PETAO- ptica noći i ptica dana

crtež olovkom - Milica Djokić

Da li se neko seća bajke“Mačak i petao“?

Ja sam je kao dete obožavala .Da vas podsetim

” Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija pod prozor i stade pevati:

Petliću, petliću,

crveni fesiću,

zeleni repiću,

donela ti teta

pšenice belice,

hodi pojedi!

Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.

Stade petao kukati:

Maco, braco,

lija mene davi,

hodi me izbavi!”

Slučajno sam nedavno “naletela” na ovu priču i shvatila da je petao danas postao retka ptica čak i u selima, a ne tako davno se nije moglo zamisliti seosko domaćinstvo bez ovog lepotana koji se ponosno šetao po dvorištu.

To me je podstaklo da malo proučim kakav je značaj petao imao u našem narodu bez ambicije da sve priče i običaje stručno objašnjavam jer i nisam stručnjak.

Želim samo da ovde navedem ono što sam saznala a bilo mi je interesantno.

Petao u našoj narodnoj religiji ima specifičnu i značajnu ulogu i dvojno značenje.

Bilo  je  rasprostranjeno verovanje da  petao donosi sreću i napredak pa je u svadbenim i agrarnim ritualima petao trebao da osigura plodnost ali je  narod u njemu istovremeno  video i nečistu silu.

Petlovo pevanje

Petlovo pevanje je  nekada predstavljalo vremensku granicu  izmedju dana i noći jer se mislilo da noću,pre nego što prvi petlovi zapevaju,svetom tumaraju  veštice,djavoli i vampiri,a kada se oni oglase,dolazi vreme koje pripada ljudima koji  su onda mogli bezbedno da izadju iz svojih kuća.

Verovalo se da je njegovo „pevanje“ božanskog porekla i da petlovi pevaju po Božjoj zapovesti jer je Bog naredio da andjeli pevaju na nebu a petlovi na zemlji.

Na nebu ,kako se verovalo, živi kralj svih petlova.To je beli petao i  kada on zapeva,moraju da mu se odazovu svi petlovi na zemlji.

Petao donosi sreću i blagostanje

Mislilo se  takodje da petao donosi sreću i da ako u kući nema petla, đavo može da navede ukućane na zlo .Zato skoro da nije bilo domaćinstva bez petla a govorilo se da tamo gde petao ne peva, nema ni života ni ljudi.

 Na temelju nove kuće se klao petao da se oteraju zle sile,a kad se useljavalo  najpre bi se unosio  živ  petao u sve prostorije nove kuće da bi ukućani bili budni,borbeni i veseli kao on.

Pošto je petao  najčašće bio povezivan sa natpriodnim silama  i božanstvima koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima,  običaj je da se na Božić  petlovi sa kokoškama okupe u jato,  okruže konopcem i hrane  mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče  pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice. To se radilo da se umilostive natprirodne sile da pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice.

Petao je kao simbol plodnosti često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu.

U nekim krajevima je bio običaj da se  po završetku vršidbe zakolje petao tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a  kod naredne setve  su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju.

U kultu mrtvih se petao često javlja kao žrtva zamene.
 

U slučaju da je neko iz porodice počinio veliki greh ili da  je dvoje iz kuće umrlo za nepunu godinu dana da bi se “oterala  smrt” bio  je žrtvovan  petao .On je  trebalo da bude zamena, takozvana “treća glava.

preuzeto sa interneta

Petao može da postane demon

 Iako se uglavnom verovalo da je petao protivnik demona,smatralo  se da i sam može da postane demon ako zapeva pre uobičajenog vremena.

Pevanje takvog petla ,koji je uglavnom bio crn, pošto je on pod uticajem demona, predstavljalo je  nesreću za to domaćinstvo .

Takve petlove su zvali „krivac“ i trudili su se da ih  se što pre reše.

Ako bi tri puta „zapevao“ u pogrešno vreme,obično bi ga zaklali mada su često  izvodili  odredjene obrede.

