KROJAČICA,ŠNAJDERKA,ČAROBNICA

Pisala sam do sada o mnogim starim zanatima koji nestaju ili su nestali poslednjih decenija.

Sada sam rešila da pišem o zanatu koji je bio skoro zaboravljen sedamdesetih godina prošlog veka kada je  tržište preplavila konfekcijska odeća .

Pisaću o krojačkom zanatu koji je i pored raznovrsne  ponude raznih robnih marki u radnjama, verovatno jedini koji je daleko od izumiranja.

Po nekim definicijama Krojač je vrsta zanatlije koji po porudžbini šije i kroji odeću od različitog materijala.

U stvarnosti krojač ili krojačica su pravi čarobnjaci koji uz pomoć makaza,igle i konca stvaraju prava umetnička dela.

Ovaj zanat je kod nas počeo da se razvija sa formiranjem gradova i jedan je od najstarijih u regionu.

Najpre se javlja u Vojvodini u 19. veku kada su krojači počeli da šiju modele odeće po uzoru na modele iz inostranstva pa je odeća koja je ranije bila dostupna samo bogatom sloju društva, postala dostupna i drugim građanima.

Školovanje za ovaj zanat trajalo je tri godine, a podrazumevalo je teorijski i praktični deo.

U trećoj deceniji 19. veka Kneginja Ljubica je uvela svojevrsni dres-kod u obliku ženskog gradskog odela koji su počele da nose i ostale srpske žene u gradovima.

Gradsko odelo se sastojalo od fistana (jednostavne haljine od svile ili pamuka), opasane bajderom (pojasom u obliku duge ešarpe), a zlatovezom ukrašene libade (kratka jakna od somota ili svile) koja je postala je  zaštitni znak tog novog, srpskog kostima,ali su se nosile i u kombinaciji sa zapadnjačkim komadima odeće .

 Beogradske dame su  u 19. veku  pratile  modne trendove I volele su da se pohvale originalnim modnim detaljima pa su garderobu  nabavljale u inostranstvu( u Pešti, Beču i Parizu) ,a one manje imućne su  same šile odeću .

Ali kada su  otvorene  prve radnje sa metražom i pojavile se šivaće mašine , najvećim luksuzom se smatrala odeća šivena po meri, a  Beograd je u drugoj polovini 19. veka postao pravi raj za šnajderke.

Nekada se kod krojača išlo redovno ,a šilo se sve. Od bluza, suknji ,haljina do kaputa.

 Oni koji su šili  kod krojačica plaćali su luksuznu uslugu i  znali su da čekaju nedeljama da stignu na red kod najboljih krojačica.

Znalo se da mušterija dva puta dolazi u krojački salon.

Prvi put da razgleda žurnale , izabere model i da joj uzmu mere .

Drugi put je dolazila na probu a gotove haljine bi im bile isporučene na kućnu adresu.

Da li se isplati šiti ili kupiti gotovo?

Mnogi su ubedjeni da se kupovina gotove odeće vise isplati pa zato mnogo njih nosi istovetnu odeću.

Oni koji i sada žele da budu jedinstveni i drugačiji od većine i veruju da odeća treba da bude ne samo savršeno skrojena po meri, već i odraz načina života i danas svoju garderobu šiju i kažu da je  isplativije sašiti, naročito kada je u pitanju elegantna ženska garderoba.

Poznato je da  sve žene, žele da u tome što nose budu što lepše. Da im odeća prikrije sve nedostatke i  istakne sve prednosti,a to je moguće samo ako imaju dobru krojačicu koja voli svoj posao i radi ga sa puno ljubavi i strpljenja, svesna da radi odeću koja je sastavni deo bitnih momenata u životima njenih muštrija.

Da bi neko bio dobar krojač mora da zna kako se prave krojevi , kako se radi sa mašinom, kao se materijali ponašaju.

Jako je malo onih koji znaju da smisle sami neki originalni kroj a to je ono po čemu se poznaju najbolji krojači.

Jedna od najboljih koju znam i o kojoj hoću nešto da vam napišem je Danijela Danja Delić.

Danijela živi u Šapcu.

Po zanimanju je ekonomista i bila je upešna poslovna žena koja je nedavno odlučila da promeni zanimanje i da se bavi onim što je volela od kad zna za sebe – šivenjem.

