PETAO- ptica noći i ptica dana

crtež olovkom - Milica Djokić

Da li se neko seća bajke“Mačak i petao“?

Ja sam je kao dete obožavala .Da vas podsetim

” Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija pod prozor i stade pevati:

Petliću, petliću,

crveni fesiću,

zeleni repiću,

donela ti teta

pšenice belice,

hodi pojedi!

Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.

Stade petao kukati:

Maco, braco,

lija mene davi,

hodi me izbavi!”

Slučajno sam nedavno “naletela” na ovu priču i shvatila da je petao danas postao retka ptica čak i u selima, a ne tako davno se nije moglo zamisliti seosko domaćinstvo bez ovog lepotana koji se ponosno šetao po dvorištu.

To me je podstaklo da malo proučim kakav je značaj petao imao u našem narodu bez ambicije da sve priče i običaje stručno objašnjavam jer i nisam stručnjak.

Želim samo da ovde navedem ono što sam saznala a bilo mi je interesantno.

Petao u našoj narodnoj religiji ima specifičnu i značajnu ulogu i dvojno značenje.

Bilo  je  rasprostranjeno verovanje da  petao donosi sreću i napredak pa je u svadbenim i agrarnim ritualima petao trebao da osigura plodnost ali je  narod u njemu istovremeno  video i nečistu silu.

Petlovo pevanje

Petlovo pevanje je  nekada predstavljalo vremensku granicu  izmedju dana i noći jer se mislilo da noću,pre nego što prvi petlovi zapevaju,svetom tumaraju  veštice,djavoli i vampiri,a kada se oni oglase,dolazi vreme koje pripada ljudima koji  su onda mogli bezbedno da izadju iz svojih kuća.

Verovalo se da je njegovo „pevanje“ božanskog porekla i da petlovi pevaju po Božjoj zapovesti jer je Bog naredio da andjeli pevaju na nebu a petlovi na zemlji.

Na nebu ,kako se verovalo, živi kralj svih petlova.To je beli petao i  kada on zapeva,moraju da mu se odazovu svi petlovi na zemlji.

Petao donosi sreću i blagostanje

Mislilo se  takodje da petao donosi sreću i da ako u kući nema petla, đavo može da navede ukućane na zlo .Zato skoro da nije bilo domaćinstva bez petla a govorilo se da tamo gde petao ne peva, nema ni života ni ljudi.

 Na temelju nove kuće se klao petao da se oteraju zle sile,a kad se useljavalo  najpre bi se unosio  živ  petao u sve prostorije nove kuće da bi ukućani bili budni,borbeni i veseli kao on.

Pošto je petao  najčašće bio povezivan sa natpriodnim silama  i božanstvima koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima,  običaj je da se na Božić  petlovi sa kokoškama okupe u jato,  okruže konopcem i hrane  mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče  pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice. To se radilo da se umilostive natprirodne sile da pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice.

Petao je kao simbol plodnosti često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu.

U nekim krajevima je bio običaj da se  po završetku vršidbe zakolje petao tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a  kod naredne setve  su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju.

U kultu mrtvih se petao često javlja kao žrtva zamene.
 

U slučaju da je neko iz porodice počinio veliki greh ili da  je dvoje iz kuće umrlo za nepunu godinu dana da bi se “oterala  smrt” bio  je žrtvovan  petao .On je  trebalo da bude zamena, takozvana “treća glava.

preuzeto sa interneta

Petao može da postane demon

 Iako se uglavnom verovalo da je petao protivnik demona,smatralo  se da i sam može da postane demon ako zapeva pre uobičajenog vremena.

Pevanje takvog petla ,koji je uglavnom bio crn, pošto je on pod uticajem demona, predstavljalo je  nesreću za to domaćinstvo .

Takve petlove su zvali „krivac“ i trudili su se da ih  se što pre reše.

Ako bi tri puta „zapevao“ u pogrešno vreme,obično bi ga zaklali mada su često  izvodili  odredjene obrede.

Obrede su izvodile žene tako što bi jedna uzela malo vune koju bi bacila u vatru i govorila“vi ste krivi,mi nismo“ ,a najstarija žena bi otišla u kuhinju,udarala u verige i tri puta ponavljala“Na vas bolest,na nas zdravlje“.