Obrede su izvodile žene tako što bi jedna uzela malo vune koju bi bacila u vatru i govorila“vi ste krivi,mi nismo“ ,a najstarija žena bi otišla u kuhinju,udarala u verige i tri puta ponavljala“Na vas bolest,na nas zdravlje“.

Takodje se verovalo da demonske osobine petao stiče kada napuni devet godina i da on tada može da snese jaje iz koga bi se izleglo neko demonsko biće pa su zato mislili da ga treba zaklati na vreme.

Ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika

U istočnoj Srbiji se vršilo ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika: sv.Ilije  i za Mratindan.

Stari petao se kao žrtva klao na kraju žetve uoči praznika sv.Ilije  da ne pušta gromove i oganj .Verovalo se da će ako bi takav petao ostao živ posle sv.Ilije,umreti  domaćin kuće .

Verovalo  se takođe da se petao može pretvoriti u zmaja i da kao takav pripada redu tzv. alovitih životinja koje imaju sposobnost da rasteruju gradonosne oblake.

Uoči praznika sv.Mrate ,posle zalaska sunca, najstarija žena u kući je na kućnom pragu klala petla od koga se spremao ručak.

Perje,noge i vrat se okače na verige gde stoje 40 dana i za to vreme dobijaju magijsku i zaštitnu moć i kasnije se koriste za „kadjenje“ sobe u kojoj borave porodilja i novorodjenče.

preuzeto sa interneta

Petao pratilac Svetog Save

Narodna legenda  kaže  da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom a on mu je kukurikanjem “kazivao” koliko je sati. Kada je Sveti Sava  došao u Vlasotince   neko mu je  ukrao petla zbog čega se on naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću.

Kažu da kletva i danas deluje i da petlovi u Vlasotincima zaista pevaju i danju i noću.

.

BOSILJAK – KRALJ BILJAKA

Da li vam se desilo da prodjete pored neke bašte i osetite miris koji vas podseti na detinjstvo?

Pre nego što su se pojavile egzotične biljke i biljke sa velikim cvetovima (uglavnom bez mirisa) u baštama je raslo cveće koje danas polako nestaje, a predivno je mirisalo.

To cveće naše bake nisu prehranjivale niti proučavale sastav zemljišta u koje su ga sadile.To cveće je bilo otporno na  sušu i razne bolesti,a cvetalo je od proleća do jeseni.

Sada je sve manje bašti koje krasi božur,šafran,jagorčevina,dragoljub,zevalica,plavi zumbul koji ima sitan cvet i samo jedan red a mirišeee…..

Ali danas  sam rešila da pišem o jednoj  posebnoj biljci,skromnog izgleda i divnog mirisa.

Pisaću o bosiljku.

Iako je   bosiljak mali grm koji može da poraste od 30 do 60 santimetara sa listovima svetlo zelene boje koji rastu suprotno jedan drugome i  cvetovima  koji su neugledni i bele boje , u našem narodu bosiljak je poznat po imenu "kralj biljaka"

U srpskom narodu bosiljak je sveta biljka  koja  prožima mnoge segmente života.  Uz njega su vezana različita verovanja i simbolika, a ima veoma važnu ulogu i u magiji, religiji i kultu, medicini, kulinarstvu.

Ta biljka ima simboliku  i verskog i duhovnog karaktera,a opevan je i u usmenoj narodnoj poeziji.

Po nekim našim  predanjima ponikao je na grobu cara Uroša, a po nekim od suza Svetog Save,mada bosiljak verovatno potiče iz Indije, jer se kao sveta biljka, pominje još pre 4000 godina,a prvi pisani trag o bosiljku , star takodje 4000 godina, potiče iz starog Egipta, dok su  ostaci bosiljka nađeni i u piramidama.

 Egipćani su ga prinosili na žrtvene oltare svojim bogovima ,a mešavinom  ekstrakta  bosiljka sa ekstraktima tamjana i mirhe balsamovali su tela umrlih vladara.

Bez obzira na legende o poreklu bosiljka, činjenica je da  ova biljka ima vrlo važno mesto u životu naših ljudi.

 Narodna verovanja i srpska  tradicija

Veruje se da zlo ne može ostati tamo gde je bosiljak.

