KROJAČICA,ŠNAJDERKA,ČAROBNICA

Pisala sam do sada o mnogim starim zanatima koji nestaju ili su nestali poslednjih decenija.

Sada sam rešila da pišem o zanatu koji je bio skoro zaboravljen sedamdesetih godina prošlog veka kada je  tržište preplavila konfekcijska odeća .

Pisaću o krojačkom zanatu koji je i pored raznovrsne  ponude raznih robnih marki u radnjama, verovatno jedini koji je daleko od izumiranja.

Po nekim definicijama Krojač je vrsta zanatlije koji po porudžbini šije i kroji odeću od različitog materijala.

U stvarnosti krojač ili krojačica su pravi čarobnjaci koji uz pomoć makaza,igle i konca stvaraju prava umetnička dela.

Ovaj zanat je kod nas počeo da se razvija sa formiranjem gradova i jedan je od najstarijih u regionu.

Najpre se javlja u Vojvodini u 19. veku kada su krojači počeli da šiju modele odeće po uzoru na modele iz inostranstva pa je odeća koja je ranije bila dostupna samo bogatom sloju društva, postala dostupna i drugim građanima.

Školovanje za ovaj zanat trajalo je tri godine, a podrazumevalo je teorijski i praktični deo.

U trećoj deceniji 19. veka Kneginja Ljubica je uvela svojevrsni dres-kod u obliku ženskog gradskog odela koji su počele da nose i ostale srpske žene u gradovima.

Gradsko odelo se sastojalo od fistana (jednostavne haljine od svile ili pamuka), opasane bajderom (pojasom u obliku duge ešarpe), a zlatovezom ukrašene libade (kratka jakna od somota ili svile) koja je postala je  zaštitni znak tog novog, srpskog kostima,ali su se nosile i u kombinaciji sa zapadnjačkim komadima odeće .

 Beogradske dame su  u 19. veku  pratile  modne trendove I volele su da se pohvale originalnim modnim detaljima pa su garderobu  nabavljale u inostranstvu( u Pešti, Beču i Parizu) ,a one manje imućne su  same šile odeću .

Ali kada su  otvorene  prve radnje sa metražom i pojavile se šivaće mašine , najvećim luksuzom se smatrala odeća šivena po meri, a  Beograd je u drugoj polovini 19. veka postao pravi raj za šnajderke.

Nekada se kod krojača išlo redovno ,a šilo se sve. Od bluza, suknji ,haljina do kaputa.

 Oni koji su šili  kod krojačica plaćali su luksuznu uslugu i  znali su da čekaju nedeljama da stignu na red kod najboljih krojačica.

Znalo se da mušterija dva puta dolazi u krojački salon.

Prvi put da razgleda žurnale , izabere model i da joj uzmu mere .

Drugi put je dolazila na probu a gotove haljine bi im bile isporučene na kućnu adresu.

Da li se isplati šiti ili kupiti gotovo?

Mnogi su ubedjeni da se kupovina gotove odeće vise isplati pa zato mnogo njih nosi istovetnu odeću.

Oni koji i sada žele da budu jedinstveni i drugačiji od većine i veruju da odeća treba da bude ne samo savršeno skrojena po meri, već i odraz načina života i danas svoju garderobu šiju i kažu da je  isplativije sašiti, naročito kada je u pitanju elegantna ženska garderoba.

Poznato je da  sve žene, žele da u tome što nose budu što lepše. Da im odeća prikrije sve nedostatke i  istakne sve prednosti,a to je moguće samo ako imaju dobru krojačicu koja voli svoj posao i radi ga sa puno ljubavi i strpljenja, svesna da radi odeću koja je sastavni deo bitnih momenata u životima njenih muštrija.

Da bi neko bio dobar krojač mora da zna kako se prave krojevi , kako se radi sa mašinom, kao se materijali ponašaju.

Jako je malo onih koji znaju da smisle sami neki originalni kroj a to je ono po čemu se poznaju najbolji krojači.

Jedna od najboljih koju znam i o kojoj hoću nešto da vam napišem je Danijela Danja Delić.

Danijela živi u Šapcu.

Po zanimanju je ekonomista i bila je upešna poslovna žena koja je nedavno odlučila da promeni zanimanje i da se bavi onim što je volela od kad zna za sebe – šivenjem.

