PETAO- ptica noći i ptica dana

crtež olovkom - Milica Djokić

Da li se neko seća bajke“Mačak i petao“?

Ja sam je kao dete obožavala .Da vas podsetim

” Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija pod prozor i stade pevati:

Petliću, petliću,

crveni fesiću,

zeleni repiću,

donela ti teta

pšenice belice,

hodi pojedi!

Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.

Stade petao kukati:

Maco, braco,

lija mene davi,

hodi me izbavi!”

Slučajno sam nedavno “naletela” na ovu priču i shvatila da je petao danas postao retka ptica čak i u selima, a ne tako davno se nije moglo zamisliti seosko domaćinstvo bez ovog lepotana koji se ponosno šetao po dvorištu.

To me je podstaklo da malo proučim kakav je značaj petao imao u našem narodu bez ambicije da sve priče i običaje stručno objašnjavam jer i nisam stručnjak.

Želim samo da ovde navedem ono što sam saznala a bilo mi je interesantno.

Petao u našoj narodnoj religiji ima specifičnu i značajnu ulogu i dvojno značenje.

Bilo  je  rasprostranjeno verovanje da  petao donosi sreću i napredak pa je u svadbenim i agrarnim ritualima petao trebao da osigura plodnost ali je  narod u njemu istovremeno  video i nečistu silu.

Petlovo pevanje

Petlovo pevanje je  nekada predstavljalo vremensku granicu  izmedju dana i noći jer se mislilo da noću,pre nego što prvi petlovi zapevaju,svetom tumaraju  veštice,djavoli i vampiri,a kada se oni oglase,dolazi vreme koje pripada ljudima koji  su onda mogli bezbedno da izadju iz svojih kuća.

Verovalo se da je njegovo „pevanje“ božanskog porekla i da petlovi pevaju po Božjoj zapovesti jer je Bog naredio da andjeli pevaju na nebu a petlovi na zemlji.

Na nebu ,kako se verovalo, živi kralj svih petlova.To je beli petao i  kada on zapeva,moraju da mu se odazovu svi petlovi na zemlji.

Petao donosi sreću i blagostanje

Mislilo se  takodje da petao donosi sreću i da ako u kući nema petla, đavo može da navede ukućane na zlo .Zato skoro da nije bilo domaćinstva bez petla a govorilo se da tamo gde petao ne peva, nema ni života ni ljudi.

 Na temelju nove kuće se klao petao da se oteraju zle sile,a kad se useljavalo  najpre bi se unosio  živ  petao u sve prostorije nove kuće da bi ukućani bili budni,borbeni i veseli kao on.

Pošto je petao  najčašće bio povezivan sa natpriodnim silama  i božanstvima koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima,  običaj je da se na Božić  petlovi sa kokoškama okupe u jato,  okruže konopcem i hrane  mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče  pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice. To se radilo da se umilostive natprirodne sile da pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice.

Petao je kao simbol plodnosti često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu.

U nekim krajevima je bio običaj da se  po završetku vršidbe zakolje petao tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a  kod naredne setve  su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju.

U kultu mrtvih se petao često javlja kao žrtva zamene.
 

U slučaju da je neko iz porodice počinio veliki greh ili da  je dvoje iz kuće umrlo za nepunu godinu dana da bi se “oterala  smrt” bio  je žrtvovan  petao .On je  trebalo da bude zamena, takozvana “treća glava.

preuzeto sa interneta

Petao može da postane demon

 Iako se uglavnom verovalo da je petao protivnik demona,smatralo  se da i sam može da postane demon ako zapeva pre uobičajenog vremena.

Pevanje takvog petla ,koji je uglavnom bio crn, pošto je on pod uticajem demona, predstavljalo je  nesreću za to domaćinstvo .

Takve petlove su zvali „krivac“ i trudili su se da ih  se što pre reše.

Ako bi tri puta „zapevao“ u pogrešno vreme,obično bi ga zaklali mada su često  izvodili  odredjene obrede.