 Dva dana u godini su posvećena bosiljku: Sveti Makivej i jesenji Krstovdan.,kada  se bosiljak osvećuje u crkvi i čuva za religijske potrebe i za lek,a u bašti se prvo posadi on, pa tek drugo cveće.

Na Bogojavljenje, u vodu koja se ujutru donosi sa izvora, stavi se bosiljak, pa se tom vodom svi ukućani zapoje.

Veruje se da kuća u kojoj se nalazi ova biljka, ne može biti siromašna jer bosiljak  čuva novac i zdravlje ukućana i garantuje srećan brak  pa bi svaka žena trebala da gaji ovu biljku.

 Poznati srpski lekar i botaničar Josif Pančić kaže da bosiljak prati Srbina kroz sav njegov život, u radosti i žalosti, od kolevke pa do groba .

U kolevku  novorođenčeta  se stavi struk bosiljka da ga  štiti od zlih sila i uroka,a u pravoslavnim crkvama bosiljak  se upotrebljava u pripremanju svete vodice dok se lonci sa bosiljkom drže oko oltara.

 Osveštanom vodom sveštenik kropi vernike i blagosilja ih uz pomoć bosiljka,a bosiljak se koristi i tokom sahrana i pogrebnih obreda.

 U vodi u koju je potopljen bosiljak kupa se porodilja posle porođaja, kao i novorođenče do 40 dana.

Za  Božić se izvor sa kojeg se pije voda kiti bosiljkom,a  stari Srbi i Srpkinje su  kad idu u crkvu nosili struk bosiljka  koji su stavljali  pored ikone.

 Kasnije je postao i simbol ljubavi  i bračne ljubavi jer se verovalo da miris bosiljka stvara ljubav i obezbeđuje ljubavnu sreću.

 Devojke su koristile bosiljak kao parfem koji je prekrasno mirisalo,pa se verovalo da će imati mnogo udvarača,a  bosiljak u prozoru je bio poziv ljubavniku.

Nekada su devojke uzimale po 2 grančice bosiljka, koje su predstavlje brak i bračnu sreću. Grančice su se stavljale u žar i tada se dobijao odgovor na pitanje kakav će brak biti sa partnerom iz sadašnje veze.

Ako se brzo upali i pretvori u pepeo ,znak je da će brak biti skladan, ali ako pucketa i pravi piskave šumove, znak je da će brak biti veoma loš.

 Da bi partner bio veran, verovalo se da treba posuti prah bosiljka po krevetu dok spava, naročito oko srca.

Verovalo se i da će nam doneti novac, uspeh i oteraće zlo ako tri dana potopimo bosiljak u vodu i nakon tri dana tu vodu prospemo na kućni prag.

Bosiljak u pesmama

Ovoj biljci su posvećne i pesme.

Bosioče moj zeleni

Oj, lane, lane moj zeleni

Oj, lane, lane moj dragane

Na mom srcu zasađeni

Oj, lane, lane moj zasađeni

Oj, lane, lane moj dragane

Još da mi je seme tvoje

Oj, lane, lane seme tvoje

Oj, lane, lane seme dragane

Ja bi znala gde bi cvala

Oj, lane, lane gde bi cvala

Oj, lane, lane moj dragane

Mome dragom pod pendžere

Oj, lane, lane, pod pendžere

Oj, lane, lane, moj dragane

Da me dragi mladu ljubi

Oj, lane, lane, mladu ljubi

Oj, lane, lane, moj dragane

U Prvom svetskom ratu kada je srpska  vojska  pod pritiskom Nemačke i Bugarske morala da napusti domovinu i skloni se na ostrvo Krf  gde je prijateljski dočekana,rodile su se i mnoge ljubavi.

 Ljubav između Grkinje i jednog srpskog vojnika opisana  je u pesmi "Ne ljuti se na mene, oko moje".

 U jednom pismu vojnik svojoj devojci piše da će joj se sigurno vratiti,čak i ako pogine, doći će u obliku ptice, a ona neka otvori prozor da joj samo poželi laku noć.

