,bez nekog posebnog razloga?

Ja imam.

Drugarice smo još iz studentskih dana i to nerazdvojne.

Uvek nasmejane,bezbrižne,stizale smo svuda.Znale smo i po dva filma u toku dana da odgledamo.U Ateljeu 212 i Kinoteci smo bile kao u svojoj kući.

Nismo propuštale ni izložbe,predavanja,žurke,odlaske u kafane sa društvom a ni ispite nismo propuštale.

Pravile smo velike planove za život i zaklinjale se da nećemo upasti u kolotečinu i da ćemo stalno biti takve kakve smo.

I bilo je tako neko vreme.Onda,nekako neprimetno,naši životi su se promenili.Vidjale smo se sve redje ali smo se bar svakodnevno čule telefonom.

Malo,po malo i ti dugi telefonski razgovori su se najpre skratili a onda i proredili.Nije bilo nikakvog konkretnog razloga za to, samo smo imale nekako manje zajedničkih tema,valjda.

I tako ,opet bez nekog posebnog razloga,meni dodje pre neki dan da je pozovem.

-Pa dobro,bre,jesi li ti živa?-  Pitam je ja

-Jesam ali kao da nisam ili bolje da nisam-odgovara mi ona.

Dobro,znam ja da se to samo tako kaže ali me nešto u njenom glasu ipak nateralo da je ubedim da se vidimo.Volela je ona uvek malo da preteruje i da drami, ali je to uvek bilo simpatično i razlog da se svi smejemo na njen račun.Sada mi je zvučala sasvim drukčije.

Odmah sam joj predložila da se nadjemo u gradu.Samo nas dve,kao nekada.Nisam joj dala vremena da se predomisli ili se seti nekog razloga zbog koga to nije moguće.

Spremim se ja i još ponesem neke stare fotografije da ih ponovo gledamo i krenem u grad.

Sednem u kafić i čekam.

Usput gledam nasmejane devojke ,kakve smo i mi nekada bile i vidim NJU - ženu koja podseća na moju drugaricu.

Dopustila je da  njena nekad  duga i sjajna tamna kosa posedi i pri tom ju je ošišala na kratko.Uradila je to,kaže,delimično zato što je mrzi da se farba i fenira a delimično zato što sebe ne odredjuje prema izgledu a najviše zato što se ne oseća živom.

Deca su joj završila fakultete,zasnovala svoje porodice i sada su srećni i uspešni u inostranstvu.Ona i muž već odavno nemaju zajedničkih tema i interesovanja ali je ona ipak stalno zauzeta i umorna.

Pitam je ja,od čega je to umorna a ona mi ,paleći cigaretu,odgovara da je umorna od života.

Svakodnevno iz učivosti obavi desetak telefonskih poziva.Ja uz osmeh primetim da mene ne zove ali ona kao da me nije čula,nastavlja.

Mora da pozove tetku kojoj nije doro,da pita kako je sestričina koja je uganula nogu,da prijateljima čestita unuče ili da nekome izjavi saučešće.

Petkom obilazi svoju mamu , subotom svekrvu a nedeljom im dolaze kumovi ili oni idu kod njih.

Svakog meseca je ili neko venčanje,rodjendan....

Pokušavam da je podsetim kako  nekada nismo mogle da zamislimo sebe u tom mahnitom krugu nepotrebnih društvenih obaveza  ali ona samo odmahuje rukom i kaže da je postala ista kao njena mama koja je celog života ispunjavala te obaveze umesto da živi.

„Ja sam mrtav čovek,samo to još niko ne zna“- kaže mi i ponovo pali cigaru.

Dok sam je tako slušala i gledala,nestalo je i moje lepo raspoloženje.Zaboravila sam i slike koje sam ponela.

Nije bilo svrhe da joj ih pokazujem jer na tim slikama je neka sasvim druga osoba i one ne bi kod ove koja sedi preko puta mene ,izazvale nikekve emocije i sećanja.

Nastavile smo da sedimo ćuteći još neko vreme .Gledam  ja nju i uptah se da li ona uopšte zna kada je prestala da živi i zašto ?

