STAKLO KAO UKRAS

                                  http://starasrbijabg.blogspot.com/

Šta znate o staklu i da li uopšte razmišljate o staklu osim kada perete prozore?

Znate li kako staklo nastaje,kako se proizvodi i od kada se koristi?

Dobro,možda to većini i nije interesantno i neću vas opterećivati mnogobrojnim podacima,formulama,sastavom...

                                      http://starasrbijabg.blogspot.com/

Napisaću samo ono što će,pretpostavljam,većini biti interesantno.

U Egiptu se još oko 3.000.godine počelo sa proizvodnjom stakla  koje se uglavom upotrebljavalo za izradu ukrasa a u antičkoj Grčkoj i u starom Rimu se već počelo sa proizvodnjom posuda od stakla.

Izrada stakla je bila komplikovana pa je zato staklo bilo dostupno samo najbogatijima sve do doba cara Avgusta kada su postojale mnogobrojne radionice u kojima su se izradjivali predmeti dostupni svim slojevima društva(čaše raznih oblika,veličina i namena,tanjiri,flaše...)

Padom Rimske imperije ,Vizantija postaje centar proizvodnje stakla a u XXII veku to je Sirija sve do XXIV veka kada pada pod tursku vlast i kada vodeću ulogu u proizvodnji stakla preuzima Evropa.

Sa razvojem nauke razvile su se i tehnike slikanja emajlom,graviranje,brušenje i reljefne aplikacije.

                                 http://starasrbijabg.blogspot.com/

Vrhunac tehnike je bila izrada mozaičkog stakla za ukrašavanje prozora.

Vitraž se prvo upotrebljavao samo u crkvama,hramovima i manastirima za zastakljivanje otvora koji su bili suviše veliki da se zastakle jednim staklom  pa se moralo spajati više stakala u celinu pomoću olovnih profila. 

                                                      http://starasrbijabg.blogspot.com/

Danas se vitraž upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje prozora i vrata ali  pravi umetnički vitraž nije dostupan  svima.

                                         http://starasrbijabg.blogspot.com/

Ali staklo danas dobija sve veću primenu u raznim oblastima,pa i u umetnosti tako da slikanje na staklu spada u umetničke zanate i podrazumeva oslikavanje različitih staklenih predmeta kojima boje daju toplinu.

http://starasrbijabg.blogspot.com/

Unošenjem jedne ručno oslikane vaze,činije,flaše ili čaša osvežava se prostor a staklo kao plemeniti materijal koji se uz svetlost odlično uklapa sa kamenom,vodom,zelenilom i cvećem,pored estetike,omogućava čoveku i vizuelan kontakt sa okolinom.

                                                       http://starasrbijabg.blogspot.com/


    Na fotografijama su radovi koji se mogu videti i kupiti u Galeriji "Stara Srbija"

PATOFNE I ZA MUŠKE I ZA ŽENSKE NOGE

              Negde ih zovu  zepe,negde pape,popke,patofne,priglavci...ali su ih svuda pleli i rado nosili preko cele zime.

Uglavnom su ih plele bake da bi ugrejale noge svojih unučića a i ostalih članova porodice i to od vune koju su same i isprele.

Danas imamo mnogo lepih šarenih kućnih papuča različitih oblika i od različitih materijala ali verujte da ništa ne može tako da ugreje noge kao ove patofne koje su pletene od vune.

Pošto sam jedna od onih koji vole da im bude toplo na nogama,prvo sam jedne isplela sebi pa onda nikim prijateljicama,pa njihovim prijateljicama,pa deci i tako evo zima već prolazi ali ja ih dalje pletem.

Javili su mi se i muškarci koji su želeli patofne ali bez cvetića,mašnica i tračica pa sad imam i takve u ponudi.

Postaviću ovde slike onih koje su trenutno dostupne.

        

 Ovo su čarape a ne patofne ali i one mogu lepo da zagreju noge.

                                  http://www.starizanatisrbije.rs/
















               

GRNČAR JE MAJSTOR ZA TESTIJU,SAČ,GRNE...

U zadnje vreme se mnogo govori o ekologiji,zdravom načinu života,zdravoj ishrani , 
prirodnom načinu pripremanja hrane i stalno se reklamiraju novi sudovi za pripremu hrane u kojima ona zadržava sva svoja hranljiva svojstva .

To me podsetilo da počinje jesen - vreme za svadbe u Srbiji .

Na svadbama se sprema čuveni svadbarski kupus a poznato je da je on najbolji kada se sprema u zemljanim posudama.

Prebranac je takodje,najukusniji ako je spremljen u” tavčetu“.

