Sedela sam ovih dana sa nekim dragim ljudima,pričala,lenstvovala
i uživala.Razmišljala sam kako se život svakodnevno ubrzava i nameće nam sve
dinamičniji ritam.
Danas je moderno ” biti u gužvi” i “stisci sa vremenom” jer ako
imaš vremena i nigde ne žuriš znači da nemaš obaveza i ispadaš iz društva.Zato ,naročito žene,dobrovoljno prihvataju sve
vise i vise obaveza .
Prolaze nam dani,
nedelje i godine prepuni obaveza i rokova
a život nam postaje monoton
iako smo stalno u žurbi. Bilo bi super kad bi sve u životu stizalo kao
poručeno, ali da se ne lažemo, to nikada
nije slučaj. Nešto mora da fali,nečega
moramo da se odreknemo.Naučili smo da preživljavamo ali smo zaboravili da živimo.
Danas je normalno da žena u kuhinji ima mikser , zamrzivač,
frižider, mikrotalasnu rernu i druga čuda moderne tehnike koja bi trebalo da
joj olakšavaju život i učine da za kraće vreme obavi vise poslova, da joj pruže vise udobnosti ali ona i dalje ima sve manje vremena a da bi se sve te neophodne sprave
nabavile,potreban je novac.
Da bi obezbedili novac i sigurnost koju on nudi ljudi svesno
ili nesvesno žrtvuju svoje vrijeme,
svoje živce i svoju snagu. U trci za
sticanjem gube se odnosi sa najbližima.
Gube se prijateljstva,kumstva,rodbinske veze.
Dodje mi nekad kada vidim mladu ženu koja dolazi po svoju
devojčicu u obližnji vrtić u velikoj žurbi,uzima je za ruku u kojoj drži
ključeve od kola dok malecka pokušava nešto da joj kaže,smeška se vaspitačici i
klima glavom,izviruje da vidi da joj nije zakačena kazna za nepropisno
parkiranje,ubacuje dete na zadnje sedište a onda mehanički i ružičasti
ranac,otvara vrata od kola,javlja se na mobilni I pokušava da se isparkira, da
joj kažem “Stani ili bar uspori.Saslušaj svoje dete koje će ti verovatno
ispričati neku nevažnu stvar ali njoj bitnu,jer deca brzo rastu i odlaze.Umesto
pozdrava “ljubim-i-ja-tebe-mama-ćao”svrati na pola sta do svoje mame.Obradovaće se i
ona i tvoja ćerka a i tebi će biti lepo.”
Ponekad čovek izgubi i samog sebe a da toga nije svestan.
Znam sve više žena koji ne znaju šta im je najvažnije u životu.
Kažu da su
im najvažnija deca i zdravlje, a onda se iscrpljuju jurnjavom za
novcem jer je normalno imati najnoviji televizor,računar,mobilni telefon(bar
dva)biti prisutan na internetu,odvesti decu u školu,pa iz škole na časove jezika,muzike,treninge.Poželjno je da stigneš
kod frizera i manikira jer moraš na poslu da ostaviš utisak doterane
žene koja i svojim izgledom uliva poverenje poslovnim partnerima.Dodatno
usavršavanje se podrazumeva.
Odlazak u teretanu ili na jogu je takodje obaveza koju ne
treba propustiti jer je zdravlje najvažnije.I dok juri na zakazani
tretman ta savremena žena često razmišlja šta još trebada uradi i da li je
isključila sve aparate u kući pre nego što je krenula da se relaksira i opusti.
Dok vežba,misli o sutrašnjim obavezama ,preračunava vreme i
koliko para treba odvojiti za sutrašnje školske potrebe dece jer su joj deca i
porodica svetinja.Istina ona sve manje vremena provodi sa svojom decom i porodicom ali sve za njihovo
dobro.Čuju se oni vise puta dnevno telefonom ,razmene poruke i to je to.
To bi bio život savremene uspešne žene danas.To je i život
njene porodice.To je danas postalo normalno.
Možda se ponekad ta uspešna žena seti svog detinjstva sa
nostalgijom ali o tome ne priča nikome.Deci bi to njeno prisećanje bilo
dosadno,sa mužem mora da se dogovori o važnim svakodnevnim obavezama ,sa
kolegama se o tome ne priča a sa prijateljicama…Pa sa njima se retko vidja i
onda kad sednu u neki kafić u tržnom centru pričaju o tome šta su kupile i šta moraju da kupe,gde
će na letovanje,zimovanje….
A seti se ona sigurno bar nedelja iz svog detinjstva.
Ja se često setim ali to se ne važi.Ja nisam mlada uspešna
žena.
Nedelja je,sećam se,
bila dan sporosti. Dan rezervisan za odmor i porodicu.
Radnim danima mame i tate rade, deca su u vrtiću ili u
školi, ali zato kada dođe kraj nedelje, to je kao praznik .Svi su na okupu.
Nedeljna budjenja su povezana sa mirisom vruće bele kafe i
svežih kifli .Dok se doručkuje iz kuhinje dopire miris domaće supe koja se kuva.
Obično sa knedlama. Posle
supe dolazi rinflajš pa glavni deo ručka
- neko meso sa krompirom i salatom.
Deca su obožavala pečeno pile, onako celo, i
utrkivala su se ko će maznuti batak.Pa se onda lomio “jadac” i deca su uvek
pobedjivala.
A onda, miris vanile,cimeta...
jer za kraj su bili spremni kolači ( lenja
pita, kiflice sa džemom, štrudla, vanilice,salčići...)
Nedelja je bila i dan za izlet.
Još u subotu se
odlučivalo gde će se ići i šta će se
poneti za klopu.U kola se pakovala
lopta,badminton,tranzistor da se sluša
prenos utakmice i korpa u kojoj je bilo pečeno pile,kuvana jaja,paradajz,hleb,kolači,sokovi i naravno ćebe koje se prostre na travu pa se
onda stariji izvale na ćebe a deca jurcaju za loptom.
Uveče se cela
porodica vraćala kući zadovoljna i lepo
raspoložena.
I sad se pitam šta mi bi da se svega setim iovo
napišem.Mora da me stižu godine.
Нема коментара:
Постави коментар