SVODJENJE RAČUNA ILI GDE SAM BILA,ŠTA SAM RADILA

Svodjenje računa na kraju godine...Brrrr...

Malo me to plaši a znam da treba ako si ozbiljan čovek,odnosno žena.

A šta ako,kad sve popišem,pa potpišem,pa saberem pa oduzmem,ustanovim da sam u minusu?

Mislim,da nisam uradila sve što sam mogla i trebala?

Da li da se vadim (lažem samu  sebe) na objektivne okolnosti,da priznam samoj sebi da su sve ove godine ostavile traga i da se ne može za jednu godinu uraditi toliko toga kao što se moglo sa 30 godina ili da budem optimista,pogledam sve sa pozitivne strane i sve što nisam uradila,prebacim u plan za narednu godinu?

To mu dodje kao ono kad studenti prebace nepoložene ispite u sledeću godinu.Ali šta ako se to nagomila pa opet ne stignem sve da uradim?

To znači da moram biti skromnija,odnosno realnija u pravljenju planova za sledeću godinu.

Ali da se vratim ja na ovu godinu i svodjenje računa.

Ne znam da li se to samo meni čini ali što sam starija godina mi nekako brže prodje.

Dok se okrenem,stigao decembar.

Sve mi se čini da se neki mesec negde izgubio,sakrio i decembar ga pretekao.

Gde sam bila i šta sam radila ove godine?

Kad bolje razmislim i nisam imala baš neke velike i zacrtane planove i želje.Ustvari,imala sam ih ali su oni samo meni bili važni.

Nekada je i mene već u novembru obuzimala novogodišnja euforija.Planirala sam gde ću je i kako dočekati(kao da je to uopšte važno),razmišljala o kupovini poklona,pa šta ću sve da uradim u toj novoj godini i zaricala se šta sve nikako neću raditi,gde ću da putujem....

Već nekoliko godina unazad ne pravim velike planove a kad shvatim,kao sada,da je još jedna godina prošla,postajem setna.

Rastužim se nekako a da ni sama ne znam zašto.

Umesto da se kao većina radujem Novoj godini,ja sam tužna što ova odlazi u sećanja.
Ne mogu više da se radujem nepoznatom.

A zašto žalim za ovom?

Hmm... Bila je ova nekako šarena.Bilo je puno lepih trenutaka sa dragim ljudima i novih poznanstava.

Upoznala sam neke nove ljude koji su mi postali dragi i bliski.Neke sam upoznala preko interneta ali kao da sam ih oduvek znala.

Radila sam ono što volim i vreme provodila (uglavnom) sa onima koje volim a to je za mene velika sreća.

Šta mi je nedostajalo u ovoj godini?

Najviše su mi nedostajali neki dragi ljudi kojih više nema ,kao što su moj svekar i svekrva.Nedostajaće mi oni i sledeće godine ali su mi ostala lepa sećanja na njih.

Sve u svemu ovu godinu ću pamtiti kao jednu mirnu godinu svog života.Mirnu i srećnu,ispunjenu porodičnom ljubavlju.

Da,bila je lepa ova godina ali sad treba zakoračiti u novu.

KRATAK MI DAN

Zazvoni meni danas mobilni.

Na ekranu broj moje prijateljice(dosta mladje,istina)koju nisam čula bar 100 godina.Obradujem se i javim.

„Ej,otkud ti?Šta ima novo kod tebe?Mora da si u strašnoj gužvi kad se ovoliko dugo nisi javljala.Pričaj.- razbrbralja se ja.

“Ma nema ništa novo.Smaram se.Ubi me dosada , pa rekoh da pozovem tebe da vidim šta ti radiš”

Tu se ja zbunih.

Nikada mi nije bilo jasno kako se to neko smara i dosadjuje.

Kako sad da ja njoj objasnim šta ja radim i da ne stižem da uradim sve što bih volela.

Može li ona  koja se po ovako lepom danu dosadjuje da shvati da sam ja jutros poželela da poradim nešto u dvorištu,da prošetam,da se družim sa prijateljima,da svratim do biblioteke,da malo čitam,da nešto i napišem,da pletem,vezem,tkam, da cunjam po intrnetu,pročitam tekstove na blogovima koje pratim,da spremim nešto lepo za klopu…..

Ma toliko toga bi da uradim i da uživam ali ne mogu sve.

Nisam ni primetila da sam se malo zanela i da joj nisam ništa odgovorila.

Na njeno “Ej,jesi li još tu ?“  odgovorih „Jesam,jesam nego ja nikako da stignem da uradim sve što bi trebalo.Kratak mi dan.“

„Ma to je normalno u tvojim godinama.Nemoj da se brineš zbog toga“.

Tako ona mene uteši kao prava prijateljica. 

KAD ČOVEK PRESTAJE DA ŽIVI ?