A koliko vas zna kako se prave ti zemljani sudovi i ko ih pravi?

Majstor koji pravi tavu, grne ,djuvečarku,brde za kafu,testije,bardake,kondire,panice za jelo ,zove se Grnčar  a veruje se da je zanat kojim se on bavi (grnčarstvo) jedan od najstarijih zanata jer su u arheološkim nalazištima iz doba neolita pronadjene posude izradjene od gline.

  Osnovni materijal i deo tehnologije su ostali isti od pronalaska do danas, sa malim,skoro neznatnim promenama u načinu izrade i ukrašavanju što zavisi od namene proizvoda,od podneblja u kome se proizvodi,kulturnih strujanja)  
    

Osnovna sirovina za proizvodnju posuda je glina.

Da bi glina bila pogodnija za rad morala je prethodno da se obradi tako što se glina prekopa motikom i doda se odredjena količina vode u zavisnosti od toga koji će se proizvod izradjivati.

Gotov proizvod se zatim suši i tek kada se dobro osušio ubacuje se u peć i peče.

                                                               

Interesantno je da su jedino još na našim prostorima u Evropi očuvane su sve tri poznate tehnike grnčarske proizvodnje a neki oblici i postupci u proizvodnji održavaju se vekovima skoro neizmenjeni.

 Grnčarija rađena bez točka, ( ženska grnčarija)je najjednostavnija  i nema značajnija umetnička obeležja. To su najjednostavniji predmeti,( crepulje i vršnici za pečenje hleba) koji se oblikuju na zaravnjenoj zemlji ili na dasci kao podlozi na sličan način kao što je radjeno još u neolitu.

 Crepulje i vršnike masivnih zidova sa malo ili bez ukrasa su pravile žene — za potrebe svojih domaćinstava pa se zato ona i naziva “ženska grnčarija”. 

 Grnčarija ručnog točka  zbog svoje građe , jednostavnosti i lepih oblika sa skromnim ukrasima  ( talasaste linije,kosi,uspravni i položeni zarezi u nizovima)deluje mnogo elegantnije od grnčarije radjene bez točka a ovoj grnčariji se pripisue slovensko poreklo jer je slična pronadjena na arheološkim nalazištima u Poljskoj,Češkoj,Slovačkoj ,Ukrajini i Rusiji.

Ovom tehnikom se i danas proizvode ,u zapadnoj i jugozapadnoj Srbiji, sudovi za otvoreno ognjište koji nisu gledjosani ,debljih su zidova i obično crne boje.

 Crna boja se postiže kaljenjem posle pečenja kada se usijani sudovi potapaju se u kašu od brašna, čađi i istucane kore nekih vrsta drveta.

 Osim lonaca za kuvanje jela na otvorenom ognjištu, ovom tehnikom se prave i posude za pečenje,  pržulje i  ćupovi za čuvanje hrane.

Grnčarija izrađena na nožnom točku je široko rasprostranjena, raznovrsnih je oblika i ima različitu primenu u domaćinstvu.

 Pod rukama grnčara, na čudesan način, dok se kolo potiskivanjem nogom brzo okreće ,glina dobija željeni oblik.

Na gotovom sudu, nanošenjem boje kroz cevčicu od ptičijeg pera ili šuplje kosti, izvode se šare a različite boje i staklast sjaj — gleđ, dobijaju se nanošenjem metalnih oksida i ponovnim pečenjem.

Samo veliki sudovi izradjeni na nožnom točku imaju deblje zidove, da bi mogli da održe formu i izdrže pritisak materijala koji je u njima.

Sredinom XIX veka Pirot je bio centar grnčarskog zanata u Srbiji sa čak 40 grnčarskih radionica u kojima je izradjivano više od 70 vrsta sudova različitog oblika i namene a grnčari su  sami izrađivali i alat i pribor za svoje potrebe.

Svi ovi predmeti odlikuju se skladnim bojama (žuta, zelena, mrka) i ukrašavaju  se raznim vrstama ukrasa: urezivanjem krugova, cik-cak linija, lozica, nalepljivanjem ukrasa , crtanim cvetovima i drugim motivima .

Gleđosani predmeti su pečeni u specijalnim "vurnjama", a danas se posude peku u električnim pećima.

Grne po kome je zanat dobio ime korišćen je za kuvanje jela na otvorenom ognjištu.

Osim grneta za serviranje jela koristio se đuveč (đuvečarka), lonče za kiselo mleko, grnajče (brde) za kafu, činije (panice) za jelo i tanjiri.

Testija ili “stovna” po kojima su pirotske grnčare nekada zvali” testidžijama",je bila najvažniji sud za vodu.