Devojka je reč svog voljenog  pretočila u stihove i od tada su je pevali mnogi, a jednu od najemotivnijih verzija izveo je grčki pevač Jorgos Dalaras.

Ne ljuti se na mene, oko moje

Ne ljuti se na mene, oko moje

što u tuđinu odlazim,

ptica ću postati

i ponovo ću tebi doći.

Otvori prozor

plavi bosiljku moj

i slatkim osmehom

poželi mi laku noć.

Ne ljuti se na mene, oko moje

što ću te sada napustiti

i dođi na kratko, da te vidim

da se od tebe oprostim.

Otvori prozor

plavi bosiljku moj

i slatkim osmehom

poželi mi laku noć.

Bosiljak kao lek i začin

Svi mi u svojim kuhinjama imamo razne začine i biljke, koje imaju i mnoga lekovita svojstva. Međutim, naši preci, koji su te biljke i otkrili, pre svega su verovali u njihove magijske osobine.

Bosiljak je za njih bio biljka koja je  dobra za bogatstvo i prosperitet, ali se koristio i za lečenje mnogih bolesti:

 astme, alergija, dijabetesa, kamena u  bubregu, impotencije, neplodnosti..

Bosiljak otvara apetit, podstiče varenje, smiruje upalu  želuca , ublažava grčeve, a rešava i problem nadutosti, gasova, mučnine ili zatvora.

Osim što je dobar za varenje, bosiljak  leči upalu  bubrega i mokraćne besike, upalu jajnika , neredovne menstruacije….

Bosiljak je rešenje i  za  najveću bolest savremenog doba  - stres, jer  se ulje bosiljka  koristi u tradicionalnoj Ayurvedskoj medicini.

 U narodnoj medicini je popularan čaj od bosiljka koji se koristi kod upale desni , prehlade, gripa i kašlja.

Bosiljak  je kao stvoren za kulinarske čarolije

Širom sveta u kuhinji se upotrebljava lišće bosiljka i to: svježe, sušeno ili smrznuto u zamrzivaču.

Jela koja sadrže paradajiz ili jaja kao i masna riba retko se poslužuju bez bosiljka. 

Bosiljak je nezamjenjiv završni začin u sosovima za testeninu i najbolje  ga je dodati na kraju kuvanja, da bi se zadržalo što više ukusa.

Bosiljak se koristi za izradu preliva za salatu, sosove, u svim vrstama jela sa piletinom,a čak ulazi i u sastav tajnog recepta poznatog monaškog likera "Chartreuse."

Ponekad se dodaje i voćnim džemovima i želeima - posebno kada su u pitanju jagode, maline ili šljive.

Najpoznatiji sos  s bosiljkom  je sa paradajzom, sirom i maslinovim uljem  ili u kombinaciji sa mešavinom začina, pinjolom, maslinovim uljem i parmezanom,a  jedan je i od osnovnih sastojaka popularne talijanske pizze .

Završiću ovu priču sa bosiljkom kao začinom, a predlažem svima da ga posadite bar u jednu saksiju i da ga povremeno pomiluje,a on će vam uzvratiti divnim mirisom.

DJURDJEVDAN JE PRAZNIK PUN NARODNIH OBIČAJA I MAGIJSKIH RADNJI

Đurđevdan je praznik koji se proslavlja 6. maja i njime  se obeležava uspomena na Svetog Đorđa.

To je jedna od slava koja se najviše slavi u Srbiji ,a većina onih koji je danas slave,naročito u gradovima,ne zna kakvi su običaji bili nekada vezani za proslavu ovog praznika.

Ono što je karakteristično za ovaj praznik (slavu) je da ga poštuju i pravoslavci I katolici a Djurdjevdan slave i Romi(Cigani).

Praznik Svetog Đorđa kod Srba se ne slavi isto kao i u drugim hrišćanskim zemljama jer su običaji i verovanja srpskog naroda vezani za Đurđevdan svakako postojali i pre nego što je narod primio hrišćanstvo.

U svakom domu u kome se proslavlja ovaj praznik, nalazi se ikona svetog Georgija koji ubija aždaju.