Sigurno je teško ustanoviti pravi trenutak.

Verovatno je to neki sasvim intiman trenutak,trenutak u kome osoba prestane da se nada.Trenutak kada shvati da se u njenom životu ništa neće promeniti,da nema budućnosti kojoj može da se raduje i da joj je svejedno da li je „ovde“ ili „tamo“.

Ljudi oko nas umiru svakoga dana ali mi to  ne primećujemo jer nastavljaju da obavljaju svakodnevne poslove,dužnosti i obaveze i to ih tera da ostanu u tom večnom kolu.

TKANJE I TKANINE

Pre neki dan su me zvali iz jedne škole koja hoće da svoje djake upozna sa tradicijom i starim zanatima.Predložili su mi da napišem tekst o tkanju i program za radionicu.

Stvarno sam se obradovala kada sam čula da neko hoće deci da pruži mogućnost da se upoznaju sa nečim lepim i kreativnim,da probaju da svojim rukama naprave tkaninu kakvu niko nema.Da nešto iz svoje glave učine vidljivim i opipljivim.

Bacim se ja u razmišljanje kako da deci pre nego što se odluče da sednu za razboj približim ovaj za mene divan zanat ali mi u daljem razgovoru profesori  rekoše da tekst mora da bude edukativan.

- Dobro,to je normalno.Mislim ,tekst mora da bude edukativan jer nekoga trebam da naučim nečemu.Ali se ispostavilo da pojam "Edukacija"  ne shvatamo na isti način.Ustvari,nisu se oni meni mešali u onaj tehnički deo edukacije ali su tražili da tekst započnem sa istorijatom tkanja i da to bude ozbiljan tekst jer trebaju da na osnovu toga teksta i programa dobiju donaciju za radionicu.
I tu sada počinju moje muke.

Kako da o nečemu što toliko volim i što pruža nebrojene mogućnosti za prenošenje svoje mašte u stvarnost, pišem na suvoparan način?

Kako da zainteresujem neko dete da sedne za razboj ako tekst o tkanju počinje ovako:

Tkanje je izrada tkanine ukrštanjem niti osnove(uzdužne niti) i potke(poprečne niti) na razboju.

To je jedan od najstarijih zanata koji ima dug istorijski razvoj i značenje u životu i razvoju čoveka. 

Prema zvaničnim podacima najstarije tkanine potiču još iz mladjeg kamenog doba(Egipat)i sa nalazišta nordijskog bronzanog doba.

U drugom milenijumu se proizvodnja tkanina razvijala na dalekom istoku,a od srednjeg veka u Vizantiji i Evropi.

 Na razboju su tkali i robovi pre 2000 godina a u  kasnom feudalizmu dolazi do naglog širenja tkanja na ručnim tkačkim razbojima.

Na razboj se stavlja osnova i to na osnovin valjak a niti prolaze kroz ničanice koje se nalaze na "listovima"  koji prave zev osnove.

Listovi se pomiču pomoću vodiča koji su spojeni sa podnožjem razboja a ispred listova je brdo kroz koje se takodje provlače niti osnove.

Brdom se nabija gotova tkanina na robni valjak a potka se namotava na čunak i provlači kroz zev osnove.

Ovo je malo monotono,suvoparno i možda dosadno,zar ne?

Ja stvarno ne poznajem ni jedno dete a ni odraslu osobu koja bi nastavila da čita ovakav tekst a kamo li da poželi i da sedne za takvu spravu.

O tkanju može da se piše na više načina.Evo kako bi onaj ko stvarno voli tkanje i kreativnost koju razboj pruža(kao ja,na primer) započeo tekst o tkanju:

TKANJE je magijska reč sa mnogo značenja.Tkati se može mislima,bojama,osećanjima,u prostoru i u odnosu sa ljudima.

TKANJE je stvaranje.Preplitanjem niti osnove i potke,koristeći motive iz prirode oko sebe i sopstvena osećanja,snove i maštu,tkalja u svakom izatkanom predmetu ostavlja i trag svoga postojanja,što je iskonska potreba svakog čoveka.