Otvorila je svoj salon i kaže da je poslom zadovoljna.Ima svoje stalne mušterije ali se stalno broj mušterija povećava.Pored onih ozbiljnih žena koje imaju svoj izgradjen stil i tačno znaju šta im dobro stoji i šta žele,često joj dolaze i žene koje baš i ne znaju šta hoće da sašiju.

Jednostavno dodju i kažu:"Sašij mi nešto od ovoga."

                              

                         Ovako nesto nastane(b

ez probe)  kad neko posalje materijal i kaze NAPRAVI NESTO, NOSIM SVE.

                                    

"To nije problem ako imaju poverenja u mene i prepuste to meni",kaže Danja "ali je problem kada misle da znaju šta hoće,a ustvari se zapetljaju izmedju želja i mogućnosti.

Kad model ne odgovara osobi koja ga želi ja to uvek  kažem , predložim alternativu i obavezno iznesem "zašto i zato".Obično se složimo i svi budemo zadovoljni.

Ima medjutim i onih upornih koji su zacrtali šta žele i ne odstupaju od toga.Tada se ne mešam.

Sa novim mušterijama često prvo sednem i samo pričam.Tako upoznam osobu za koju šijem,"udjem joj u glavu" i onda nema problema.

Sve češe dolaze i mlade devojke koje žele haljinu "kao iz bajke".Haljinu kakvu nema ni jedna druga.To su obično haljine za specijalne prilike(maturske večeri,rodjendani,svadbe) i iz salona izlaze sa osmhom na licu.

Iako posla ima,nema mnogo mladih zainteresovanih za ovaj zanat.Škola ne daje

dobru osnovu,ali i da daje,za ovaj zanat,kao i za ostale,pored teorijskog znanja je potrebna i ljubav i talenat.

Nadam se da će se Danji uskoro javiti bar neka devojka koja ima i talenta i želju da nauči da šije.

Sigurna sam da ima takvih devojaka kao što sam sigurna da će im Danja rado otkriti "tajne" koje je i sama godinama otkrivala.

PATOFNE I ZA MUŠKE I ZA ŽENSKE NOGE

              Negde ih zovu  zepe,negde pape,popke,patofne,priglavci...ali su ih svuda pleli i rado nosili preko cele zime.

Uglavnom su ih plele bake da bi ugrejale noge svojih unučića a i ostalih članova porodice i to od vune koju su same i isprele.

Danas imamo mnogo lepih šarenih kućnih papuča različitih oblika i od različitih materijala ali verujte da ništa ne može tako da ugreje noge kao ove patofne koje su pletene od vune.

Pošto sam jedna od onih koji vole da im bude toplo na nogama,prvo sam jedne isplela sebi pa onda nikim prijateljicama,pa njihovim prijateljicama,pa deci i tako evo zima već prolazi ali ja ih dalje pletem.

Javili su mi se i muškarci koji su želeli patofne ali bez cvetića,mašnica i tračica pa sad imam i takve u ponudi.

Postaviću ovde slike onih koje su trenutno dostupne.

        

 Ovo su čarape a ne patofne ali i one mogu lepo da zagreju noge.

                                  http://www.starizanatisrbije.rs/
















               

RUKAVICE IZ GALERIJE "STARA SRBIJA"

 Zima već prolazi a ja nikako da prestanem da pletem rukavice.

Stalno dobijam nove ideje .

Uostalom ove zime sam plela uglavnom rukavice bez prstiju pa one mogu da se nose i u martu mesecu.

Ja sam oduvek volela da pletem ali sam nekako izbegavala da pletem rukavice „sa prstima „ a za one „bez prstiju“sam mislila da nemaju pravu svrhu jer je meni najhladnije baš na prstima ali sam negde u novembru uradila prve rukavice bez prstiju na koje sam prišila heklane cvetiće.

Bio je to rodjendanskii poklon za jednu devojčicu koja je poželela šal,kapu i rukavice ali bez prstiju da bi mogla da kucka poruke na telefonu.

Onda sam uradila i jedne za sebe i uverila sam se da stvarno greju ruke.