Takodje se verovalo da demonske osobine petao stiče kada napuni devet godina i da on tada može da snese jaje iz koga bi se izleglo neko demonsko biće pa su zato mislili da ga treba zaklati na vreme.

Ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika

U istočnoj Srbiji se vršilo ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika: sv.Ilije  i za Mratindan.

Stari petao se kao žrtva klao na kraju žetve uoči praznika sv.Ilije  da ne pušta gromove i oganj .Verovalo se da će ako bi takav petao ostao živ posle sv.Ilije,umreti  domaćin kuće .

Verovalo  se takođe da se petao može pretvoriti u zmaja i da kao takav pripada redu tzv. alovitih životinja koje imaju sposobnost da rasteruju gradonosne oblake.

Uoči praznika sv.Mrate ,posle zalaska sunca, najstarija žena u kući je na kućnom pragu klala petla od koga se spremao ručak.

Perje,noge i vrat se okače na verige gde stoje 40 dana i za to vreme dobijaju magijsku i zaštitnu moć i kasnije se koriste za „kadjenje“ sobe u kojoj borave porodilja i novorodjenče.

preuzeto sa interneta

Petao pratilac Svetog Save

Narodna legenda  kaže  da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom a on mu je kukurikanjem “kazivao” koliko je sati. Kada je Sveti Sava  došao u Vlasotince   neko mu je  ukrao petla zbog čega se on naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću.

Kažu da kletva i danas deluje i da petlovi u Vlasotincima zaista pevaju i danju i noću.

.

SVETI MRATA – ZAŠTITNIK VUKOVA

 Zašto su Srbi u stvari vukovi?

Postoji verovanje da je poreklo svakog naroda  usko povezano sa nekom životinjom pa  je u određenom smislu taj narod izjednačen sa njom.

Tako se za Srbina veruje da je vuk, pa se ova životinja uzima za mitskog srodnika i predstavnika srpskog naroda.

U našoj kulturi i tradiciji vuku su posvećeni i mnogi praznici i rituali.

Dani od Đurđica do Mratindana se nazivaju mratinci, odnosno, vučji dani, zato što je Sveti Mrata po verovanju bio zaštitinik vukova.

Mrata gleda koliko ko i kako radi i u ove dane saziva sve vukove i određuje im gde će i koliko ovaca pojesti..

Veruje se da domaćin koji je grešan i ne poštuje Svetog Mratu te godine može u torovima da očekuje gladnog vuka.

Srbi su verovali u natprirodnu snagu vuka ali su ga se i bojali što je i normalno jer je to životinja koja je bila rasprostranjena u našim krajevima i predstavljala je opasnost i za stoku i za ljude.

Priroda vuka  je veoma složena .On ima urodjenu potreba za slobodom, kao osnovnim uslovom života, a za tu slobodu vezan je i snažan osećaj samopoštovanja i ponosa, bez premca među životinjama .

Vuk ne trpi nikakve kompromise koje vidi kao izdaju svoje  prirode.

Vuka je nemoguće pripitomiti i učiniti zavisnim i poslušnim kao psa,a ono što Srbina pre svega vezuje za ovu životinju je ćud samog vuka. Vuk se lako prilagodjava teškim uslovima i spoljnoj okolini ali mu karakter ostaje nepromenljiv kao što govori i poznata srpska poslovica: „Vuk dlaku menja, al’ ćud nikako.“

Da su  Srbi verovali i u samu  snagu vučijeg imena govori  to da su se u kućama, u kojima su deca često umirala, novorođenčadima  davana  imena: Vuk, Vukan, Vukašin, Vijuca, Vujadin, Vičica, Vukica…

Ljudi su izbegavali svaki susret sa vukom pa mu čak ni ime nisu spominjali već su umesto reči vuk, koristili reči: napomenik, kamenik, pogan, onaj iz gore…

Nekada je bilo zabranjeno ubujanje vukova,a ako su bili prinudjeni da ipak ubiju vuka,da bi sprečili njegovu osvetu,lovci su preko ubijenog vuka bacali pušku i izgovarali“ Evo ti dušmane,dušmana na te“.

Da bi umilostivili ubijenog vuka,lovci su išli od kuće do kuće kroz selo,nosili kožu ubijenog vuka i pokazivali je ukućanima koji su joj prinosili darove(vunu,predivo,peškire,novac....)