TKANJE je univerzalni govor svih naroda sveta od praistorije do danas,jer svaka tkanina nosi u sebi obeležja kraja u kojem je nastala,kako motivima,tako i bojama i vrstom materijala.

TKANJE je simbol ta stvaranje sveta.Tri muze iz Grčke mitologije(Kloto,Atropa i Lahesa) su prele životnu nit svih smrtnika i tkale i odredjivale trajanje života i sudbinu.

TKANJE-to su niti koje nas vezuju za prošlost ali vode i u budućnost.To su niti koje daju neslućene mogućnosti i podstiču maštu.

TKANJE je veza sa prošlošću,tradicijom i sopstvenim korenima koji su neiscrpni izvor inspiracije i saglasje ličnog i kolektivnog iskustva.

TKANJE je mogućnost da se iskoči iz urbane svakodnevnice,da se zagleda u sopstvenu dušu i provlačenjem čunka kroz niti osnove u tkaninu utka i sopstvena emocija,mašta i iskaže individualnost.

TKANJE je stalno traganje i podsećanje modernog čoveka na trajne vrednosti.To je način da se plavetnilo neba,belina oblaka,toplina i sjaj sunca približe savremenom čoveku . 

Napisala bih ja u tom uvodnom delu još dosta toga iz istorijata.Malo o Penelopi,pa o Kolumbu(i on je bio tkač u očevoj tkačnici pre nego što se ukrcao na brod),pa o razbojima zidnim,podnim,stonim,sklopivim....

Pa stavila slike razboja iz svih krajeva sveta jer je prosto neverovatno šta se sve može upotrebiti za izradu predivnih tkanina.

Pisala bih ja puno toga ali moram prvo da savladam ovaj početak.Da zadovoljim nekako taj školski rečnik i prisup temi(nije ni čudo što deca ne vole udžbenike) i sve ono što je lepo i interesantno u tkanju a onda bih prešla na onaj tehnički deo koji možda nije tako interesantan ali je jako važan.

Ubedjena sam da bi mnogo više dece zainteresovala za tkanje na ovaj moj način.

Ali smisliću ja već nešto.Leto je pred nama a ovaj tekst treba da se spremi do avgusta.

ŠTA TO BEŠE ZDRAVA HRANA ?

                                           Ilustracija Gorana Divca

Već danima se spremam da i ja kažem nešto o hrani,zdravom načinu života,povratku prirodi životu u skladu sa prirodom.

Nisam nikakav stručnjak za ove oblasti ali kad vidim na internetu ,televiziji i u novinama sve one savete,članke,preporuke,reklame ,tabele idealne težine,tabele o vrednosti namirnica bude mi malo muka.

Da ne pominjem vežbe,masaže, liposukcije i druge metode da budemo zdravi i savršeni.

I sve to naravno sasvim prirodnim putem.

Nisam ja ni neki gurman mada,priznajem da slatkišima teško mogu da odolim,a ni vrsna kuvarica i žena koja obožava da u kuhinji provodi sate spremajući razne djakonije da bi je svi posle hvalili.

Volim ja život u prirodi i zato sam se i preselila iz centra grada u prigradsko naselje da imam bar iluziju da živim u prirodi, jer da se ne lažemo,nema danas mesta u Srbiji koje nije zatrovano nekim hemikalijama.

Da se vratim hrani i prirodi.

Razmišljam ja onako laički dok slušam stručnjake koji govore o prednosti mediteranske ishrane i morskih plodova za naš organizam i štetnosti masti,kako je ovaj naš narod uopšte opstao kada nije sve ovo znao?

Zamislite samo kako su oni nezdravo živeli dok su hranu spremali na masti ,pili punomasno mleko i jeli punomasan sir koji su sami pravili u verovatno nesavršenim higijenskim uslovima prema sadašnjim propisima?

Ribu i morske plodove mnoge generacije nisu ni videle a kamoli probale .

Meso su jeli uglavnom za praznike,slave ili kad dodju gosti pa se gostima davalo ono najbolje a domaćinima šta ostane.

Nisu naši preci  imali  roštilje ali se na vašarima i za slave okretao ražanj.