Možda bih tu i stala sa pletenjem rukavica da nije bilo moje drugarice Negoslave Stanojević koja je objavile slike prelepih pletenih pa vezenih

rukavica  i još sa heklanom čipkom koje je pronašla na Pinterestu .

Postavila je ona te slike i pitala da li neko od nas može da uradi nešto slično.

E,to je bio izazov kome nisam mogla da odolim.

Pletenje,heklanje i vez!

Prihvatim se ja igala i uradim nekoliko pari pa se kao što je red pohvalim Negi i zatražim njenu ocenu.

Ona te slike objavi i ispostavi se da se rukavice svidjaju i drugim ženama.

 Tako počnu da stižu porudžbine.

I što sam više radila dobijala sam nove ideje.

Prve su uglavnom bile sa vezenim cvetićima a sada sam počela da radim i one čipkaste(rupičaste) pa sa tračicama...

Planiram da nastavim sa pletenjem ali ću umesto od vune da pletem pamučne.

Imam puno ideja pa ću kada ih ispletem da ih uslikam i nakačim ovde a predlažem i vama da se oprobate u pletenju.

Počnite sada sa debljom vunom(brže se vide rezultati ) a do sledeće zime ćemo već da razmenjujemo mustre.

Sada je to uz internet mnogo lakše a ima i dosta tutorijala.

                                                      

                         https://www.facebook.com/galerijastarizanatisrbije/?ref=bookmarks Negoslava Stanojevic https://www.facebook.com/negoslavashttps://www.facebook.com/negoslavas

SVE,SVE ALI ZANAT

 Nekada davno kada u Srbiji nije bilo industrije odeće, obuće, ni industrije nameštaja,ni gradjevinske stolarije,te potrebe stanovništva su zadovoljavale zanatlije:krojači,obućari,stolari......

Istina  u Srbiji ni sada nema industrije odeće,obuće.....ali ima robe iz uvoza .


                                    

Nekada je postojao i sasvim drukčiji odnos stanovništva prema potrošnji. 
Prihodi su i tada bili mali(kod većine stanovnika)ali je zato štedljivost bila neuporedivo veća nego danas.

Kada se nešto kupovalo pre svega se gledao kvalitet.

Pojam kvaliteta se takodje razlikovao od današnjeg.

                                       Kvalitet nekad :

dobar materijal i solidna zanatska izrada,što je značilo da će kupljena roba dugo trajati.
                                       Kvalitet danas

  nije najbitniji.Bitno je da smo kupili  ono što odgovara modnom zahtevu.Da je primamljivih boja i dezena,ili ako se radi o tehničkoj robi,da bude na nivou najsavremenijih rešenja.


 Dugo­trajnost  skoro da nije ni bitna.
                                                                                     

I pored toga što se većina žali na male plate ,često se dešava da i onu ne baš kvalitetnu garderobu koja se nije pocepala ili raspala,izbace iz ormana kao demodiranu.

 O prepravkama ili o "nasledjivanju" garderobe od starije sestre ili brata se i ne razmišlja iz više razloga.

- roditelji ne žele da odvajaju decu i kad kupuju jednom,kupuju i drugom

- većina garederobe i ne bi preživela prepravku jer bi se materijal kod paranja     počeo da raspada

- nema ko da uradi prepravku.Mame to ne znaju,bake više ne vide dobro a        krojačkih radionica je sve manje 

- deca odbijaju da nose nešto staro 
                                                 

Nekada  se to retko dešavalo, a sebi su to "modiranje"mogli da priušte samo oni izuzetno bogati ili oni koji su bili poznati kao razmetljivci i rasipnici.

Obuća se nosila dugo, a retko je ko imao više od dva para cipela.

Cipele su se pendžetirale i krpile sve dok obućar ne kaže vlasniku da se dalja popravka ne isplati. 

 Tako je to bilo i sa odelom, nameštajem, šporetima i zato je bila velika potreba  za zanatlijama koji će izradjivati,krpiti,popravljati i održavati te stvari. 

 Danas se na potrošnju gleda drukčije, bez obzira na finansijsku  situaciju,pogotovu kada i ne postoje odgovarajuće zanatlije koje bi izvršile  opravku ili ih je jako malo.

Nekada su zanatlije  bili ozbiljni i vredni ljudi.