Oči,srce,nokti,dlaka ili zubi vuka su često nošeni kao amajlije ili su se koristili kao lek za neke bolesti.

Kroz „vučji zev“(koža obrezana oko vučje čeljusti) provlačili su za vreme epidemija,malu decu kako bi ih zaštitili od bolesti.

Koliko je kult vuka bio izražen govori i to da predmet poštovanja nisu bili samo realni već i zamišljeni vukovi.

Vukove su predstavljali  vučari, koji su se obično oko Božića okupljali po selima i nosili slamom napunjenu kožu vuka ili se  ogrtali njome i išli  od kuće do kuće , pevali  pesme i skupljali darove.

Ovaj običaj je do danas sačuvan u istočnijim krajevima Srbije,a na Kosovu se umesto grupe, obično oko Božića,pojavljivao jedan vuk  kome je mešen poseban kolač.

U nekim krajevima pred vuka je uveče na prag ili na raskršće,postavljana „večera“ od više jela.

Postoje pretpostavke da je ovako veliko poštovanje,vuk imao zato što se nekada smatralo da je on inkarnacija  duhova naših predaka.

.

BOSILJAK – KRALJ BILJAKA

Da li vam se desilo da prodjete pored neke bašte i osetite miris koji vas podseti na detinjstvo?

Pre nego što su se pojavile egzotične biljke i biljke sa velikim cvetovima (uglavnom bez mirisa) u baštama je raslo cveće koje danas polako nestaje, a predivno je mirisalo.

To cveće naše bake nisu prehranjivale niti proučavale sastav zemljišta u koje su ga sadile.To cveće je bilo otporno na  sušu i razne bolesti,a cvetalo je od proleća do jeseni.

Sada je sve manje bašti koje krasi božur,šafran,jagorčevina,dragoljub,zevalica,plavi zumbul koji ima sitan cvet i samo jedan red a mirišeee…..

Ali danas  sam rešila da pišem o jednoj  posebnoj biljci,skromnog izgleda i divnog mirisa.

Pisaću o bosiljku.

Iako je   bosiljak mali grm koji može da poraste od 30 do 60 santimetara sa listovima svetlo zelene boje koji rastu suprotno jedan drugome i  cvetovima  koji su neugledni i bele boje , u našem narodu bosiljak je poznat po imenu "kralj biljaka"

U srpskom narodu bosiljak je sveta biljka  koja  prožima mnoge segmente života.  Uz njega su vezana različita verovanja i simbolika, a ima veoma važnu ulogu i u magiji, religiji i kultu, medicini, kulinarstvu.

Ta biljka ima simboliku  i verskog i duhovnog karaktera,a opevan je i u usmenoj narodnoj poeziji.

Po nekim našim  predanjima ponikao je na grobu cara Uroša, a po nekim od suza Svetog Save,mada bosiljak verovatno potiče iz Indije, jer se kao sveta biljka, pominje još pre 4000 godina,a prvi pisani trag o bosiljku , star takodje 4000 godina, potiče iz starog Egipta, dok su  ostaci bosiljka nađeni i u piramidama.

 Egipćani su ga prinosili na žrtvene oltare svojim bogovima ,a mešavinom  ekstrakta  bosiljka sa ekstraktima tamjana i mirhe balsamovali su tela umrlih vladara.

Bez obzira na legende o poreklu bosiljka, činjenica je da  ova biljka ima vrlo važno mesto u životu naših ljudi.

 Narodna verovanja i srpska  tradicija

Veruje se da zlo ne može ostati tamo gde je bosiljak.

 Dva dana u godini su posvećena bosiljku: Sveti Makivej i jesenji Krstovdan.,kada  se bosiljak osvećuje u crkvi i čuva za religijske potrebe i za lek,a u bašti se prvo posadi on, pa tek drugo cveće.

Na Bogojavljenje, u vodu koja se ujutru donosi sa izvora, stavi se bosiljak, pa se tom vodom svi ukućani zapoje.

Veruje se da kuća u kojoj se nalazi ova biljka, ne može biti siromašna jer bosiljak  čuva novac i zdravlje ukućana i garantuje srećan brak  pa bi svaka žena trebala da gaji ovu biljku.

