KRATAK MI DAN

Zazvoni meni danas mobilni.

Na ekranu broj moje prijateljice(dosta mladje,istina)koju nisam čula bar 100 godina.Obradujem se i javim.

„Ej,otkud ti?Šta ima novo kod tebe?Mora da si u strašnoj gužvi kad se ovoliko dugo nisi javljala.Pričaj.- razbrbralja se ja.

“Ma nema ništa novo.Smaram se.Ubi me dosada , pa rekoh da pozovem tebe da vidim šta ti radiš”

Tu se ja zbunih.

Nikada mi nije bilo jasno kako se to neko smara i dosadjuje.

Kako sad da ja njoj objasnim šta ja radim i da ne stižem da uradim sve što bih volela.

Može li ona  koja se po ovako lepom danu dosadjuje da shvati da sam ja jutros poželela da poradim nešto u dvorištu,da prošetam,da se družim sa prijateljima,da svratim do biblioteke,da malo čitam,da nešto i napišem,da pletem,vezem,tkam, da cunjam po intrnetu,pročitam tekstove na blogovima koje pratim,da spremim nešto lepo za klopu…..

Ma toliko toga bi da uradim i da uživam ali ne mogu sve.

Nisam ni primetila da sam se malo zanela i da joj nisam ništa odgovorila.

Na njeno “Ej,jesi li još tu ?“  odgovorih „Jesam,jesam nego ja nikako da stignem da uradim sve što bi trebalo.Kratak mi dan.“

„Ma to je normalno u tvojim godinama.Nemoj da se brineš zbog toga“.

Tako ona mene uteši kao prava prijateljica. 

PROLEĆNO SPREMANJE I VAŽNE ODLUKE

                                                         http://www.starizanatisrbije.rs/
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.

I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.

Veliko prolećno spremanje.

Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.

Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.

Pogadjate kada i zašto?

Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.

Stvari vadim i klasifikujem:

-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)

-gomila "za po dvorištu i po kući"(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)

-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)

-gomila za bacanje

I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim 

da je gomila "za po dvorištu i kući" najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, "skoro nova i sasvim nosiva" zanemarljiva a na gomili "za bacanje" svega nekoliko stvari.

To je značilo ponovno kopanje po gomili "za po kući i dvorištu" i prebacivanje u gomilu "za bacanje"  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.

Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze"bolje krpice"nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.

 Probala sam da obučem neke svoje "bolje krpice" od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.

Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila"da imam za specijalne prilike".Znate ono,"mala crna haljina" i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada...

Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !

Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.

Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.

Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve - tri  odluke :

1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)

2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)

3.Ne čuvam ništa za "da mi se nadje kad smršam"

Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!

Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )

I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!


Evo u prilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.

MLADA,SAVREMANA I USPEŠNA ŽENA DANAS

Sedela sam ovih dana sa nekim dragim ljudima,pričala,lenstvovala  i uživala.Razmišljala sam kako se život  svakodnevno ubrzava i nameće nam sve dinamičniji ritam.

Danas je moderno   ” biti u gužvi” i “stisci sa vremenom” jer ako imaš vremena i nigde ne žuriš znači da nemaš obaveza  i ispadaš iz društva.Zato  ,naročito žene,dobrovoljno prihvataju sve vise i vise obaveza .

Prolaze nam  dani, nedelje i godine   prepuni obaveza i  rokova  a  život nam postaje  monoton  iako smo stalno u žurbi. Bilo bi super kad bi sve u životu stizalo kao poručeno, ali da se ne lažemo, to  nikada nije slučaj.  Nešto mora da fali,nečega moramo da se odreknemo.Naučili smo da preživljavamo ali smo zaboravili da živimo.

Danas je normalno da žena u kuhinji ima mikser , zamrzivač, frižider, mikrotalasnu rernu i druga čuda moderne tehnike koja bi trebalo da joj olakšavaju život i učine da za kraće vreme obavi  vise poslova,  da joj pruže vise udobnosti  ali ona i dalje ima sve manje vremena  a da bi se sve te neophodne sprave nabavile,potreban je novac.

Da bi obezbedili  novac i sigurnost koju on nudi ljudi svesno ili nesvesno  žrtvuju svoje vrijeme, svoje živce i  svoju snagu. U trci za sticanjem gube se odnosi sa najbližima.

Gube se prijateljstva,kumstva,rodbinske veze.

Dodje mi nekad kada vidim mladu ženu koja dolazi po svoju devojčicu u obližnji vrtić u velikoj žurbi,uzima je za ruku u kojoj drži ključeve od kola dok malecka pokušava nešto da joj kaže,smeška se vaspitačici i klima glavom,izviruje da vidi da joj nije zakačena kazna za nepropisno parkiranje,ubacuje dete na zadnje sedište a onda mehanički i ružičasti ranac,otvara vrata od kola,javlja se na mobilni I pokušava da se isparkira, da joj kažem “Stani ili bar uspori.Saslušaj svoje dete koje će ti verovatno ispričati neku nevažnu stvar ali njoj bitnu,jer deca brzo rastu i odlaze.Umesto pozdrava “ljubim-i-ja-tebe-mama-ćao”svrati na pola sta do svoje mame.Obradovaće se i ona i tvoja ćerka a i tebi će biti lepo.”

Ponekad čovek izgubi i samog sebe a da toga nije svestan.

 Znam sve više žena  koji ne znaju šta im je najvažnije u životu. Kažu da su

 im najvažnija deca i  zdravlje, a onda se iscrpljuju jurnjavom za novcem jer je normalno imati najnoviji televizor,računar,mobilni telefon(bar dva)biti prisutan na internetu,odvesti decu u školu,pa iz škole na časove jezika,muzike,treninge.Poželjno je da stigneš  kod frizera i manikira jer moraš na poslu da ostaviš utisak doterane žene koja i svojim izgledom uliva poverenje poslovnim partnerima.Dodatno usavršavanje se podrazumeva.