Konkurencija je bila velika a kupovna snaga stanovništva , relativno skromna pa se mogao održati samo vredan čovek sa kvalitetnom robom i izradom.

Njihove mušterije su uglavnom bili sugradjani, koji su  trebali i sutra i prekosutra da se obrate njemu za uslugu,a to će učiniti samo ako ga je prvom uslugom zadovoljio ili ako ga je neka od njegovih mušterija preporučila kao solidnog čoveka i dobrog i veštog majstora.

                                                            

 Ugled se sticao samo tim kvalitetima i čuvao se u svakodnevnom susretu sa  mušterijom.

 Nisu zanatlije bili mnogo učeni ljudi.Oni ništa nisu znali o marketingu ali ih je  život naučio da će napredovati samo onaj koji uspe da zadrži staru i pridobije  novu mušteriju,pa je važilo pravilo "mušterija je uvek u pravu" .

Svi su oni imali svoje radnje u kojima su radili sve dok su bili sposobni da rade.Kada bi osetili da više ne mogu da vode radnju kao nekada,predavali su je uglavnom svojoj deci koju su naučili zanatu.

Deca su nasledjivala radionice ali i stare mušterije.

Bilo je ,naravno i tada onih koji se nisu pridržavali rokova ili su zabušavali na kvalitetu ,ali takvi nisu dugo opstajali.

Nekada su zanatlije bili ozbiljni, skromni i ugledni ljudi.Ugled je nekada bio veoma važan a imali su ga jer nisu bili takvi samo kada je u pitanju njihov odnos prema radu i mušteriji.Takvi su bili i u porodici,na ulici i na svakom mestu.

 Njihova deca su bila medju  najuglednijim mladim ljudima  bilo kao đaci, šegrti  ili činovnici jer su iz porodice poneli ono osnovno vaspitanje i naviku za rad.

Bila su i ranije i "teška vremena"a i konkurencija je bila velika ali su oni bili preduzimljivi.Uvodili su novine,pa su počeli da stalnim mušterijama donose proizvode kući i to u vreme kada mušteriji odgovara.

Kućna dostava nije izum savremenog doba već je ta uslužnost bila sastavni deo kvaliteta rada zanatlija. 


                                               


Bila je to kompletna i potpuna usluga.

 Imale su zanatlije nekada svoje esnafe,svoje kodekse ponašanja,svoje  slave,svoje šegrte i kafe a i svoje mušterije.

Mislim da bi i danas bilo mušterija za dobre zanatlije ali je sve manje zanatlija a šegrta ili onih koji bi da uče zanate,još manje.

Mogla bih ja da pišem i zašto je to tako ali to je ipak druga priča pa ću o tome drugom prilikom.

(stare fotografije pozajmljene su od "Beograd kojeg više nema")

PROLEĆNO SPREMANJE I VAŽNE ODLUKE

                                                         http://www.starizanatisrbije.rs/
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.

I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.

Veliko prolećno spremanje.

Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.

Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.

Pogadjate kada i zašto?

Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.

Stvari vadim i klasifikujem:

-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)

-gomila "za po dvorištu i po kući"(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)

-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)

-gomila za bacanje

I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim 

da je gomila "za po dvorištu i kući" najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, "skoro nova i sasvim nosiva" zanemarljiva a na gomili "za bacanje" svega nekoliko stvari.

To je značilo ponovno kopanje po gomili "za po kući i dvorištu" i prebacivanje u gomilu "za bacanje"  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.

Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze"bolje krpice"nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.

 Probala sam da obučem neke svoje "bolje krpice" od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.

Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila"da imam za specijalne prilike".Znate ono,"mala crna haljina" i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada...

Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !

Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.

Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.

Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve - tri  odluke :

1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)

2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)

3.Ne čuvam ništa za "da mi se nadje kad smršam"

Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!

Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )

I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!


Evo u prilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.

BELO PLATNO - SIMBOL ZA NEVINOST,JEDNOSTAVNOST,SAVRŠENSTVO

                                                              http://www.starizanatisrbije.rs/

Kažu da je bela boja  savršeno uravnotežena jer predstavlja sve boje u jednoj.

Bela boja je simbol za savršenstvo,čistoću,nevinost,jednostavnost. 