Za integralna brašna nisu nikad čuli.Kukuruz i pšenicu su posle žetve kad očiste zrno nosili u vodenice potočare gde se mlelo celo zrno a od toga brašna se mesila proja i hleb.Nije se mesilo svakog dana nego se zamesi i ispeče više hlebova da traje cele nedelje.

Žito se  za jelo spremalo u zrnu,prekrupljeno ili mleveno .Skoro u svim krajevima se spremao bungur od pšenice ili ječma koji su se dugo kuvali ali ne u ključaloj vodi,već se polako bario.Kad bude skuvan cedio bi se pa sušio i onda drobio u avanu i služio je kao zamena za pirinač.Često bi mu dodavali mleko,mast,sir,kajmak,slaninu.

U njive se nosila proja,sir,slanina,paradajz i luk  kao i
drobljenje sa rasolom koje se spremalo krajnje jednostavno od  komada proje,rasola i semena ljutih papričica.
U litar rasola se nadrobi proja i doda seme ljutih papričica i onda se to jede hladno.

Voda je bila ili izvorska ili mnogo češće,bunarska bez dodataka svih ovih minerala koji se nalaze u flaširanim vodama.

Vodu i izvore su mnogo više cenili i čuvali nego mi danas a jedan izvor ili bunar koristilo je celo selo.

Jeli su domaća jaja a pojma nisu imali da trebaju da izbegavaju žumance nego su njime još premazivali one mirisne i tople pite koje su spremali na masti a filovali sirom(punomasnim) ili zeljem i koprivom.

A znali su da prave(na Kosovu) i skroz nezdravu pitu koja se zove "Prepeč". 

Kore se prave po principu lisnatog testa (premazuju se mašću) a filuje samo umućenim mlekom i jajima.Nikad nisam jela ukusniju pitu a često ju je pravila moja svekrva.Istina moj muž kaže da je baba pravila bolju.Možda je to zato što se pekla u šporetu na drva i u tučenoj tepsiji ?

Kad pomenuh tepsiju,pade mi napamet nešto.

Pretpostavljam da svi znaju šta je oklagija i da još dosta njih zna šta je sito ali se pitam koliko njih zna šta je 

zastrug,naćve,peruška,lopar,bakrač,ćup,vedrica,čabrica,kaca?

Dobro,možda sam malo zastranila. Pored svih ovih Ceptera i ostalog posudja koje čuva sve zdrave sastojke namirnica i u kome možete hranu da spremate i bez masnoća i bez vode a da ona zadrži i divan izgled i ukus (prosto neverovatno) bilo bi glupo da na primer sir čuvate u zastrugu(posuda od drveta sa poklopcem) umesto u praktičnoj i zdravoj plastičnoj kutiji.

Znam da ne možemo u današnjim uslovima i malim stanovima da čuvamo zimnicu čak ni kad je sami napravimo.Jednostavno,prinudeni smo da kupujemo gotovu sa svim dodacima koje ona sadrži ali ne moraju da nas  ubedjuju da je ona zdrava i spremljena na tradicionalan način jer to sigurno nije istina.

Imam i ja ovo savremeno posudje ali pasulj i kupus volim da skuvam u zemljanom loncu a sarme u saču.

Jeli su i nekada slatkiše,istina ni to nije bilo na jelovniku svakog dana a i te krofne,uštipci ,salčići ,vanilice,sve je to puno masti i skroz nezdravo pogotovu ako jedete dok je još vruće i mekano....

Pila su se neka druga pića i sokovi su STVARNO bili od voća kao i rakije i nije se dodavao šećer.Iskreno rečeno šećer su izbegavali ne zato što nije zdrav nego što je bio skup.

Mogu ja sad ovde još puno da pišem o tome šta se jelo i pilo  kada nije bilo stručnjaka da propišu jelovnike ,odrede kalorije i kažu koje namirnice se ne slažu.

Volim ja da jedem  banane , ananas , maslinke,kokos.... ali kad kažemo da treba da živimo u skladu sa prirodom meni to znači da pre svega trebamo da jedemo ono što nudi priroda tu oko nas.Nije slučajno da smo se mi, životinje i biljke koje ovde rastu našli baš tu zajedno.