 Poznati srpski lekar i botaničar Josif Pančić kaže da bosiljak prati Srbina kroz sav njegov život, u radosti i žalosti, od kolevke pa do groba .

U kolevku  novorođenčeta  se stavi struk bosiljka da ga  štiti od zlih sila i uroka,a u pravoslavnim crkvama bosiljak  se upotrebljava u pripremanju svete vodice dok se lonci sa bosiljkom drže oko oltara.

 Osveštanom vodom sveštenik kropi vernike i blagosilja ih uz pomoć bosiljka,a bosiljak se koristi i tokom sahrana i pogrebnih obreda.

 U vodi u koju je potopljen bosiljak kupa se porodilja posle porođaja, kao i novorođenče do 40 dana.

Za  Božić se izvor sa kojeg se pije voda kiti bosiljkom,a  stari Srbi i Srpkinje su  kad idu u crkvu nosili struk bosiljka  koji su stavljali  pored ikone.

 Kasnije je postao i simbol ljubavi  i bračne ljubavi jer se verovalo da miris bosiljka stvara ljubav i obezbeđuje ljubavnu sreću.

 Devojke su koristile bosiljak kao parfem koji je prekrasno mirisalo,pa se verovalo da će imati mnogo udvarača,a  bosiljak u prozoru je bio poziv ljubavniku.

Nekada su devojke uzimale po 2 grančice bosiljka, koje su predstavlje brak i bračnu sreću. Grančice su se stavljale u žar i tada se dobijao odgovor na pitanje kakav će brak biti sa partnerom iz sadašnje veze.

Ako se brzo upali i pretvori u pepeo ,znak je da će brak biti skladan, ali ako pucketa i pravi piskave šumove, znak je da će brak biti veoma loš.

 Da bi partner bio veran, verovalo se da treba posuti prah bosiljka po krevetu dok spava, naročito oko srca.

Verovalo se i da će nam doneti novac, uspeh i oteraće zlo ako tri dana potopimo bosiljak u vodu i nakon tri dana tu vodu prospemo na kućni prag.

Bosiljak u pesmama

Ovoj biljci su posvećne i pesme.

Bosioče moj zeleni

Oj, lane, lane moj zeleni

Oj, lane, lane moj dragane

Na mom srcu zasađeni

Oj, lane, lane moj zasađeni

Oj, lane, lane moj dragane

Još da mi je seme tvoje

Oj, lane, lane seme tvoje

Oj, lane, lane seme dragane

Ja bi znala gde bi cvala

Oj, lane, lane gde bi cvala

Oj, lane, lane moj dragane

Mome dragom pod pendžere

Oj, lane, lane, pod pendžere

Oj, lane, lane, moj dragane

Da me dragi mladu ljubi

Oj, lane, lane, mladu ljubi

Oj, lane, lane, moj dragane

U Prvom svetskom ratu kada je srpska  vojska  pod pritiskom Nemačke i Bugarske morala da napusti domovinu i skloni se na ostrvo Krf  gde je prijateljski dočekana,rodile su se i mnoge ljubavi.

 Ljubav između Grkinje i jednog srpskog vojnika opisana  je u pesmi "Ne ljuti se na mene, oko moje".

 U jednom pismu vojnik svojoj devojci piše da će joj se sigurno vratiti,čak i ako pogine, doći će u obliku ptice, a ona neka otvori prozor da joj samo poželi laku noć.

Devojka je reč svog voljenog  pretočila u stihove i od tada su je pevali mnogi, a jednu od najemotivnijih verzija izveo je grčki pevač Jorgos Dalaras.

Ne ljuti se na mene, oko moje

Ne ljuti se na mene, oko moje

što u tuđinu odlazim,

ptica ću postati

i ponovo ću tebi doći.

Otvori prozor

plavi bosiljku moj

i slatkim osmehom

poželi mi laku noć.

Ne ljuti se na mene, oko moje

što ću te sada napustiti

i dođi na kratko, da te vidim

da se od tebe oprostim.

Otvori prozor

plavi bosiljku moj

i slatkim osmehom

poželi mi laku noć.

Bosiljak kao lek i začin

Svi mi u svojim kuhinjama imamo razne začine i biljke, koje imaju i mnoga lekovita svojstva. Međutim, naši preci, koji su te biljke i otkrili, pre svega su verovali u njihove magijske osobine.