Odlazak u teretanu ili na jogu je takodje obaveza koju ne treba propustiti  jer  je zdravlje najvažnije.I dok juri na zakazani tretman ta savremena žena često razmišlja šta još trebada uradi i da li je isključila sve aparate u kući pre nego što je krenula da se relaksira i opusti.

Dok vežba,misli o sutrašnjim obavezama ,preračunava vreme i koliko para treba odvojiti za sutrašnje školske potrebe dece jer su joj deca i porodica svetinja.Istina ona sve manje vremena provodi sa svojom  decom i porodicom ali sve za njihovo dobro.Čuju se oni vise puta dnevno telefonom ,razmene poruke  i to je to.

To bi bio život savremene uspešne žene danas.To je i život njene porodice.To je danas postalo normalno.

Možda se ponekad ta uspešna žena seti svog detinjstva sa nostalgijom ali o tome ne priča nikome.Deci bi to njeno prisećanje bilo dosadno,sa mužem mora da se dogovori o važnim svakodnevnim obavezama ,sa kolegama se o tome ne priča a sa prijateljicama…Pa sa njima se retko vidja i onda kad sednu u neki kafić u tržnom centru  pričaju o tome šta su kupile i šta moraju da kupe,gde će na letovanje,zimovanje….

A seti se ona sigurno bar nedelja iz svog detinjstva.

Ja se često setim ali to se ne važi.Ja nisam mlada uspešna žena.

 Nedelja je,sećam se, bila dan sporosti. Dan rezervisan za odmor i porodicu.

Radnim danima mame i tate rade, deca su u vrtiću ili u školi, ali zato kada dođe kraj nedelje, to je kao praznik .Svi  su na okupu.

Nedeljna budjenja su povezana sa mirisom vruće bele kafe i svežih kifli .Dok se doručkuje iz kuhinje dopire miris domaće supe koja se kuva. Obično sa knedlama. Posle supe dolazi rinflajš pa glavni deo ručka  - neko meso sa krompirom i salatom.

 Deca su  obožavala pečeno pile, onako celo, i utrkivala su se ko će maznuti batak.Pa se onda lomio “jadac” i deca su uvek pobedjivala.

 A onda, miris vanile,cimeta... jer za kraj su bili spremni kolači  ( lenja pita, kiflice sa džemom, štrudla, vanilice,salčići...)

Nedelja je bila i dan za izlet.

 Još u subotu se odlučivalo gde će se ići i  šta će se poneti  za klopu.U kola se pakovala lopta,badminton,tranzistor  da se sluša prenos utakmice i korpa u kojoj je bilo pečeno pile,kuvana jaja,paradajz,hleb,kolači,sokovi  i naravno ćebe koje se prostre na travu pa se onda stariji izvale na ćebe a deca jurcaju za loptom. 

Uveče  se cela porodica  vraćala kući zadovoljna i lepo raspoložena.

I sad se pitam šta mi bi da se svega setim iovo napišem.Mora da me stižu godine.

GDE ŽURIM PO KIŠI ?

Ne znam da li se i vama dešava da stalno negde žurite i ne pitajući se da li je žurba stvarno neophodna,gde žurite i zašto?

Evo jutros,naprimer.Kiša pada,dosadno i uporno i najlepše bi bilo ostati u kući,skuvati kafu(isključiti TV),čitati knjigu i maziti svoga psa.

Ali ja radim suprotno.Gledam jutarnji program dok pijem kafu i spremam hranu za psa.Ne znam zašto ali maram da radim bar 2 stvari istovremeno.Usput se nerviram zbog onoga što čujem kao jutarnje vesti i pitam se zašto ti urednici jutarnjeg programa žele da nam pokvare baš svaki dan .Nemoguće je da ne postoji bar jedna vest koja bi ujutru mogla da nam popravi raspoloženje ali istina je i da postoji daljinski kojim TV može da se isključi,što verovatno pametni ljudi i rade.

Žurno izlazim iz kuće.Žurim na posao kao da će svet propasti i ako zakasnim koji minut da otvorim Galeriju.Znam da je malo ljudi koji će po ovakvom danu uopšte dobiti želju da idu u kupovinu,osim ako se ne radi o osnovnim prehrambenim namirnicama,ali ipak žurim .

Lepo sebi sve to objasnim a onda na stanici gde čekam drugi autobus,hvatam sebe kako nestrpljivo gledam na veliki sat na pošti kod železničke stanice,pa izvirujem da vidim da li  46-ca dolazi.Pri tom mi se na glavu sliva kiša sa kišobrana svih onih koji takodje čekaju autobus i isto tako nestrpljivo izviruju.I zašto uopšte izvirujemo?Hoće li se autobus pre pojaviti ako vidi da ga nestrpljivo očekujemo?


I kada stignem,zadovoljna što sam ipak stigla  na vreme,
hvatam sebe kako nesvesno,žurno ponavljam svakodnevne
radnje.Kao robot.

I onda sam sela.Skuvala kafu,uključila kompjuter i rešila da čitam samo lepe i pozitivne tekstove (natenane ,bez nervoznog kliktanja),gledam lepe slike i uživam!

Pa šta ako je napolju kiša?Bolje kiša nego poledica!

Odlučila sam da nigde ne žurim,da se ne nerviram i da pustim da se stvari dese.

Treba to nekad tako ,zar ne ?