Otvorila je svoj salon i kaže da je poslom zadovoljna.Ima svoje stalne mušterije ali se stalno broj mušterija povećava.Pored onih ozbiljnih žena koje imaju svoj izgradjen stil i tačno znaju šta im dobro stoji i šta žele,često joj dolaze i žene koje baš i ne znaju šta hoće da sašiju.

Jednostavno dodju i kažu:"Sašij mi nešto od ovoga."

                              

                         Ovako nesto nastane(b

ez probe)  kad neko posalje materijal i kaze NAPRAVI NESTO, NOSIM SVE.

                                    

"To nije problem ako imaju poverenja u mene i prepuste to meni",kaže Danja "ali je problem kada misle da znaju šta hoće,a ustvari se zapetljaju izmedju želja i mogućnosti.

Kad model ne odgovara osobi koja ga želi ja to uvek  kažem , predložim alternativu i obavezno iznesem "zašto i zato".Obično se složimo i svi budemo zadovoljni.

Ima medjutim i onih upornih koji su zacrtali šta žele i ne odstupaju od toga.Tada se ne mešam.

Sa novim mušterijama često prvo sednem i samo pričam.Tako upoznam osobu za koju šijem,"udjem joj u glavu" i onda nema problema.

Sve češe dolaze i mlade devojke koje žele haljinu "kao iz bajke".Haljinu kakvu nema ni jedna druga.To su obično haljine za specijalne prilike(maturske večeri,rodjendani,svadbe) i iz salona izlaze sa osmhom na licu.

Iako posla ima,nema mnogo mladih zainteresovanih za ovaj zanat.Škola ne daje

dobru osnovu,ali i da daje,za ovaj zanat,kao i za ostale,pored teorijskog znanja je potrebna i ljubav i talenat.

Nadam se da će se Danji uskoro javiti bar neka devojka koja ima i talenta i želju da nauči da šije.

Sigurna sam da ima takvih devojaka kao što sam sigurna da će im Danja rado otkriti "tajne" koje je i sama godinama otkrivala.

PRIČA O KREČU,KREČANAMA I KREČARIMA

Znam da će većina vas kada vidi ovaj naslov pomisliti "Priča o kreču?

Kakva može biti priča o kreču?"

I meni su u školi lekcije o kreču ,sa svim onim formulama,bile neinteresantne ali ja ovde neću pominjati ni formule ni istorijat ni dosadne podatke.
Pa o čemu ću onda pričati?
Pričaću o tome kako se kreč pravio nekada a negde se,istina retko ,i danas pravi i gde se sve koristi.
Moje interesovanje za kreč se javilo nedavno kada je mojoj prijateljici bio potreban negašeni kreč ali onaj koji je pečen isključivo na drvima .Od tog kreča je trebala da pravi krečnu vodu i koristi je kao lek.
Počela sam da tražim kreč misleći da ću ga lako naći a tako sam shvatila da o kreču može da se ispriča više priča.

                                                Dobijanje kreča

Moram ipak da počnem od dobijanja kreča.

Možda reč "dobijanje" nije adekvatan izraz jer se kreč ne dobija .Proizvodnja kreča je težak fizički posao za koje je potrebno i znanje.

Najteži deo posla je zidanje krečane jer se svaki kamen ručno ugradjuje.

Za jednu krečanu od koje se dobije 5 ili 6 tona negašenog kreča, potrebno je oko osam tona kamena krečnjaka i oko 25 kubika drveta.

Krečana se obično pravila u nekoj uvali ili vrtači i to tako što se u sredinu zabode kolac pa se uz pomoć kanapa  iscrta krug i tako odredi veličina krečane.

                                                Izgradnja peći

Pošto je odredjena širina jame(dva do tri metra) odredi se i dubina (poluprečnik kruga).Ova rupa se zatim oblaže kamenjem (temeljcima) sve do ploče,na kojoj se prave vrata za ubacivanje drveta a na suprotnoj strani se prave vrata za izbacivanje žara i pepela.

Otesani kamen se redja u obliku svoda a sredina se zatvara kamenom u obliku piramide.

Na oko 50 do 60 cm od kamenog zida u zemlju se zabijaju dugački kočevi oko kojih se plete plot a izmedju zida i plota se nasipa zemlja i sitno kamenje .To je košuljica koja sprečava dotok hladnog vazduha koji bi usporio pečenje kreča.