Zato je kod Srba belo platno,motiv koji čoveka prati u svim važnim dobima života.

Na rodjenju malog čoveka uviju u belo platno a na krštenju ga  takodje ogrnu belim platnom.

Veruje se da venčanje  u beloj odeći donosi sreću a mladencima se ruke vežu belim platnom.

Danas retko ko ima belu posteljinu ali se nadam  da još ima onih koji se sećaju divnih belih uštirkanih i mirisnih posteljina sa čipkama i vezom u kojima su se sanjali najlepši snovi.

Zašto smo odustali od te posteljine?

Razlozi su praktične prirode.Takvu posteljinu treba štirkati,peglati...a nema se vremena.

A nekada?

Nekada,kada se živelo sporije i imalo više vremena,žene ne samo što su prale,štirkale i peglale bela platna,nego su ta platna i pravile.I nisu to bila pamučna platna.Uglavnom su nastajala od kudelje.

Eto,vraćam se na priču o kudelji ili konoplji.

Nekada je skoro svaka kuća u Srbiji imala poseban deo zemlje,obično pored reke ili potoka, za gajenje konoplje.To mesto se zvalo KONOPLJARA.

Negde polovinom aprila a najkasnije odmah posle Djurdjevdana,sejala se konoplja.Djurdjevdanske kiše su bile prava blagodet za rast konoplje tako da je ona već krajem juna ili početkom jula narastala i odo 1 metar i bila zrela za berbu.Konoplja se brala ili čupala iz zemlje i vezivala u male snopčiće a kad se malo prosuši,potapala se u potoku ili reci i ostavljala da se kiseli u vodi nekoliko dana.

Zatim se vadila iz vode i sušila na jakom julskom suncu sve dok snopčići ne pobele.

Tada se počinje obrada konoplje ili TRLJENJE.Skoro svaka kuća je imala u dvorištu trlicu na kojoj se trljenjem od stabljike konoplje odvajao čvrsti deo a ostajao je vlaknast deo koji su žene prele i dobijale konac .Od tog konca su na razboju tkale platna.

Od onog najfinijeg i najtanjeg platna šile su se košulje,haljine,peškiri,stolnjaci ,zavese i posteljina.

Kako se ništa nije bacalo,od grubljeg vlakna se preo konac od koga se tkalo platno za slamarice.Za one koji ne znaju,slamarice su bile preteče dušeka.
U vreće(slamarice)ubacivala se slama i na tome se spavalo.Bile su mekane,šuškave i trebalo ih je protresati ali kažu da se na njima baš lepo spavalo.

Od najgrubljeg prediva tkalo se platno za džakove.

Platno za slamarice i džakove se nije belilo ali ono fino platno bi odmah kad se skine sa razboja nosilo na potok ili reku da se izbeli.

Platno se potapalo u vodu ,pa se sa jednog kraja vadilo ali pazeći da lice platna bude gore i stavljalo se na ravnu,uglačanu dasku na kojoj se presavijalo na otprilike 20-30 cm.Tako ispresavijano platno se lupalo prakljačom  da se što bolje ocedi pa se prostiralo po čistoj travi i ostavljalo na suncu.To mesto na reci gde se belilo platno,koristilo je celo selo i ono se zvalo BELILO.Moralo se paziti da se platno koje je na suncu ne presuši i ne požuti.

Kada bi se platno lepo izbelilo bilo je spremno za šivenje i vez ali se to radilo uglavnom zimi.

Devojke za udaju su pripremale svoju spremu.Vezle su košulju za venčanje,pa peškire za svatove,stolnjake,posteljinu,zavese,peškire za krštenje...

Ovo platno je kad se skine sa razboja bilo obično oštro i grubo ali je posle beljenja dobijalo i mekoću a što se više kasnije pralo bivalo je sve belje i mekše.

Sigurna sam da u mnogim ormanima(negde na dnu) ili u sanducuma, još ima zaboravljenih delova ovih devojačkih  sprema koje bi oplemenile i ulepšale stereotipne soliterske stanove .One sada nisu u trendu ali neka ih  oni koji su ih nasledili,ne bacaju. U njih je uloženo mnogo rada i ljubavi  a složićete se samnom i da su lepe.