Bardaci (kondiri) su često bili ukras u kući sa posebnom karakteristikom da se grlić završava sa čašicom. Vrlo lepo ukrašen svadbeni kondir korišćen je za pozivanje svatova kada se neko ženi ili udaje.

Pravili su grnčari sa posebnom pažnjom i predmete kultnog karaktera: kandila, posude za svetu vodicu takozvana "panica za vodosvećenje" (svetovod), pa svećnjake (čirake I sve svoje proizvode su nekada prodavali na vašarima.

Danas se uglavnom proizvodi ukrasna grnčarija (saksije za cveće) a od posudja se najviše kupuje  “djuvečara” mada su i svadbarski kupus , pasulj,sarme najukusniji kada se spreme u grnčarskim proizvodima.

A pečenje iz sača?

VEZENI PEŠKIR - NA DAR ili PEŠKIR U NARODNIM OBIČAJIMA

                                                             http://www.starizanatisrbije.rs/

                                               

Ispričaću vam prvo jednu istinitu priču o peškiru koju sam nedavno čula i koja me je navela na razmišljanje o tom predmetu koji svakodnevno koristimo i ne razmišljajući da je on nekada osim one upotrebne vrednosti imao mnogo veću vrednost.

Ali da se vratim na priču o devojačkom peškiru koji je spasio jednog srpskog vojnika.

Jedne avgustovske noći 1914 god. na padinama Cera u šumi zvanoj Rankovača vodile su se krvave borbe izmedju austrougarske  i srpske vojske.Dva vojnika su od eksplozije granate bila teško ranjena ali su uspeli da dodju do napuštene kuće Tihomira Stevanovića u Tekerišu.

Ujutru su ih tu pronašli austrougarski vojnici koji su lakše ranjenog vojnika ubili a Miletu Milentijevića  koji je bio ranjen u obe noge ostavili da iskrvari.

Mileta je uspeo da udje u kuću gde je našao sanduk sa devojačkom spremom i u njemu dva vezena peškira.Ovim peškirima koje su nekada devojke tkale i vezle za svoju spremu,previo je rane i zaustavio krvarenje .Kasnije su ga pronašli srpski vojnici i odneli do lekara.

Mileta je preživeo rat i uspeo da sačuva jedan peškir koji je odneo u svoje selo.

Posle punih 60 godina,Mileta je sa unukom došao na obeležavanje godišnjice Cerske bitke i poneo sa sobom peškir.

Potražio je i kuću u kojoj je nešao spas ali je saznao da je žena koja je peškir izatkala i izvezla umrla ubrzo posle njegovog ranjavanja.

Peškir se sada nalazi u Narodnom muzeju u Šapcu i po rečima Svetlanke Milutinović iz ovog muzeja,izatkan je od tankog platna,dugačak oko 1,5 metara , širok oko 50 santimetara a na krajevima je ukrašen čipkom..Na jednom kraju je devojačkom rukom izvezeno"Persa Spajića djevojka" a na drugom "Dobro jutro ,dobri domaćine.Sretan ti praznik"

O peškirima sigurno ima još mnogo interesantnih priča jer je peškir bio neizostavni pratilac mnogih običaja i imao posebnu vrednost.

Onaj koji se koristio svakodnevno bio je najčešće od konoplje ili pamuka sa poprečnim prugama na krajevima ,malo veza i sa uzanom čipkom.

Ukrasni peškiri koji su krasili ikonu ili stajali iznad umivaonika imali su vezene poruke "Dobro došli dragi gosti","Dobro jutro","Zdravo svanuli","Ruka ruku mije,obraz obadvije".....Način na koji su ovi peškiri bili uradjeni i uklopljeni uz ostale predmete u kući,govorio je o maštovitosti i ukusu domaćice.

peškir od prizrenskog platna sa svilenim resama

Peškiri su najčešće izradjivani od kudeljng,lanenog ili pamučnog,rukom tkanog platna a oni  za posebne namene i od svilenog i ukrašavani vezom,najčešće cvetnog motiva ili geometrijskim motivima.

Simbolična vrednost peškira je posebno značajna.On je i u obredima i u svakodnevnom životu često bio darovan a darodavac je lepotom peškira isticao i svoj društveni status ali i primaoca ovoga dara.

Danas je peškir izgubio svoju nekadašnju vrednost.Kada ga kupujemo bitno nam je uglavnom da ne pušta boju i da ne grebe.

Nekada je peškir bio predmet koji je čoveka pratio od rodjenja do smrti.

Prvi dar koje je novorodjenče dobijalo i u njega se uvijalo bio je peškir "povojnica".