Sveti Đorđe je na ikonama prikazan na konju,  sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. 

Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane a Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Ali činjenica je da se na taj dan vrši  puno magijskih radnji za zaštitu,zdravlje,plodnost stoke i dobre useve pa se veruje  da je Sveti Đorđe  svojim praznikom  zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika jer se i Đurđevdan  smatra za granicu između zime i leta.

U proslosti su ljudi davali veliki znacaj mnogim verovanjima  i verskim praznicima pa i Djurdjevdanu.

Verovalo se da pre Djurdjevdana ne treba brati i mirisati selen, a na Đurđevdan svako uzima po jedan stručak koji omiriše i zadene  za pojas(muškarci), a devojke i mlade žene za đerdan.

 Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.

Smatralo  se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile pa  su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.

Danas ima mnogo razlike u slavljenju DJurdjevdana, ali su  jos ostali neki obicaji koji se svuda primenjuju.Često uobličeni u novije oblike kultovi i mitovi još uvek žive u Srbiji.    

Karakteristično je da se svi običaji vezani za Djurdjevdan vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj.

Glavni običaji su:

umivanje  biljem

pletenje venaca od bilja

djurdjevdanski uranak

kupanje u reci

 

 Posebno su za ove običaje značajne biljke ( selen, kopriva, vrba, dren, zelena pšenica itd.), kojima se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju.   

                               

 umivanje  biljem

Žene i devojke uveče donesu kući „omaje“ ( voda sa vodeničnoga točka), „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola.

 U tu vodu stave  različito bilje  i obavezno dren,  zdravac i crveno jaje, čuvarkuću koje je ostalo od Uskrsa, pa se to onda stavi pod ružu u bašti da prenoći,a ujutru se njom umivaju ukućani.

pletenje venaca od bilja

 Uveče, uoči Djurdjevdana, neko od ukućana nabere zelene grančice u najbližoj šumi (obično vrbove grane)i njima na sam Djurdjevdan, pre zore okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i  kapije.

 Ovo se čini da bi godina i dom bili berićetni - da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru. 

Pletu  se i venčići od „djurdjevdanskog cveća“: djurdjevka, mlečike ,zdravca i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući.

 Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Djurdjevdana, a mnogi prave i krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama - da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).

 Đurđevdanski uranak

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu na zajednički „djurdjevdanski uranak“ na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke.

 Za uranak se pripremi jelo i piće,a obavezno se pripremi jagnje na ražnju pa se uz  pesmu, igru i veselje ostaje  i do podne.

Na djurdjevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

kupanje na reci

Kupanje na reci , pre sunca je veoma je važno .

Ponekad se u reku bacaju venci od raznog cvijeća i sipa se mleko.

Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.

OBIČAJI U ISTOČNOJ SRBIJI ( TIMOČKI KRAJ)

Djurdjevdan  u ovom kraju naročito poštuju stočari koji tog dana isteruju  stoku u planine na letnje paše.

Najvažniji  običaj za taj dan je žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca.

Pričešćivanje se vrši tako što se krvlju prvog jagnjeta koje je toga dana zaklano,radi zdravlja,svi ukućani mažu po čelu i obrazima.

Običaj je bio i da  svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i da mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu.

Kada  posle liturgije sveštenik izađe među jaganjce , zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.

Zemljoradnici su oko sela orali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru..

         

DJURDJEVDANSKI OBIČAJI NA JUGU SRBIJE ( VLASOTINAČKI KRAJ)

U selima brdsko  planinskog dela vlasotinačko crnotravskog kraja, jedan dan pre Djurdjevdana-  bere se cveće,  pletu venci, vrši odlučivanje jagnjadi , počinje muža ovaca i pravi se belmuž.

                                              BELMUŽ

Belmuž se pravio na sledeći način.

Uveče se pomuzu ovce, pa se mleko podsiri i iz cedila izvadi mladi neslan sir.

Taj sir se onda stavljao u lonac, a lonac se stavljao na vatru  i obavezno se dodavalo kukuruzno brašno. 