Na kraju se u krečanu stavlja „tovar“ ili krupno kamenje. Krupno kamenje u krečani ređa se u obliku zaobljene kupe koja mora biti visoka onoliko koliki je prečnik rupe.

Na kraju se sve pokrije slojem zemlje od oko 30 cm a oko krečane se kopa kanal koji ako padne kiša ,odvodi vodu dalje od krečane.

                                                     Iskop kamena

                                                      Pečenje

Kada su izvršeni svi pripremni radovi donose se drva (bukova)za pečenje i peć se pali.

Od tog trenutka krečari skoro da i ne spavaju jer vatra nikako nesme da se ugasi.Smenjuju se oni tako na svakih 5 sati jer ne može dugo da se izdrži pored peći u kojoj je temperatura od 1.000 do 1.800 stepeni Celzijusovih.

Vatra se loži neprestano i pečenje traje obično oko 40 sati  a kada kamen počne da se pretvara u kreč,krečana se zatrpava crvenim kamenom koji u njoj održava visoku temperaturu.

Posle hladjenja raspliće se plot i sklanja zemlja kako bi se došlo do kreča.

                                                       Hladjenje kreča

Tako je dobijen negašeni kreč i priča o kreču može da počne.

                                                        Gašeni kreč

Negašeni kreč je u obliku grudvi a gasi se tako što se u sanduk za gašenje sipa odredjena količina negašenog kreča pa se onda nalije voda a to se radi pažljivo jer dok se raspada i gasi,kreč razvija temperaturu od oko 150 stepeni Celzijusa.

Gašeni kreč se koristi u gradjevinarstvu,poljoprivredi,medicini,kozmetici,domaćinstvima..

                                                          Krečenje

Jeste li primetili da i danas svi koriste izraz "krečenje stana" iako retko ko stvarno koristi pravi kreč?

Ipak,onaj kome je stalo do ekološki zdravih materijala ,pogotovu u stanu u kome živi,stvarno kreči!

Ako se kreči pravim krečom ,mora se krečiti u dva sloja a u prvi sloj se obavezno stavlja pesak.Pretpostavljam da to ima veze sa vezivanjem za podlogu mada mi moler koji je kod nas krečio nije znao da kaže zašto.

U drugi sloj se može dodati toner za disperziju ali se mora dodati više tonera i napraviti jača  boja jer izbledi kad se osuši.

                                           Živi kreč čisti štale o bunare

Ne,nije šala.Kreč je odlično dezinfekciono sredstvo i nekada se u seoskim domaćinstvima koristio za krečenje štala,svinjaca i kokošinjaca.

Koristili su ga i za dezinfikovanje vode u bunarima,bacali su isitnjen na njive ili u jame sa uginulom stokom.

Posle velikih poplava pre par godina ,negašeni kreč je bacan i po njivama i po barama iz kojih se voda dugo nije povlačila ali pod stručnim nadzorom a ugašenim krečom poljoprivrednici i sada kreče stabla u svojim voćnjacima i tako ih štite i od insekata i od glodara.

                                          Kuvate li slatko od šljiva i kajsija?   

   Mislim da svaka domaćica koja kuva slatko od šljiva,zna da joj je neophodan kreč.

Recepata ima različitih ali je kreč neophodan.Krečna voda u koju se spuštaju oljuštene šljive pomaže da šljive ostanu cele i čvrste.
Recept za slatko od šljiva

Potrebno:
- 1 kg šljiva

- 1 kg šećera

- 1 limun koji se opere i iseče na kolutove

- 250 grama kreča

- 4 litra vode

Priprema krečne vode:

250 grama negašenog kreča se rastvori u 2 litra vode pa se doda još 2 litra vode.To se promeša i ostavi da se voda izbistri.Onda se krečna voda pažljivo odlije i u nju se stavljaju oljuštene šljive iz kojih su izvadjene koštice.

Priprema slatka

Šljive se oljušte,izvade im se koštice i stave se u krečnu vodu u kojoj odstoje oko 1 sat nakon čega se stavljaju u djevdjir,ocede i dobro isperu.
U medjuvremenu ste ušpinovali šećer sa malo vode i kada se dobije gustina meda u šerpu se spuštaju šljive i dodate kolutove limuna.Ako volite,u svaku šljivu možete na mesto gde je bila koštica da stavite polovinu jezgra oraha.
Šljive se onda kuvaju(bez mešanja) i kada vidite da je kuvanje gotovo,šerpu skidate sa šporeta,pokrivate je vlažnom krpom a kada se sasvim ohladi sipate u tegle.

