SVETI MRATA – ZAŠTITNIK VUKOVA

 Zašto su Srbi u stvari vukovi?

Postoji verovanje da je poreklo svakog naroda  usko povezano sa nekom životinjom pa  je u određenom smislu taj narod izjednačen sa njom.

Tako se za Srbina veruje da je vuk, pa se ova životinja uzima za mitskog srodnika i predstavnika srpskog naroda.

U našoj kulturi i tradiciji vuku su posvećeni i mnogi praznici i rituali.

Dani od Đurđica do Mratindana se nazivaju mratinci, odnosno, vučji dani, zato što je Sveti Mrata po verovanju bio zaštitinik vukova.

Mrata gleda koliko ko i kako radi i u ove dane saziva sve vukove i određuje im gde će i koliko ovaca pojesti..

Veruje se da domaćin koji je grešan i ne poštuje Svetog Mratu te godine može u torovima da očekuje gladnog vuka.

Srbi su verovali u natprirodnu snagu vuka ali su ga se i bojali što je i normalno jer je to životinja koja je bila rasprostranjena u našim krajevima i predstavljala je opasnost i za stoku i za ljude.

Priroda vuka  je veoma složena .On ima urodjenu potreba za slobodom, kao osnovnim uslovom života, a za tu slobodu vezan je i snažan osećaj samopoštovanja i ponosa, bez premca među životinjama .

Vuk ne trpi nikakve kompromise koje vidi kao izdaju svoje  prirode.

Vuka je nemoguće pripitomiti i učiniti zavisnim i poslušnim kao psa,a ono što Srbina pre svega vezuje za ovu životinju je ćud samog vuka. Vuk se lako prilagodjava teškim uslovima i spoljnoj okolini ali mu karakter ostaje nepromenljiv kao što govori i poznata srpska poslovica: „Vuk dlaku menja, al’ ćud nikako.“

Da su  Srbi verovali i u samu  snagu vučijeg imena govori  to da su se u kućama, u kojima su deca često umirala, novorođenčadima  davana  imena: Vuk, Vukan, Vukašin, Vijuca, Vujadin, Vičica, Vukica…

Ljudi su izbegavali svaki susret sa vukom pa mu čak ni ime nisu spominjali već su umesto reči vuk, koristili reči: napomenik, kamenik, pogan, onaj iz gore…

Nekada je bilo zabranjeno ubujanje vukova,a ako su bili prinudjeni da ipak ubiju vuka,da bi sprečili njegovu osvetu,lovci su preko ubijenog vuka bacali pušku i izgovarali“ Evo ti dušmane,dušmana na te“.

Da bi umilostivili ubijenog vuka,lovci su išli od kuće do kuće kroz selo,nosili kožu ubijenog vuka i pokazivali je ukućanima koji su joj prinosili darove(vunu,predivo,peškire,novac....)

Oči,srce,nokti,dlaka ili zubi vuka su često nošeni kao amajlije ili su se koristili kao lek za neke bolesti.

Kroz „vučji zev“(koža obrezana oko vučje čeljusti) provlačili su za vreme epidemija,malu decu kako bi ih zaštitili od bolesti.

Koliko je kult vuka bio izražen govori i to da predmet poštovanja nisu bili samo realni već i zamišljeni vukovi.

Vukove su predstavljali  vučari, koji su se obično oko Božića okupljali po selima i nosili slamom napunjenu kožu vuka ili se  ogrtali njome i išli  od kuće do kuće , pevali  pesme i skupljali darove.

Ovaj običaj je do danas sačuvan u istočnijim krajevima Srbije,a na Kosovu se umesto grupe, obično oko Božića,pojavljivao jedan vuk  kome je mešen poseban kolač.

U nekim krajevima pred vuka je uveče na prag ili na raskršće,postavljana „večera“ od više jela.

Postoje pretpostavke da je ovako veliko poštovanje,vuk imao zato što se nekada smatralo da je on inkarnacija  duhova naših predaka.

.