Sve bi se posolilo , mešalo varjačom  i kuvalo dok  potpuno ne ispari voda.

Ova kašasta masa(belmuž) se hladila i služila  na livadi ili za sovrom.

Ovaj recept je jedinstven na jugu Srbije, a  postojao je i u selima  Zaplanja(podnožje Suve Planine).

Danas se cesto belmuž pravi na isti način, ali na sporetu.

Tako se na Djurdjevdan proslavljao i dan ovčara i početak muže ovaca, koja je trajala sve do jeseni.

Na Djurdjevdan , rano ujutro, devojke su isle u polje da beru cvece, a onda su kod kuće od njega plele vence,pevale pesme(:“ o venče, venče,oće li me momče“) i vence stavljale ovcama i kravama oko vrata.

Na Djurdjevdan se ovce trljaju travom selin a mesio se poseban hleb (kravajče   koji ima rupu u koju se stavi prsten ,a kroz prsten se provuče selin .

Ovci koja se prva ojagnji oko vrata se stavlja venac od cveća da ima vise mleka pa se  pomuze se kroz rupu na kravajčetu.

Takodje je postojao  obicaj da se u ranu zoru seku  komadici ovčije vune ili perja živine i zakopavaju u mravinjak pri čemu se govorilo( slično kao kod džaranja vatre za Božić) da imaju toliko stoke ili zivine koliko je mrava u mravinjaku.

Domaćini koje slave ovu slavu očekuju vedro i lepo vreme, jer je to znak da će godina biti rodna, ali i zato što se toga dana ruča u prirodi.

Domaćini će pripremiti slavski kolač,koljivo i vino koje će sveštenik Srpske pravoslavne crkve osveštati ,dočekaće goste i proslviti jedan od najvećih prolećnih praznika.

.

DA LI ČUVAMO OBIČAJE I TRADICIJU SVOGA NARODA?

Ovaj blog sam počela da pišem sa željom da na jednom mestu sačuvam naše

običaje,verovanja i stare zanate jer su tradicija i običaji u životu jednog naroda,

 pored jezika i religije, verovatno najpresudniji za stvaranje i očuvanje etničkog

 identiteta tog naroda.

Kod nas se poslednjih 20-tak godina mnogo govori o povratku tradiciji ali je u ovom 

vremenu opšte globalizacije kada se gube mnoge posebnosti naroda i zamenjuju 

se univerzalnim i bezličnim vrednostima i kada mali broj ljudi zna zašto u 

životu radimo neke stvari  i odakle potiču naši narodni običaji , prisutna opasnost od 

pomodarstva i izmišljanja i uvodjenja novih običaja  koji ne pripadaju našoj tradiciji.

Činjenica je da savremeni način života neizbežno unosi promene u naš život ,

 da se običaji menaju i da je teško odrediti kada je tačno neki običaj nastao.

Činjenica je takodje da su običaji nastali iz  potrebe da se  zadovolje različite 

ljudske potrebe, a kako su se te potrebe menjale, tako su se menjali i običaji .

.

Srpski narodni običaji potiču iz starih, prehrišćanskih verovanja koja su opstala

 do danas.Ti običaji su vezani za određene događaje, praznike ...(zaštita zdravlja,

izlečenje,prizivanje kiše...) i prate ih razni obredi i rituali za koje se veruje da će 

pomoći.

 Religija Srba pre dolaska na Balkan je bila prirodna religija.

 Naši preci nisu imali ime za svoju veru već su jednostavno živeli na način koji je

 ta vera propisivala.Njihova vera se zasnivala ma silama prirode ali kroz razne

 bogove i bića.

 Svoje bogove su veoma poštovali ali su sebe smatrali potomcima tih bogova i 

 obraćali su im se kao sebi ravnim.

Srbi su svoje bogove poštovali na otvorenom prostoru uz prinošenje žrtava i pevanje

 kao u drugim mnogobožačkim religijama mada se ne mogu naći dokazi da su

 prinošene ljudske žrtve što je slučaj kod velikog broja naroda.