                                                         Kreč u farmaciji

  Da,krečno mleko se i danas koristi u farmaciji protiv svraba od ujeda insekata i kod zasušivanja krastica kod boginja a koristi se i za negu bebine guze.Jednostavno je za upotrebu i nema neželjena dejstva.

Ako ga koristite zbog ujeda insekta ili alergije,najbolje je da ga stavite direktno na ta mesta i ostavite par sati da deluje.Može se njime namazati i celo lice ali se najpre mora očistiti a bočica sa krečnim mlekom promućkati pa kad se mleko lepo sjedini,naneti ga na vatu ili gazu i njime premazati lice.

Eto,opisala sam kako su ljudi nekada i to vekovima pravili kreč a ovaj zanat je kao i svaki drugi imao svoje specifičnosti u zavisnosti od geografskih osobina sredine  ali i od razvoja nauke i industrije.

Ovaj stari zanat  koji se prenosio sa kolena na koleno u mnogim porodicama ,skoro da više i ne postoji a majstora krečara je sve manje ali kreč je i dalje tu i pored novih i jeftinijih materijala i savremene tehnologije.

Sada se proizvodi u savremenim krečnim pećima ali se i dalje proizvodi.

VOLITE LI NAKIT ?

Znam  da će mnoge žene reći da ga ne vole i da ga ne nose.

Možda samo burmu.

I sama spadam u one koje se ne kite baš previše.Oni sjajni kamenčići(dijamanti,brilijanti,rubini...) me nešto ne privlače ali kada vidim FILIGRANSKE narukvice,prstenje i broševe, moram da  zastanem i da im se bar divim.

Istina,danas retko može da se nadje pravi filigranski nakit osim u muzejima i antikvarnicama  jer je filigranstvo u Srbiji postao zaboravljen zanat iako je to  zanat koji se svrstava u umetnost.

Majstori ovog zanata nemaju mustre i šeme.Oni „iz glave“  od filigranske žice prave šare(krugove,cvetiće,geometrijske šare) pa na  ovako izrađene predmete ponekad stave sitne metalne kuglice i ukrasni kamen.

                                    fotografija sa interneta(pokimica.com)

Kažu da  sada izloge svetskih metropola uglavnom krase radovi majstora filigrana iz Italije,Indije i Rusije mada su mnogi komercijalizovali svoj rad pa umesto ručnog izradjuju liveni ili poluliveni nakit.

Ima,medjutim kod nas još pravih majstora ovoga zanata koji rade ručno i stvaraju prava mala remek dela  tako što srebrnu ili zlatnu žicu savijaju,upliću i medjusobno vezuju formirajući složene motive .

Ovi motivi su se nekada polažu  na metalnu podlogu ili su ostaju slobodni(čipkasti)

                      KAKO JE I KADA OVAJ ZANAT STIGAO U SRBIJU

Filigranski zanat je zapravo nastao u okviru  kujundžijskog zanata.

Najpre su kujundžije izradjivale nakit  koji je ispunjavan ornamentima od isprepletanih  srebrnih žica što je bio izuzetno precizan rad jer i sama reč filigran,koja je latinskog porekla,znači "nešto precizno"

Vremenom su se majstori filigrani usavršavali , osamostalili i počeli da pored nakita prave i kutije za čuvanje nakita i novca,lule,ženske  torbice,da ukrašavaju oružje(ručke za sablje,noževe,puške)

                                    fotografija sa interneta(pokimica.com)

                                 

Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i predstavlja srpsko srednjovekovno nasleđe a na formiranje filigrana i srpskog zlatarstva uopšte veliki uticaj su imali i Istok i Zapad.

Početkom XIII veka u Srbiji počinje da se izradjuje skupoceni nakit i u prvo vreme se u njegovoj izradi vidi jak uticaj Zapada ali već krajem ovog veka preovladava uticaj Vizantije.

Prsten Stefana Prvovenčanog(riznica Studenice XIIIvek) je primer preplitanja stilova na izradu nakita u Srbiji . Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana

U naše krajeve filigran je  došao pod uticajem Vizantije što se vidi na sačuvanim primercima prstenja i narukvica koje su najčešće izradjivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica.