Za prvo šišanje deteta"srižbu"kum je dobijao peškir na dar.

Peškir je bio i deo devojačke spreme.Njima su se kitila kola kojima je sprema prevožena u novi dom.

Devojka je prosce darovala" boščalukom" u kome je pored košulje,čarapa i gaća obavezno bio i peškir.

Čutura kojom se pozivaju svatovi na svadbu kitila se peškirom a najlepši,od tankog pamuka i često protkani svilom i žutom ili srebrnom srmom ,su bili KUMOVSKI i DEVERSKI  PEŠKIR.

Peškire su dobijali i vojvoda,stari svat,vozač mlade i mladoženje.

Peškirom su se kitili i konji,čeze ili fijakeri.

Svekrva je dočekivala mladu sa sitom u kome se pored pšenice,jabuke i cveća ,nalazio i peškir.

Na venčanju se ruke mladenaca vezuju peškirom.

I u pogrebnim običajima je peškir imao značajnu ulogu.

Kada u kući neko umre peškirom se prekriva ogledalo.

U kovčeg se sa pokojnikom obavezno stavljai peškir.

Panaija-kuvano žito,se nosi na poslužavniku koji je prekriven peškirom.

I na crkvenom barjaku i krstu je obavezan peškir.

Peškir se darovao crkvi i kao spomen umrlima ali i za zdravlje.

Kada se diže krov na kući ,pored zelene grane,cveća i flaše pića,majstorima se darovao i peškir.

Peškirom se uvija božićni kolač,daruje položajnik..

Slavski kolač se u crkvu nosi u peškiru.

Verovatno se peškir koristio i u nekim drugim prilikama što zavisi i od kraja i običaja.

I danas se peškir koristi u mnogim običajima ali to nije više isto.Ovi peškiri nemaju ni lepotu ni vrednost onih nekadašnjih u koje je bilo utkano puno ljubavi,nadanja ....

Danas se peškiri(osim onih za svakodnevnu upotrbu) kupuju "zbog običaja" a da se o samom običaju skoro ništa i ne zna.Kupuju se na brzinu po sastavljenom spisku uglavnom u nekom tržnom centru.

Znam da se vremena i običaji menjaju i ne možemo očekivati da i danas devojke vezu peškire ali napisah ovo da se bar podsetimo .

VEZ NA SRPSKOM SELU,DVORU I U MANASTIRU

                                                           Slika Paje Jovanovića

                                                       https://www.narodnimuzej.rs

Kada ste poslednji put u nekoj kući videli sto na kome je vezeni stolnjak?

Danas je to prava retkost jer“ njega treba uštirkati,opeglati a i ne uklapa se uz savremeni nameštaj“.

A kada ste videli neku ženu da veze?

A nekada su devojčice odmalena učile da vezu.Vez se smatrao a i danas ga stručnjaci smatraju za najveće dostignuće u narodnoj umetnosti i tradicionalnoj kulturi Srbije.

Svaka vezilja je ,iako su  šare  koje je vezla bile stare i  hiljadu godina, u svoj rad unosila svoja osećanja i davala mu svoj pečat.

  Vezilje su najveći deo motiva preuzimale iz prošlosti  ali  pojedini elementi su, ipak, nastajali i iz njihove veštine, iz njihovih pokušaja da se doda nešto novo. Iako su njihovi radovi nastajali po ugledu na stare radove ,na   ponavljanje istih oblika i motiva, oni nikada nisu potpuno isti.

 Nisu proste kopije, već su to radovi nastali u stvaralačkom procesu zavisno od vremena , prostora i ličnosti same vezilje.

O tome koliko je vez nekada bio cenjen govore  i  mnoge narodne pesme i zapisi kao i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i drugim muzejima.

 I u našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato i ukazuje poštovanje prema dobroj vezilji i osećanjima koja ona unosi u svoj rad.

 Postoji  zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog života ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac izabrao  pa je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.

Vezlo se različitim materijalima i bodovima,jednom bojom ili u vise boja.

Vezovi su često predstavljali čitave kompozicije a vezom se najčešće ukrašavani ženska odeća(košulje,suknje,čarape,zubuni) .

 Osim što je predstavljao ukras na odeći,vez je bio i pokazatelj društvenog statusa ,materijalnog stanja,uzrasta i nacionalne pripadnosti.

Svaka oblast je imala svoj karakterističan vez.

U nekim krajevima je bio bogatiji i raznovrsniji pa samim tim i poznatiji.Tako se Kosovo i  Metohija posebno izdvajaju svojim bogatim vezom na ženskim košuljama.