Bosiljak je za njih bio biljka koja je  dobra za bogatstvo i prosperitet, ali se koristio i za lečenje mnogih bolesti:

 astme, alergija, dijabetesa, kamena u  bubregu, impotencije, neplodnosti..

Bosiljak otvara apetit, podstiče varenje, smiruje upalu  želuca , ublažava grčeve, a rešava i problem nadutosti, gasova, mučnine ili zatvora.

Osim što je dobar za varenje, bosiljak  leči upalu  bubrega i mokraćne besike, upalu jajnika , neredovne menstruacije….

Bosiljak je rešenje i  za  najveću bolest savremenog doba  - stres, jer  se ulje bosiljka  koristi u tradicionalnoj Ayurvedskoj medicini.

 U narodnoj medicini je popularan čaj od bosiljka koji se koristi kod upale desni , prehlade, gripa i kašlja.

Bosiljak  je kao stvoren za kulinarske čarolije

Širom sveta u kuhinji se upotrebljava lišće bosiljka i to: svježe, sušeno ili smrznuto u zamrzivaču.

Jela koja sadrže paradajiz ili jaja kao i masna riba retko se poslužuju bez bosiljka. 

Bosiljak je nezamjenjiv završni začin u sosovima za testeninu i najbolje  ga je dodati na kraju kuvanja, da bi se zadržalo što više ukusa.

Bosiljak se koristi za izradu preliva za salatu, sosove, u svim vrstama jela sa piletinom,a čak ulazi i u sastav tajnog recepta poznatog monaškog likera "Chartreuse."

Ponekad se dodaje i voćnim džemovima i želeima - posebno kada su u pitanju jagode, maline ili šljive.

Najpoznatiji sos  s bosiljkom  je sa paradajzom, sirom i maslinovim uljem  ili u kombinaciji sa mešavinom začina, pinjolom, maslinovim uljem i parmezanom,a  jedan je i od osnovnih sastojaka popularne talijanske pizze .

Završiću ovu priču sa bosiljkom kao začinom, a predlažem svima da ga posadite bar u jednu saksiju i da ga povremeno pomiluje,a on će vam uzvratiti divnim mirisom.

DA LI ČUVAMO OBIČAJE I TRADICIJU SVOGA NARODA?

Ovaj blog sam počela da pišem sa željom da na jednom mestu sačuvam naše

običaje,verovanja i stare zanate jer su tradicija i običaji u životu jednog naroda,

 pored jezika i religije, verovatno najpresudniji za stvaranje i očuvanje etničkog

 identiteta tog naroda.

Kod nas se poslednjih 20-tak godina mnogo govori o povratku tradiciji ali je u ovom 

vremenu opšte globalizacije kada se gube mnoge posebnosti naroda i zamenjuju 

se univerzalnim i bezličnim vrednostima i kada mali broj ljudi zna zašto u 

životu radimo neke stvari  i odakle potiču naši narodni običaji , prisutna opasnost od 

pomodarstva i izmišljanja i uvodjenja novih običaja  koji ne pripadaju našoj tradiciji.

Činjenica je da savremeni način života neizbežno unosi promene u naš život ,

 da se običaji menaju i da je teško odrediti kada je tačno neki običaj nastao.

Činjenica je takodje da su običaji nastali iz  potrebe da se  zadovolje različite 

ljudske potrebe, a kako su se te potrebe menjale, tako su se menjali i običaji .

.

Srpski narodni običaji potiču iz starih, prehrišćanskih verovanja koja su opstala

 do danas.Ti običaji su vezani za određene događaje, praznike ...(zaštita zdravlja,

izlečenje,prizivanje kiše...) i prate ih razni obredi i rituali za koje se veruje da će 

pomoći.

 Religija Srba pre dolaska na Balkan je bila prirodna religija.

 Naši preci nisu imali ime za svoju veru već su jednostavno živeli na način koji je

 ta vera propisivala.Njihova vera se zasnivala ma silama prirode ali kroz razne

 bogove i bića.

 Svoje bogove su veoma poštovali ali su sebe smatrali potomcima tih bogova i 

 obraćali su im se kao sebi ravnim.

Srbi su svoje bogove poštovali na otvorenom prostoru uz prinošenje žrtava i pevanje

 kao u drugim mnogobožačkim religijama mada se ne mogu naći dokazi da su

 prinošene ljudske žrtve što je slučaj kod velikog broja naroda.