Svoj vrhunac umetnička izrada nakita od filigrana je doživela u vreme kralja Milutina mada su se pored nakita izradjivali i krstovi i drugi predmeti koji su se koristili u liturgijskim službama.

Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv "srma" i filigran postaje jedna od najzastupljenijih tehnika za izradu nakita od srebra i zlata.

                      KAKO SE IZVLAČI ŽICA ZA FILIGRAN

Kao što sam već rekla,filigar se najčešće radio od tanke srebrne žice a žica se dobijala tako što se srebro topi na temperaturi preko 1.000 stepeni a 

dobijena tečnost  se zatim uliva u minijaturne kalupe pa se dobijena žica kuje na nakovnju i isteže sve dok ne dobije željenu debljinu.

Izvlačenje na kalibar se vršilo pomoću metalne ploče sa više otvora različitog prečnika a najuži otvor je bio debljine vlasi kose.

Kasnije se za izradu srebrne žice koristio „rubin“,odnosno kružna mesingana pločica sa rubinom  i rupicom na sredini kroz koju se provlači žica.

Vremenom se alat menja i usavršava pa se za izvlačenje žice koristi i čekrk.

 To je sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan „srmenjak“ kroz koji se provlačila žica ,a na krajevima sanduka su bili valjci sa ručicama za okretanje.

Žica se namotavala na jedan valjak ,provlačila kroz "srmenjak", namotavala na drugi valjak i motala ručicom.

Krajem XIX veka počinje da se koristi mašinski napravljena žica koja,u zavisnosti od toga za šta će se koristiti,može biti jednostruka ili upredena od dve ili više žica.

                        IZRADA FILIGRANA

Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi i pseudofiligran ili lažni filigran.

PRAVI FILIRAN se radio na dva načina:

PRVI NAČIN( Vazdušasti ili lelujavi filigran)

Kod ovog načina  mora da se prvo uradi osnovna kontura(mustra) koju majstor zamisli i ona se radi od deblje žice a kasnije se radi „punjenje“,odnodno ispunjavanje prostora tanjim žicama.

 DRUGI NAČIN  za izradu podrazumeva  srebrne niti ili trake kao podlogu  sa šarom  koja je u stvari baza.

Kada se svi delovi spoje, a spajaju se lemljenjem , sledi dopunsko ukrašavanje.Dodaju se sitne srebrne kuglice,sitnije i krupnije pločice različitog oblika,pa tračice i polulopte a često se dodaje i ukrasno kamenje.

LAŽNI FILIGRAN

Se radi tako što se predmet izlije u kalup a zatim se doradjuje struganjem,graviranjem,bušenjem i kuckanjem kako bi ličio na pravi.

Ovog lašnog filigrana je danas sve više jer se izradjuje brže i za njegovu izradu nije potrebno majstorstvo i umetnički talenat.

Samim tim ovakav nakit je i jeftiniji i brže se i bolje prodaje .

Ovi predmeti su znatno grublji,nemaju lepotu i prefinjenost pravog filigranskog nakita ali su dostupniji kupcima koje sve više interesuje cena a ne da li je to ručni rad.

SVE,SVE ALI ZANAT

 Nekada davno kada u Srbiji nije bilo industrije odeće, obuće, ni industrije nameštaja,ni gradjevinske stolarije,te potrebe stanovništva su zadovoljavale zanatlije:krojači,obućari,stolari......

Istina  u Srbiji ni sada nema industrije odeće,obuće.....ali ima robe iz uvoza .


                                    

Nekada je postojao i sasvim drukčiji odnos stanovništva prema potrošnji. 
Prihodi su i tada bili mali(kod većine stanovnika)ali je zato štedljivost bila neuporedivo veća nego danas.

Kada se nešto kupovalo pre svega se gledao kvalitet.

Pojam kvaliteta se takodje razlikovao od današnjeg.

                                       Kvalitet nekad :

dobar materijal i solidna zanatska izrada,što je značilo da će kupljena roba dugo trajati.
                                       Kvalitet danas

  nije najbitniji.Bitno je da smo kupili  ono što odgovara modnom zahtevu.Da je primamljivih boja i dezena,ili ako se radi o tehničkoj robi,da bude na nivou najsavremenijih rešenja.