                                                  

                                        Vez na zubunu(Kosovo i metohija – Lipljan)                                         http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-etnografskimuzej.jpg

                                   

                                              Donji rub ženske košulje   iz okoline Niša                       

                       (pripadao je privatnoj kolekciji odeće i vezova poznate srpske slikarke

                                                                 Nadežde Petrović)

           http://etnografskimuzej.rs/wp-content/themes/etnografski-muzej/images/logo-        etnografskimuzej.jpg

          

Pored odeće,vezom su ukrašavani i drugi tekstilni predeti u kući kao što su stolnjaci,peškiri,zavese,posteljina.

 Dosta motiva je preuzimano iz  srednjeg veka i kasnijih razdoblja, pa usklađivano sa narodnim potrebama i mogućnostima.

U severnim delovima Srbije je u motivima prepoznatljiv uticaj baroka dok su u kosovskom vezu prepoznatljivi srpski srednjevni i vizantijski uzori.

 U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a vez svilom , zlatnom i srebrnom žicom su dovedeni  do visokog umezničkog nivoa.

Naravno, ovi materijali (kojima se vezlo i na kojima se vezlo) bili su privilegija viših društvenih slojeva i sveštenstva pa je u srednjevekovnoj Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve i na dvorovima.

           Plašt kneza Lazara( izuzetan primer raskošne srednjovekovne odeće za koju se priča

           da ga je knez nosio u Kosovskom boju mada je u ovako raskošnoj i vrednoj odeći

           knez verovatno sahranjen.)

                                                                           http://www.spc.rs/

Tako je i u srednjevekovnim srpskim manastirima vez bio posebno negovan.

Vezom se ukrašavala crkvena odeća i razni predmeti potrebni za bogosluženje a vez su radile,kako monahinje,tako i monasi.

Pokrov za mošti kneza Lazara izvezla je oko 1402.god.monahinja Jefimija,žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je poginuo u bici na Marici.

                                                    

                                                               

                                                                        http://www.spc.rs/

Zlatnim i srebrnim nitima ona je na crvenoj svili izvezla tekst molitvenog sadržaja kojim se obraća knezu Lazaru,kao svecu sa molbom za pomoć i spas napaćenom srpskom narodu.

Plaštanica kralja Milutina na kojoj se ispod tela umrlog Hrista nalazi ktitorski zapis:”Pomjani Bože dušaja raba svojego Milutina Ureši”(“seti se Bože duše sluge svoje Milutina Uroša”) je takodje izvezena zlatnim i srebrnim nitima na crvenoj svili.

 U srednjevekovnoj Srbiji vez je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta pa su se  vezom  bavile  devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića a  materijali koje su tada vezilje koristile su isti kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima( svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica) dok su teme za vez uzimane  iz ikonografije.

Sa nastankom gradova u Srbiji u 19 veku vez postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece  a i  posle Drugog svetskog rata vezu su se učili djaci u osnovnim školama kroz predmet domaćinstvo.

Danas je stvarno retkost videti ženu koja veze.

One koje se još bave vezom, rade to pojedinačno ili se udružuju u udruženja koja žele da sačuvaju tradiciju i spremne su da svoje znanje prenesu i mladjima kako bi se sačuvala lepota veza, belog veza,zlatoveza jer uz malo veštine,dosta volje i strpljenja uz pomoć igle ,raznobojnog konca i starih “mustri”, stara haljina ili košulja može postati jedinstvena i atraktivna.

O kosovskom vezu,belom vezu,goblen vezu i zlatovezu ću pisati posebno u nekom sledećem postu.

PROLEĆNO SPREMANJE I VAŽNE ODLUKE

                                                         http://www.starizanatisrbije.rs/
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.

I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.

Veliko prolećno spremanje.

Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.

Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.

Pogadjate kada i zašto?

Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.

Stvari vadim i klasifikujem:

-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)

-gomila "za po dvorištu i po kući"(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)

-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)

-gomila za bacanje

I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim 

da je gomila "za po dvorištu i kući" najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, "skoro nova i sasvim nosiva" zanemarljiva a na gomili "za bacanje" svega nekoliko stvari.

To je značilo ponovno kopanje po gomili "za po kući i dvorištu" i prebacivanje u gomilu "za bacanje"  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.

Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze"bolje krpice"nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.

 Probala sam da obučem neke svoje "bolje krpice" od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.

Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila"da imam za specijalne prilike".Znate ono,"mala crna haljina" i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada...

Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !

Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.

Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.

Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve - tri  odluke :

1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)

2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)

3.Ne čuvam ništa za "da mi se nadje kad smršam"

Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!

Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )

I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!


Evo u prilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.