Đurđevdan je praznik
koji se proslavlja 6. maja i njime se
obeležava uspomena na Svetog Đorđa.
To je jedna od slava
koja se najviše slavi u Srbiji ,a većina onih koji je danas slave,naročito u
gradovima,ne zna kakvi su običaji bili nekada vezani za proslavu ovog praznika.
Ono što je karakteristično za ovaj praznik (slavu) je da ga
poštuju i pravoslavci I katolici a Djurdjevdan slave i Romi(Cigani).
Praznik Svetog Đorđa kod Srba se ne slavi isto kao i u
drugim hrišćanskim zemljama jer su običaji i verovanja srpskog naroda vezani za
Đurđevdan svakako postojali i pre nego što je narod primio hrišćanstvo.
U svakom domu u kome se proslavlja ovaj praznik, nalazi se
ikona svetog Georgija koji ubija aždaju.
Sveti Đorđe je na ikonama prikazan na konju, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju.
Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu
koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane a Sveti Đorđe ju je, po verovanju,
pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.
Ali činjenica je da se na taj dan vrši puno magijskih radnji za zaštitu,zdravlje,plodnost
stoke i dobre useve pa se veruje da je
Sveti Đorđe svojim praznikom zauzeo mesto starog srpskog božanstva
plodnosti Jarila i njegovog praznika jer se i Đurđevdan smatra za granicu između zime i leta.
U proslosti su ljudi davali veliki znacaj mnogim verovanjima i verskim praznicima pa i Djurdjevdanu.
Verovalo
se da pre Djurdjevdana ne treba brati i mirisati selen, a na Đurđevdan svako
uzima po jedan stručak koji omiriše i zadene
za pojas(muškarci), a devojke i mlade žene za đerdan.
Na Đurđevdan ne valja
spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da
spava na tom istom mestu“.
Smatralo se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle
sile pa su seljaci palili velike vatre
„da bi zaštitili sebe i selo“.
Danas ima mnogo razlike u slavljenju DJurdjevdana, ali su jos ostali neki obicaji koji se svuda
primenjuju.Često uobličeni u novije oblike kultovi i mitovi još uvek žive u Srbiji.
Karakteristično je da se svi običaji vezani za Djurdjevdan
vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski
značaj.
Glavni običaji su:
umivanje biljem
pletenje venaca od bilja
djurdjevdanski uranak
kupanje u reci
Posebno su za ove običaje
značajne biljke ( selen, kopriva, vrba, dren, zelena pšenica itd.), kojima se
ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati,
ili se po njima valjaju.
umivanje biljem
Žene i
devojke uveče donesu kući „omaje“ ( voda sa vodeničnoga točka), „da se od njih
svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola.
U tu vodu stave različito bilje i obavezno dren, zdravac i crveno jaje, čuvarkuću koje je
ostalo od Uskrsa, pa se to onda stavi pod ružu u bašti da prenoći,a ujutru se
njom umivaju ukućani.
pletenje venaca od
bilja
Uveče, uoči Djurdjevdana, neko od ukućana nabere zelene grančice u najbližoj šumi (obično
vrbove grane)i njima na sam Djurdjevdan, pre zore okiti vrata i prozore na kući i
ostalim zgradama kao i kapije.
Ovo se
čini da bi godina i dom bili berićetni - da bude zdravlja, ploda i roda u domu,
polju, toru i oboru.
Pletu se i venčići od
„djurdjevdanskog cveća“: djurdjevka, mlečike ,zdravca i drugog, i njime se okite
ulazna vrata na dvorištu i kući.
Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do
sledećeg Djurdjevdana, a mnogi prave i krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po
njivama, baštama i zgradama - da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od
badnjaka za Božić).
Đurđevdanski uranak
Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu na
zajednički „djurdjevdanski uranak“ na neko zgodno mesto u šumi koje se
izabere, na proplanku ili pored reke.
Za uranak se pripremi
jelo i piće,a obavezno se pripremi jagnje na ražnju pa se uz pesmu, igru i veselje ostaje i do podne.
Na djurdjevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem
„da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“,
koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao
selen“.
kupanje na reci
Kupanje na reci , pre sunca je veoma je važno .
Ponekad se u reku
bacaju venci od raznog cvijeća i sipa se mleko.
Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i
biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem.
OBIČAJI U ISTOČNOJ SRBIJI ( TIMOČKI KRAJ)
Djurdjevdan u ovom
kraju naročito poštuju stočari koji tog dana isteruju stoku u planine na letnje paše.
Najvažniji običaj za
taj dan je žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca.
Pričešćivanje se
vrši tako što se krvlju prvog jagnjeta koje je toga dana zaklano,radi
zdravlja,svi ukućani mažu po čelu i obrazima.
Običaj je bio i da
svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i da
mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu.
Kada
posle liturgije sveštenik izađe među jaganjce , zapale se jaganjcima
sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.
Zemljoradnici su oko sela orali brazdu koja je činila
magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru..
DJURDJEVDANSKI OBIČAJI NA JUGU SRBIJE ( VLASOTINAČKI KRAJ)
U selima brdsko
planinskog dela vlasotinačko crnotravskog kraja, jedan dan pre Djurdjevdana- bere se
cveće, pletu venci, vrši odlučivanje
jagnjadi , počinje muža ovaca i pravi se belmuž.
BELMUŽ
Belmuž se pravio na sledeći način.
Uveče se pomuzu ovce, pa
se mleko podsiri i iz cedila izvadi mladi neslan sir.
Taj sir se onda stavljao u lonac, a lonac se stavljao na
vatru i obavezno se dodavalo kukuruzno brašno.
Sve bi se posolilo , mešalo
varjačom i kuvalo dok potpuno ne ispari voda.
Ova kašasta masa(belmuž) se hladila i služila na livadi ili za sovrom.
Ovaj recept je jedinstven na jugu Srbije, a postojao je i u selima Zaplanja(podnožje Suve Planine).
Danas se cesto belmuž pravi na isti način, ali na sporetu.
Tako se na Djurdjevdan proslavljao i dan ovčara i početak muže ovaca, koja je trajala sve do jeseni.
Na Djurdjevdan , rano ujutro, devojke su isle u polje da
beru cvece, a onda su kod kuće od njega plele vence,pevale pesme(:“ o venče,
venče,oće li me momče“) i vence stavljale ovcama i kravama oko vrata.
Na Djurdjevdan se ovce trljaju travom selin a mesio se poseban hleb (kravajče koji ima rupu u koju se stavi prsten ,a kroz
prsten se provuče selin .
Ovci koja se prva ojagnji oko vrata se stavlja venac od
cveća da ima vise mleka pa se pomuze se
kroz rupu na kravajčetu.
Takodje je
postojao obicaj da se u ranu zoru seku komadici ovčije vune ili perja živine i zakopavaju
u mravinjak pri čemu se govorilo( slično kao kod džaranja vatre za Božić) da imaju toliko stoke ili zivine
koliko je mrava u mravinjaku.
Domaćini koje slave ovu slavu očekuju vedro i lepo vreme,
jer je to znak da će godina biti rodna, ali i zato što se toga dana ruča u
prirodi.
Domaćini će pripremiti slavski kolač,koljivo i vino koje će
sveštenik Srpske pravoslavne crkve osveštati ,dočekaće goste i proslviti jedan
od najvećih prolećnih praznika.
.
Нема коментара:
Постави коментар