 Dugo­trajnost  skoro da nije ni bitna.
                                                                                     

I pored toga što se većina žali na male plate ,često se dešava da i onu ne baš kvalitetnu garderobu koja se nije pocepala ili raspala,izbace iz ormana kao demodiranu.

 O prepravkama ili o "nasledjivanju" garderobe od starije sestre ili brata se i ne razmišlja iz više razloga.

- roditelji ne žele da odvajaju decu i kad kupuju jednom,kupuju i drugom

- većina garederobe i ne bi preživela prepravku jer bi se materijal kod paranja     počeo da raspada

- nema ko da uradi prepravku.Mame to ne znaju,bake više ne vide dobro a        krojačkih radionica je sve manje 

- deca odbijaju da nose nešto staro 
                                                 

Nekada  se to retko dešavalo, a sebi su to "modiranje"mogli da priušte samo oni izuzetno bogati ili oni koji su bili poznati kao razmetljivci i rasipnici.

Obuća se nosila dugo, a retko je ko imao više od dva para cipela.

Cipele su se pendžetirale i krpile sve dok obućar ne kaže vlasniku da se dalja popravka ne isplati. 

 Tako je to bilo i sa odelom, nameštajem, šporetima i zato je bila velika potreba  za zanatlijama koji će izradjivati,krpiti,popravljati i održavati te stvari. 

 Danas se na potrošnju gleda drukčije, bez obzira na finansijsku  situaciju,pogotovu kada i ne postoje odgovarajuće zanatlije koje bi izvršile  opravku ili ih je jako malo.

Nekada su zanatlije  bili ozbiljni i vredni ljudi.

Konkurencija je bila velika a kupovna snaga stanovništva , relativno skromna pa se mogao održati samo vredan čovek sa kvalitetnom robom i izradom.

Njihove mušterije su uglavnom bili sugradjani, koji su  trebali i sutra i prekosutra da se obrate njemu za uslugu,a to će učiniti samo ako ga je prvom uslugom zadovoljio ili ako ga je neka od njegovih mušterija preporučila kao solidnog čoveka i dobrog i veštog majstora.

                                                            

 Ugled se sticao samo tim kvalitetima i čuvao se u svakodnevnom susretu sa  mušterijom.

 Nisu zanatlije bili mnogo učeni ljudi.Oni ništa nisu znali o marketingu ali ih je  život naučio da će napredovati samo onaj koji uspe da zadrži staru i pridobije  novu mušteriju,pa je važilo pravilo "mušterija je uvek u pravu" .

Svi su oni imali svoje radnje u kojima su radili sve dok su bili sposobni da rade.Kada bi osetili da više ne mogu da vode radnju kao nekada,predavali su je uglavnom svojoj deci koju su naučili zanatu.

Deca su nasledjivala radionice ali i stare mušterije.

Bilo je ,naravno i tada onih koji se nisu pridržavali rokova ili su zabušavali na kvalitetu ,ali takvi nisu dugo opstajali.

Nekada su zanatlije bili ozbiljni, skromni i ugledni ljudi.Ugled je nekada bio veoma važan a imali su ga jer nisu bili takvi samo kada je u pitanju njihov odnos prema radu i mušteriji.Takvi su bili i u porodici,na ulici i na svakom mestu.

 Njihova deca su bila medju  najuglednijim mladim ljudima  bilo kao đaci, šegrti  ili činovnici jer su iz porodice poneli ono osnovno vaspitanje i naviku za rad.

Bila su i ranije i "teška vremena"a i konkurencija je bila velika ali su oni bili preduzimljivi.Uvodili su novine,pa su počeli da stalnim mušterijama donose proizvode kući i to u vreme kada mušteriji odgovara.

Kućna dostava nije izum savremenog doba već je ta uslužnost bila sastavni deo kvaliteta rada zanatlija. 


                                               


Bila je to kompletna i potpuna usluga.

 Imale su zanatlije nekada svoje esnafe,svoje kodekse ponašanja,svoje  slave,svoje šegrte i kafe a i svoje mušterije.

Mislim da bi i danas bilo mušterija za dobre zanatlije ali je sve manje zanatlija a šegrta ili onih koji bi da uče zanate,još manje.

Mogla bih ja da pišem i zašto je to tako ali to je ipak druga priča pa ću o tome drugom prilikom.

(stare fotografije pozajmljene su od "Beograd kojeg više nema")