I zato odbijam da čitam razne savete,dijete ,reklame itd u vezi hrane,pogotovu one praškovite.

Hoću da jedem voće i povrće koje može da se ubere tu negde kod nas jer iako znam da je i ono prskano ,mislim da smo ipak stvoreni jedno za drugo.

I ako neko zna gde mogu da se kupe(ne još,naravno) one starinske tamnozelene lubenice,okrugle i slatke iz čijih semenki je mogla da nikne nova isto takva slatka lubenica,neka mi javi.Tako bih volela da ovoga leta ponovo probam lubenicu kakvu sam jela u detinjstvu pa makar se sva ulepila od slatkog soka i čak iako i za nju neki stručnjak bude rekao da nečega ima previše ili nečega premalo.

PROLEĆNO SPREMANJE I VAŽNE ODLUKE

                                                         http://www.starizanatisrbije.rs/
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.

I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.

Veliko prolećno spremanje.

Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.

Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.

Pogadjate kada i zašto?

Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.

Stvari vadim i klasifikujem:

-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)

-gomila "za po dvorištu i po kući"(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)

-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)

-gomila za bacanje

I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim 

da je gomila "za po dvorištu i kući" najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, "skoro nova i sasvim nosiva" zanemarljiva a na gomili "za bacanje" svega nekoliko stvari.

To je značilo ponovno kopanje po gomili "za po kući i dvorištu" i prebacivanje u gomilu "za bacanje"  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.

Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze"bolje krpice"nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.

 Probala sam da obučem neke svoje "bolje krpice" od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.

Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila"da imam za specijalne prilike".Znate ono,"mala crna haljina" i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada...

Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !

Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.

Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.

Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve - tri  odluke :

1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)

2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)

3.Ne čuvam ništa za "da mi se nadje kad smršam"

Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!

Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )

I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!


Evo u prilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.

MLADA,SAVREMANA I USPEŠNA ŽENA DANAS

Sedela sam ovih dana sa nekim dragim ljudima,pričala,lenstvovala  i uživala.Razmišljala sam kako se život  svakodnevno ubrzava i nameće nam sve dinamičniji ritam.

Danas je moderno   ” biti u gužvi” i “stisci sa vremenom” jer ako imaš vremena i nigde ne žuriš znači da nemaš obaveza  i ispadaš iz društva.Zato  ,naročito žene,dobrovoljno prihvataju sve vise i vise obaveza .

Prolaze nam  dani, nedelje i godine   prepuni obaveza i  rokova  a  život nam postaje  monoton  iako smo stalno u žurbi. Bilo bi super kad bi sve u životu stizalo kao poručeno, ali da se ne lažemo, to  nikada nije slučaj.  Nešto mora da fali,nečega moramo da se odreknemo.Naučili smo da preživljavamo ali smo zaboravili da živimo.

Danas je normalno da žena u kuhinji ima mikser , zamrzivač, frižider, mikrotalasnu rernu i druga čuda moderne tehnike koja bi trebalo da joj olakšavaju život i učine da za kraće vreme obavi  vise poslova,  da joj pruže vise udobnosti  ali ona i dalje ima sve manje vremena  a da bi se sve te neophodne sprave nabavile,potreban je novac.

Da bi obezbedili  novac i sigurnost koju on nudi ljudi svesno ili nesvesno  žrtvuju svoje vrijeme, svoje živce i  svoju snagu. U trci za sticanjem gube se odnosi sa najbližima.

Gube se prijateljstva,kumstva,rodbinske veze.

Dodje mi nekad kada vidim mladu ženu koja dolazi po svoju devojčicu u obližnji vrtić u velikoj žurbi,uzima je za ruku u kojoj drži ključeve od kola dok malecka pokušava nešto da joj kaže,smeška se vaspitačici i klima glavom,izviruje da vidi da joj nije zakačena kazna za nepropisno parkiranje,ubacuje dete na zadnje sedište a onda mehanički i ružičasti ranac,otvara vrata od kola,javlja se na mobilni I pokušava da se isparkira, da joj kažem “Stani ili bar uspori.Saslušaj svoje dete koje će ti verovatno ispričati neku nevažnu stvar ali njoj bitnu,jer deca brzo rastu i odlaze.Umesto pozdrava “ljubim-i-ja-tebe-mama-ćao”svrati na pola sta do svoje mame.Obradovaće se i ona i tvoja ćerka a i tebi će biti lepo.”