Da li I vi imate prijatelje iz školskih dana sa kojima ste bili nerazdvojni a sada se ne vidjate mesecima,bez nekog posebnog razloga?

Ja imam.

Drugarice smo još iz studentskih dana i to nerazdvojne.

Uvek nasmejane,bezbrižne,stizale smo svuda.Znale smo i po dva filma u toku dana da odgledamo.U Ateljeu 212 i Kinoteci smo bile kao u svojoj kući.

Nismo propuštale ni izložbe,predavanja,žurke,odlaske u kafane sa društvom a ni ispite nismo propuštale.

Pravile smo velike planove za život i zaklinjale se da nećemo upasti u kolotečinu i da ćemo stalno biti takve kakve smo.

I bilo je tako neko vreme.Onda,nekako neprimetno,naši životi su se promenili.Vidjale smo se sve redje ali smo se bar svakodnevno čule telefonom.

Malo,po malo i ti dugi telefonski razgovori su se najpre skratili a onda i proredili.Nije bilo nikakvog konkretnog razloga za to, samo smo imale nekako manje zajedničkih tema,valjda.

I tako ,opet bez nekog posebnog razloga,meni dodje pre neki dan da je pozovem.

-Pa dobro,bre,jesi li ti živa?-  Pitam je ja

-Jesam ali kao da nisam ili bolje da nisam-odgovara mi ona.

Dobro,znam ja da se to samo tako kaže ali me nešto u njenom glasu ipak nateralo da je ubedim da se vidimo.Volela je ona uvek malo da preteruje i da drami, ali je to uvek bilo simpatično i razlog da se svi smejemo na njen račun.Sada mi je zvučala sasvim drukčije.

Odmah sam joj predložila da se nadjemo u gradu.Samo nas dve,kao nekada.Nisam joj dala vremena da se predomisli ili se seti nekog razloga zbog koga to nije moguće.

Spremim se ja i još ponesem neke stare fotografije da ih ponovo gledamo i krenem u grad.

Sednem u kafić i čekam.

Usput gledam nasmejane devojke ,kakve smo i mi nekada bile i vidim NJU - ženu koja podseća na moju drugaricu.

Dopustila je da  njena nekad  duga i sjajna tamna kosa posedi i pri tom ju je ošišala na kratko.Uradila je to,kaže,delimično zato što je mrzi da se farba i fenira a delimično zato što sebe ne odredjuje prema izgledu a najviše zato što se ne oseća živom.

Deca su joj završila fakultete,zasnovala svoje porodice i sada su srećni i uspešni u inostranstvu.Ona i muž već odavno nemaju zajedničkih tema i interesovanja ali je ona ipak stalno zauzeta i umorna.

Pitam je ja,od čega je to umorna a ona mi ,paleći cigaretu,odgovara da je umorna od života.

Svakodnevno iz učivosti obavi desetak telefonskih poziva.Ja uz osmeh primetim da mene ne zove ali ona kao da me nije čula,nastavlja.

Mora da pozove tetku kojoj nije doro,da pita kako je sestričina koja je uganula nogu,da prijateljima čestita unuče ili da nekome izjavi saučešće.

Petkom obilazi svoju mamu , subotom svekrvu a nedeljom im dolaze kumovi ili oni idu kod njih.

Svakog meseca je ili neko venčanje,rodjendan....

Pokušavam da je podsetim kako  nekada nismo mogle da zamislimo sebe u tom mahnitom krugu nepotrebnih društvenih obaveza  ali ona samo odmahuje rukom i kaže da je postala ista kao njena mama koja je celog života ispunjavala te obaveze umesto da živi.

„Ja sam mrtav čovek,samo to još niko ne zna“- kaže mi i ponovo pali cigaru.

Dok sam je tako slušala i gledala,nestalo je i moje lepo raspoloženje.Zaboravila sam i slike koje sam ponela.

Nije bilo svrhe da joj ih pokazujem jer na tim slikama je neka sasvim druga osoba i one ne bi kod ove koja sedi preko puta mene ,izazvale nikekve emocije i sećanja.

Nastavile smo da sedimo ćuteći još neko vreme .Gledam  ja nju i uptah se da li ona uopšte zna kada je prestala da živi i zašto ?

Sigurno je teško ustanoviti pravi trenutak.

Verovatno je to neki sasvim intiman trenutak,trenutak u kome osoba prestane da se nada.Trenutak kada shvati da se u njenom životu ništa neće promeniti,da nema budućnosti kojoj može da se raduje i da joj je svejedno da li je „ovde“ ili „tamo“.

Ljudi oko nas umiru svakoga dana ali mi to  ne primećujemo jer nastavljaju da obavljaju svakodnevne poslove,dužnosti i obaveze i to ih tera da ostanu u tom večnom kolu.