Obrede su izvodile žene tako što bi jedna uzela malo vune koju bi bacila u vatru i govorila“vi ste krivi,mi nismo“ ,a najstarija žena bi otišla u kuhinju,udarala u verige i tri puta ponavljala“Na vas bolest,na nas zdravlje“.

Takodje se verovalo da demonske osobine petao stiče kada napuni devet godina i da on tada može da snese jaje iz koga bi se izleglo neko demonsko biće pa su zato mislili da ga treba zaklati na vreme.

Ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika

U istočnoj Srbiji se vršilo ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika: sv.Ilije  i za Mratindan.

Stari petao se kao žrtva klao na kraju žetve uoči praznika sv.Ilije  da ne pušta gromove i oganj .Verovalo se da će ako bi takav petao ostao živ posle sv.Ilije,umreti  domaćin kuće .

Verovalo  se takođe da se petao može pretvoriti u zmaja i da kao takav pripada redu tzv. alovitih životinja koje imaju sposobnost da rasteruju gradonosne oblake.

Uoči praznika sv.Mrate ,posle zalaska sunca, najstarija žena u kući je na kućnom pragu klala petla od koga se spremao ručak.

Perje,noge i vrat se okače na verige gde stoje 40 dana i za to vreme dobijaju magijsku i zaštitnu moć i kasnije se koriste za „kadjenje“ sobe u kojoj borave porodilja i novorodjenče.

preuzeto sa interneta

Petao pratilac Svetog Save

Narodna legenda  kaže  da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom a on mu je kukurikanjem “kazivao” koliko je sati. Kada je Sveti Sava  došao u Vlasotince   neko mu je  ukrao petla zbog čega se on naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću.

Kažu da kletva i danas deluje i da petlovi u Vlasotincima zaista pevaju i danju i noću.

.

SVETI MRATA – ZAŠTITNIK VUKOVA

 Zašto su Srbi u stvari vukovi?

Postoji verovanje da je poreklo svakog naroda  usko povezano sa nekom životinjom pa  je u određenom smislu taj narod izjednačen sa njom.

Tako se za Srbina veruje da je vuk, pa se ova životinja uzima za mitskog srodnika i predstavnika srpskog naroda.

U našoj kulturi i tradiciji vuku su posvećeni i mnogi praznici i rituali.

Dani od Đurđica do Mratindana se nazivaju mratinci, odnosno, vučji dani, zato što je Sveti Mrata po verovanju bio zaštitinik vukova.

Mrata gleda koliko ko i kako radi i u ove dane saziva sve vukove i određuje im gde će i koliko ovaca pojesti..

Veruje se da domaćin koji je grešan i ne poštuje Svetog Mratu te godine može u torovima da očekuje gladnog vuka.

Srbi su verovali u natprirodnu snagu vuka ali su ga se i bojali što je i normalno jer je to životinja koja je bila rasprostranjena u našim krajevima i predstavljala je opasnost i za stoku i za ljude.

Priroda vuka  je veoma složena .On ima urodjenu potreba za slobodom, kao osnovnim uslovom života, a za tu slobodu vezan je i snažan osećaj samopoštovanja i ponosa, bez premca među životinjama .

Vuk ne trpi nikakve kompromise koje vidi kao izdaju svoje  prirode.

Vuka je nemoguće pripitomiti i učiniti zavisnim i poslušnim kao psa,a ono što Srbina pre svega vezuje za ovu životinju je ćud samog vuka. Vuk se lako prilagodjava teškim uslovima i spoljnoj okolini ali mu karakter ostaje nepromenljiv kao što govori i poznata srpska poslovica: „Vuk dlaku menja, al’ ćud nikako.“

Da su  Srbi verovali i u samu  snagu vučijeg imena govori  to da su se u kućama, u kojima su deca često umirala, novorođenčadima  davana  imena: Vuk, Vukan, Vukašin, Vijuca, Vujadin, Vičica, Vukica…

Ljudi su izbegavali svaki susret sa vukom pa mu čak ni ime nisu spominjali već su umesto reči vuk, koristili reči: napomenik, kamenik, pogan, onaj iz gore…

Nekada je bilo zabranjeno ubujanje vukova,a ako su bili prinudjeni da ipak ubiju vuka,da bi sprečili njegovu osvetu,lovci su preko ubijenog vuka bacali pušku i izgovarali“ Evo ti dušmane,dušmana na te“.