Ponekad čovek izgubi i samog sebe a da toga nije svestan.

 Znam sve više žena  koji ne znaju šta im je najvažnije u životu. Kažu da su

 im najvažnija deca i  zdravlje, a onda se iscrpljuju jurnjavom za novcem jer je normalno imati najnoviji televizor,računar,mobilni telefon(bar dva)biti prisutan na internetu,odvesti decu u školu,pa iz škole na časove jezika,muzike,treninge.Poželjno je da stigneš  kod frizera i manikira jer moraš na poslu da ostaviš utisak doterane žene koja i svojim izgledom uliva poverenje poslovnim partnerima.Dodatno usavršavanje se podrazumeva.

Odlazak u teretanu ili na jogu je takodje obaveza koju ne treba propustiti  jer  je zdravlje najvažnije.I dok juri na zakazani tretman ta savremena žena često razmišlja šta još trebada uradi i da li je isključila sve aparate u kući pre nego što je krenula da se relaksira i opusti.

Dok vežba,misli o sutrašnjim obavezama ,preračunava vreme i koliko para treba odvojiti za sutrašnje školske potrebe dece jer su joj deca i porodica svetinja.Istina ona sve manje vremena provodi sa svojom  decom i porodicom ali sve za njihovo dobro.Čuju se oni vise puta dnevno telefonom ,razmene poruke  i to je to.

To bi bio život savremene uspešne žene danas.To je i život njene porodice.To je danas postalo normalno.

Možda se ponekad ta uspešna žena seti svog detinjstva sa nostalgijom ali o tome ne priča nikome.Deci bi to njeno prisećanje bilo dosadno,sa mužem mora da se dogovori o važnim svakodnevnim obavezama ,sa kolegama se o tome ne priča a sa prijateljicama…Pa sa njima se retko vidja i onda kad sednu u neki kafić u tržnom centru  pričaju o tome šta su kupile i šta moraju da kupe,gde će na letovanje,zimovanje….

A seti se ona sigurno bar nedelja iz svog detinjstva.

Ja se često setim ali to se ne važi.Ja nisam mlada uspešna žena.

 Nedelja je,sećam se, bila dan sporosti. Dan rezervisan za odmor i porodicu.

Radnim danima mame i tate rade, deca su u vrtiću ili u školi, ali zato kada dođe kraj nedelje, to je kao praznik .Svi  su na okupu.

Nedeljna budjenja su povezana sa mirisom vruće bele kafe i svežih kifli .Dok se doručkuje iz kuhinje dopire miris domaće supe koja se kuva. Obično sa knedlama. Posle supe dolazi rinflajš pa glavni deo ručka  - neko meso sa krompirom i salatom.

 Deca su  obožavala pečeno pile, onako celo, i utrkivala su se ko će maznuti batak.Pa se onda lomio “jadac” i deca su uvek pobedjivala.

 A onda, miris vanile,cimeta... jer za kraj su bili spremni kolači  ( lenja pita, kiflice sa džemom, štrudla, vanilice,salčići...)

Nedelja je bila i dan za izlet.

 Još u subotu se odlučivalo gde će se ići i  šta će se poneti  za klopu.U kola se pakovala lopta,badminton,tranzistor  da se sluša prenos utakmice i korpa u kojoj je bilo pečeno pile,kuvana jaja,paradajz,hleb,kolači,sokovi  i naravno ćebe koje se prostre na travu pa se onda stariji izvale na ćebe a deca jurcaju za loptom. 

Uveče  se cela porodica  vraćala kući zadovoljna i lepo raspoložena.

I sad se pitam šta mi bi da se svega setim iovo napišem.Mora da me stižu godine.