Oni su imali  šumska svetilišta( svete gajeve) koja su uglavnom srušena  kada su 

primili hrišćanstvo ali je vera starih Slovena bila izuzetno jaka što se vidi iz toga  

što su posle prihvatanja hrišćanstva mnogi hrišćanski sveci dobili osobine starih 

bogova,a dani posvećeni nekom bogu,postali dani posvećeni svecu

Narod je bio spreman da prihvati novu veru samo ukoliko se zadrže običaji a 

bogovi ostanu,makar samo kroz svoje osobine.

U svetilišttima starih Slovena su se nalazili kumiri.

Kumiri su bili kipovi iz rađeni  u hrastovom drvetu ili kamenu sa likom slovenskog 

božanstava a postavljani su na  brda u okolini naseljenih mjesta.

 Po kućama su se nalazili kumiri domaćeg božanstva, odnosno mitskog pretka koga

 je  primanjem hrišćanstva zamenila ikona domaćeg sveca.

Veoma je rasprostranjeno  verovanje da proslavljanjem slave Srbi samo odaju poštu

svecu koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika.

Slava - krsno ime ili krsna slava je prastari narodni običaj proslave zaštitnika doma

i porodice kojim se održava veza sa precima i poreklom a najbolje se i najduže

 od svih slovenskih naroda se održao kod Srba.

U srpsku tradiciju slava je stigla1862.godine i to tako što  je posle primanja 

hrišćanstva postalo jasno da je nemoguće iskoreniti paganske  narodne običaje

i tradiciju,pa je mitropolit  Srbije Mihailo uobličio slavu. 

Danas, pored porodične slave, postoje i crkvene, gradske, zanatlijske, pa čak i 

stranačke slave.

Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina

ali danas slavu žele da slave i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici.

Neki od njih su se raspitali koju su slavu slavili njihovi preci i nastavili da slave tu 

slavu,a drugi sami biraju slavu koju žele da slave.

Oživljavanje ovog  lepog običaja našeg naroda medjutim,prate pojave koje

ugrožavaju njegov  duhovni značaj. 

 Ranije se podrazumevalo, da onaj kod koga se ide na slavu, treba da bude pozvan

 u goste kod onoga ko mu je bio gost  kada on slavi svoju krsnu slavu.

Takodje se podrazumevalo da ako ste jednom pozvani na slavu,to  znači da ćete

stalno biti pozivani kao i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije.

Proslava slave je bila prilika da se bliski ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu 

vezu. Domaćin je spremao posluženje za svoje goste a jedini pokloni koje su gosti 

donosili bili su jabuka za domaćicu i kocke šećera za decu.

Danas se ovaj  običaj prilagodjava  savremenim uslovima tako da proslavljanje 

slave u kafani ili organizovanje preskupih slava vise nije retkost zbog čega  ovakve

proslave postajuproblem za mnoge goste.

Ljudi koji nisu u stanju da na slavu odnesu skup poklon domaćinu od koga su za 

svoju slavu dobili skup poklon ili da obezbede bogato posluženje ,odustaju od

odlaska na slave.

Tako danas slave sve više postaju statusni simbol,odnosno potpuna suprotnost 

onome što je nekada bila i šta treba da bude.

Rekla sam već da savremen način života neminovno dovodi do nekih promena 

i u obeležavanju običaja .To se dogodilo i sa prihvatanjem Hrišćanstva, ali su naši

preci prihvatajući novu veru ,kroz razne običaje sačuvali i puno uspomena na

slovenske bogove i način života.

Nova vera se mogla približiti stanovništvu samo ako se zadrže običaji i ako mnogi 

hrišćanski sveci dobiju osobine starih bogova što pokazuje koliko je bila jaka vera 

starih Slovena koji su na Balkan došli kao pagani i bili izloženi pritiscimada prihvate

hrišćanstvo.

  .

Vladarska porodica(veliki župan Mutimir )se prva pokrstila ali se stara slovenska 

vera održala kroz pravoslavlje i narodne običaje (proslava Božića,Uskrsa,svadbe,krštenja,kumstva…)koji obiluju paganskim

ritualima i o kojima ću posebno pisati.