Oni su imali  šumska svetilišta( svete gajeve) koja su uglavnom srušena  kada su 

primili hrišćanstvo ali je vera starih Slovena bila izuzetno jaka što se vidi iz toga  

što su posle prihvatanja hrišćanstva mnogi hrišćanski sveci dobili osobine starih 

bogova,a dani posvećeni nekom bogu,postali dani posvećeni svecu

Narod je bio spreman da prihvati novu veru samo ukoliko se zadrže običaji a 

bogovi ostanu,makar samo kroz svoje osobine.

U svetilišttima starih Slovena su se nalazili kumiri.

Kumiri su bili kipovi iz rađeni  u hrastovom drvetu ili kamenu sa likom slovenskog 

božanstava a postavljani su na  brda u okolini naseljenih mjesta.

 Po kućama su se nalazili kumiri domaćeg božanstva, odnosno mitskog pretka koga

 je  primanjem hrišćanstva zamenila ikona domaćeg sveca.

Veoma je rasprostranjeno  verovanje da proslavljanjem slave Srbi samo odaju poštu

svecu koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika.

Slava - krsno ime ili krsna slava je prastari narodni običaj proslave zaštitnika doma

i porodice kojim se održava veza sa precima i poreklom a najbolje se i najduže

 od svih slovenskih naroda se održao kod Srba.

U srpsku tradiciju slava je stigla1862.godine i to tako što  je posle primanja 

hrišćanstva postalo jasno da je nemoguće iskoreniti paganske  narodne običaje

i tradiciju,pa je mitropolit  Srbije Mihailo uobličio slavu. 

Danas, pored porodične slave, postoje i crkvene, gradske, zanatlijske, pa čak i 

stranačke slave.

Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina

ali danas slavu žele da slave i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici.

Neki od njih su se raspitali koju su slavu slavili njihovi preci i nastavili da slave tu 

slavu,a drugi sami biraju slavu koju žele da slave.

Oživljavanje ovog  lepog običaja našeg naroda medjutim,prate pojave koje

ugrožavaju njegov  duhovni značaj. 

 Ranije se podrazumevalo, da onaj kod koga se ide na slavu, treba da bude pozvan

 u goste kod onoga ko mu je bio gost  kada on slavi svoju krsnu slavu.

Takodje se podrazumevalo da ako ste jednom pozvani na slavu,to  znači da ćete

stalno biti pozivani kao i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije.

Proslava slave je bila prilika da se bliski ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu 

vezu. Domaćin je spremao posluženje za svoje goste a jedini pokloni koje su gosti 

donosili bili su jabuka za domaćicu i kocke šećera za decu.

Danas se ovaj  običaj prilagodjava  savremenim uslovima tako da proslavljanje 

slave u kafani ili organizovanje preskupih slava vise nije retkost zbog čega  ovakve

proslave postajuproblem za mnoge goste.

Ljudi koji nisu u stanju da na slavu odnesu skup poklon domaćinu od koga su za 

svoju slavu dobili skup poklon ili da obezbede bogato posluženje ,odustaju od

odlaska na slave.

Tako danas slave sve više postaju statusni simbol,odnosno potpuna suprotnost 

onome što je nekada bila i šta treba da bude.

Rekla sam već da savremen način života neminovno dovodi do nekih promena 

i u obeležavanju običaja .To se dogodilo i sa prihvatanjem Hrišćanstva, ali su naši

preci prihvatajući novu veru ,kroz razne običaje sačuvali i puno uspomena na

slovenske bogove i način života.

Nova vera se mogla približiti stanovništvu samo ako se zadrže običaji i ako mnogi 

hrišćanski sveci dobiju osobine starih bogova što pokazuje koliko je bila jaka vera 

starih Slovena koji su na Balkan došli kao pagani i bili izloženi pritiscimada prihvate

hrišćanstvo.

  .

Vladarska porodica(veliki župan Mutimir )se prva pokrstila ali se stara slovenska 

vera održala kroz pravoslavlje i narodne običaje (proslava Božića,Uskrsa,svadbe,krštenja,kumstva…)koji obiluju paganskim

ritualima i o kojima ću posebno pisati.