Pisala sam do sada o mnogim starim zanatima koji nestaju ili
su nestali poslednjih decenija.
Sada sam rešila da pišem o zanatu koji je bio skoro
zaboravljen sedamdesetih godina prošlog veka kada je tržište preplavila konfekcijska odeća .
Pisaću o krojačkom
zanatu koji je i pored raznovrsne
ponude raznih robnih marki u radnjama, verovatno jedini koji je daleko
od izumiranja.
Po nekim definicijama Krojač je vrsta zanatlije koji po
porudžbini šije i kroji odeću od različitog materijala.
U stvarnosti krojač ili krojačica su pravi čarobnjaci koji
uz pomoć makaza,igle i konca stvaraju prava umetnička dela.
Ovaj zanat je kod nas počeo da se razvija sa formiranjem
gradova i jedan je od najstarijih u regionu.
Najpre se javlja u Vojvodini u 19. veku kada su krojači
počeli da šiju modele odeće po uzoru na modele iz inostranstva pa je odeća koja
je ranije bila dostupna samo bogatom sloju društva, postala dostupna i drugim
građanima.
Školovanje za ovaj zanat trajalo je tri godine, a
podrazumevalo je teorijski i praktični deo.
U trećoj deceniji 19. veka Kneginja Ljubica je uvela
svojevrsni dres-kod u obliku ženskog gradskog odela koji su počele da nose i
ostale srpske žene u gradovima.
Gradsko odelo se sastojalo od fistana (jednostavne haljine
od svile ili pamuka), opasane bajderom (pojasom u obliku duge ešarpe), a
zlatovezom ukrašene libade (kratka jakna od somota ili svile) koja je postala
je zaštitni znak tog novog, srpskog
kostima,ali su se nosile i u kombinaciji sa zapadnjačkim komadima odeće .
Beogradske dame
su u 19. veku pratile
modne trendove I volele su da se pohvale originalnim modnim detaljima pa
su garderobu nabavljale u inostranstvu(
u Pešti, Beču i Parizu) ,a one manje imućne su
same šile odeću .
Ali kada su
otvorene prve radnje sa metražom i
pojavile se šivaće mašine , najvećim luksuzom se smatrala odeća šivena po meri,
a Beograd je u drugoj polovini 19. veka
postao pravi raj za šnajderke.
Nekada se kod krojača išlo redovno ,a šilo se sve. Od bluza,
suknji ,haljina do kaputa.
Oni koji su šili kod krojačica plaćali su luksuznu uslugu i znali su da čekaju nedeljama da stignu na red
kod najboljih krojačica.
Znalo se da mušterija dva puta dolazi u krojački salon.
Prvi put da razgleda žurnale , izabere model i da joj uzmu
mere .
Drugi put je dolazila na probu a gotove haljine bi im bile
isporučene na kućnu adresu.
Da li se isplati šiti ili kupiti gotovo?
Mnogi su ubedjeni da se kupovina gotove odeće vise isplati
pa zato mnogo njih nosi istovetnu odeću.
Oni koji i sada žele da budu jedinstveni i drugačiji od
većine i veruju da odeća treba da bude ne samo savršeno skrojena po meri, već i
odraz načina života i danas svoju garderobu šiju i kažu da je isplativije sašiti, naročito kada je u
pitanju elegantna ženska garderoba.
Poznato je da sve
žene, žele da u tome što nose budu što lepše. Da im odeća prikrije sve
nedostatke i istakne sve prednosti,a to
je moguće samo ako imaju dobru krojačicu koja voli svoj posao i radi ga sa puno
ljubavi i strpljenja, svesna da radi odeću koja je sastavni deo bitnih momenata
u životima njenih muštrija.
Da bi neko bio dobar krojač mora da zna kako se prave
krojevi , kako se radi sa mašinom, kao se materijali ponašaju.
Jako je malo
onih koji znaju da smisle sami neki originalni kroj a to je ono po čemu se
poznaju najbolji krojači.
Jedna od najboljih koju znam i o kojoj hoću nešto da vam
napišem je Danijela Danja Delić.
Danijela živi u Šapcu.
Po zanimanju je ekonomista i bila je upešna poslovna žena koja je nedavno odlučila da promeni zanimanje i da se bavi onim što je volela od kad zna za sebe – šivenjem.
Po zanimanju je ekonomista i bila je upešna poslovna žena koja je nedavno odlučila da promeni zanimanje i da se bavi onim što je volela od kad zna za sebe – šivenjem.
Otvorila
je svoj salon i kaže da je poslom zadovoljna.Ima svoje stalne mušterije ali se
stalno broj mušterija povećava.Pored onih ozbiljnih žena koje imaju svoj
izgradjen stil i tačno znaju šta im dobro stoji i šta žele,često joj dolaze i žene
koje baš i ne znaju šta hoće da sašiju.
Jednostavno dodju i kažu:"Sašij mi nešto od ovoga."
Ovako nesto nastane(b
ez probe) kad neko posalje materijal i kaze NAPRAVI NESTO, NOSIM SVE.
"To nije problem ako imaju poverenja u mene i prepuste to meni",kaže Danja "ali je problem kada misle da znaju šta hoće,a ustvari se zapetljaju izmedju želja i mogućnosti.
Kad model ne odgovara osobi koja ga želi ja to uvek kažem , predložim alternativu i obavezno iznesem "zašto i zato".Obično se složimo i svi budemo zadovoljni.
Ima medjutim i onih upornih koji su zacrtali šta žele i ne odstupaju od toga.Tada se ne mešam.
Sa novim mušterijama često prvo sednem i samo pričam.Tako upoznam osobu za koju šijem,"udjem joj u glavu" i onda nema problema.
Sve češe dolaze i mlade devojke koje žele haljinu "kao iz bajke".Haljinu kakvu nema ni jedna druga.To su obično haljine za specijalne prilike(maturske večeri,rodjendani,svadbe) i iz salona izlaze sa osmhom na licu.
Iako posla ima,nema mnogo mladih zainteresovanih za ovaj zanat.Škola ne daje
dobru osnovu,ali i da daje,za ovaj zanat,kao i za ostale,pored teorijskog znanja je potrebna i ljubav i talenat.
Nadam se da će se Danji uskoro javiti bar neka devojka koja ima i talenta i želju da nauči da šije.
Sigurna sam da ima takvih devojaka kao što sam sigurna da će im Danja rado otkriti "tajne" koje je i sama godinama otkrivala.