Da bi umilostivili ubijenog vuka,lovci su išli od kuće do kuće kroz selo,nosili kožu ubijenog vuka i pokazivali je ukućanima koji su joj prinosili darove(vunu,predivo,peškire,novac....)

Oči,srce,nokti,dlaka ili zubi vuka su često nošeni kao amajlije ili su se koristili kao lek za neke bolesti.

Kroz „vučji zev“(koža obrezana oko vučje čeljusti) provlačili su za vreme epidemija,malu decu kako bi ih zaštitili od bolesti.

Koliko je kult vuka bio izražen govori i to da predmet poštovanja nisu bili samo realni već i zamišljeni vukovi.

Vukove su predstavljali  vučari, koji su se obično oko Božića okupljali po selima i nosili slamom napunjenu kožu vuka ili se  ogrtali njome i išli  od kuće do kuće , pevali  pesme i skupljali darove.

Ovaj običaj je do danas sačuvan u istočnijim krajevima Srbije,a na Kosovu se umesto grupe, obično oko Božića,pojavljivao jedan vuk  kome je mešen poseban kolač.

U nekim krajevima pred vuka je uveče na prag ili na raskršće,postavljana „večera“ od više jela.

Postoje pretpostavke da je ovako veliko poštovanje,vuk imao zato što se nekada smatralo da je on inkarnacija  duhova naših predaka.

.

OVO JE MOJ PAS - LOLA

Ovih dana na FB svi igraju igru "Prihvati izazov" pa sam se i ja priključila.

Listajući album sa starim slikama nadjoh i sliku moga Lole.

Lola je bio divan pas.Čistokrvni avlijaner!

U našu porodicu je stigao mnogo pre mene.

Njega je moja mama pronašla kao štene u vozu.

Kao tek diplomirani agronom, po odluci ministarstva ,krenula je u Preševo gde je dobila prvo radno mesto.

Kasnije je pričala da je ušavši u voz,sela do prozora i spremila se za dugo putovanje u nepoznato,kada je čula neko šuškanje ispod sedišta.Sagla se i ugledala malo debeljuškasto štene koje je odmah uzela u krilo.

Od tog trenutka njih dvoje se nisu razdvajali.Bili su itekako potrebni jedno drugom.On je bio mali,nemoćan i napušten  a ona se takodje osećala izgubljeno jer je odlazila u potpuno nepoznatu sredinu.

Kasnije,kada je upoznala moga oca i udala se za njega,Lolu je donela "u miraz".

Lola je stvarno bio neobičan pas.Jednoga dana je negde pronašao i doneo napušteno tigrasto mače koje je dobilo ime Vanjka i ostalo da živi sa nama a Lola ga je čuvao i pazio.

Kada sam se ja rodila a Vanjka već porasla on je svoju brigu i pažnju usmerio na mene.

Znao je satima da leži ispod mojih kolica i od dobroćudnog psa koji je bio spreman sa svima da se mazi,postao je pravi čuvar.

Nikome nije dozvoljavao da zaviri u kolica i vidi "slatku malu bebu".

Ne,nije nikoga napao već bi samo zarežao i nastavio da drema.

U svim mojim sećanjima na detinjstvo Lola ima značajnu ulogu.

Evo sada vidim da i ovo što pišem liči na tekst nekog deteta!

Doživeo je duboku starost(16 godina) a mi dugo nismo mogli da ga prežalimo i da se naviknemo da ga više nema.

Ovo je jedina njegova fotografija koju sam našla a tu je već bio i poznim godinama.

Bio je to pas bez pedigrea,nije gajen po prvilima,hranjen granulama i po raznim tabelama ali je imao mnogo ljubavi koju je uzvraćao i mislim da je u tome tajna njegove dugovečnosti.