PRIČE IZ AUTOBUSA

                                                fotografija je sa Gugla i ovo nisam ja

Bio je to jedan od onih dana koje bih najviše volela da preskočim ili prespavam.

Tmuran,siv i nekako depresivan.

Jedva sam čekala da zatvorim Galeriju i krenem kući .

Nestrpljivo sam čekala autobus i zadovoljno konstatovala da bar tu imam sreće.Bilo je mesta da sednem,otvorim knjigu i čitam sve do poslednje stanice na kojoj silazim.

Već na sledećoj stanici u autobus je ušla velika grupa ljudi.Mesta za sedenje više nije bilo i do mene su stale dve žene mojih godina(istina malo korpulentnije).Odmah su počele da gundjaju kako je omladina bezosećajna i nevaspitana i ne ustupa mesto starijima.

                                       fotografija je sa interneta 

Nisam obraćala pažnju na njihov razgovor jer su to svakodnevne priče već sam pokušala da se usredsredim na knjigu ali one nastavljaju sve glasnije da se žale.Jednu bole noge,naročito pete , a drugu ruke pa joj je teško da drži kesu.

Tu se ja "primim" i ponudim onoj koja ima kesu da joj pridržim tu kesu.Ali umesto nje,meni se obraća ona druga koju bole pete.

"Samo TI sedi i uživaj.Neće TEBE boleti noge kad dodješ u moje godine."

Dok mi je to govorila jasno je mogla da mi vidi i lice i shvati da sam ja već u "njenim godinama" mada nije mogla da zna da li i mene bole noge.

Da mi je dan bio malo bolji možda bih joj i ustupila mesto ali sam joj ,pošto sam već bila "na tri ćoška" samo rekla:"Hvala,gospodjo ali ja nisam ni htela da ustanem već samo da Vašoj prijateljici pridržim kesu".Onda sam sagla glavu i nastavila da čitam knjigu ne slušajući njene dalje komentare.


Sledećeg dana ponovo ulazim u autobus.Ovog puta idem samo dve stanice i ne razmišljam o tome da sednem ali mladić od svojih 17-18 godina koji je sedeo na sedištu pored koga sam stajala,stavlja u džep mobilni ,ustaje i kaže mi

- Izvolite,sedite.

Iznenadjeno sam ga pogledala i zahvalila se.Objasnila sam mu da idem samo dve stanice i da ne moram da sedim ali mi on reče

-Nije važno.Sigurno idete sa posla i umorni ste.Znam ja po mojoj mami.Ona se uvek umorna vraća sa posla i znači joj da sedne kad je gužva.

Nisam mogla da ga odbijem.Sela sam i setila se jučerašnjeg doživljaja.

Mora da ja stvarno izgledam mladja nego što jesam.Dobro,možda ne baš toliko mladja kao onoj gospodji od juče ali sam sigurno starija i od mame ovog dečka koji mi je ustupio mesto.

Ili možda moj izgled ovde uopšte nije bio presudan već nešto sasvim drugo?

RUKAVICE IZ GALERIJE "STARA SRBIJA"

 Zima već prolazi a ja nikako da prestanem da pletem rukavice.

Stalno dobijam nove ideje .

Uostalom ove zime sam plela uglavnom rukavice bez prstiju pa one mogu da se nose i u martu mesecu.

Ja sam oduvek volela da pletem ali sam nekako izbegavala da pletem rukavice „sa prstima „ a za one „bez prstiju“sam mislila da nemaju pravu svrhu jer je meni najhladnije baš na prstima ali sam negde u novembru uradila prve rukavice bez prstiju na koje sam prišila heklane cvetiće.

Bio je to rodjendanskii poklon za jednu devojčicu koja je poželela šal,kapu i rukavice ali bez prstiju da bi mogla da kucka poruke na telefonu.

Onda sam uradila i jedne za sebe i uverila sam se da stvarno greju ruke.

Možda bih tu i stala sa pletenjem rukavica da nije bilo moje drugarice Negoslave Stanojević koja je objavile slike prelepih pletenih pa vezenih

rukavica  i još sa heklanom čipkom koje je pronašla na Pinterestu .

Postavila je ona te slike i pitala da li neko od nas može da uradi nešto slično.

E,to je bio izazov kome nisam mogla da odolim.

Pletenje,heklanje i vez!

Prihvatim se ja igala i uradim nekoliko pari pa se kao što je red pohvalim Negi i zatražim njenu ocenu.

Ona te slike objavi i ispostavi se da se rukavice svidjaju i drugim ženama.

 Tako počnu da stižu porudžbine.

I što sam više radila dobijala sam nove ideje.

Prve su uglavnom bile sa vezenim cvetićima a sada sam počela da radim i one čipkaste(rupičaste) pa sa tračicama...

Planiram da nastavim sa pletenjem ali ću umesto od vune da pletem pamučne.

Imam puno ideja pa ću kada ih ispletem da ih uslikam i nakačim ovde a predlažem i vama da se oprobate u pletenju.

Počnite sada sa debljom vunom(brže se vide rezultati ) a do sledeće zime ćemo već da razmenjujemo mustre.

Sada je to uz internet mnogo lakše a ima i dosta tutorijala.

                                                      

                         https://www.facebook.com/galerijastarizanatisrbije/?ref=bookmarks Negoslava Stanojevic https://www.facebook.com/negoslavashttps://www.facebook.com/negoslavas

ZONA KOMFORA – ŠTA JE TO ?

Pre neki dan me je drugarica pozvala da učestvujem u  Blog Paradi

organizovanoj na blogu   http://lovadokrova.eu/ pod   naslovom "Izaći iz zone komfora ili ne" i ja se prvi put zapitah šta je uopšte komfor  i jesam li ja u toj zoni.

Ako je komfor ono što nam stalno serviraju razni mediji :

-kupovina stvari  zbog osećaja statusa i moći

-kupovina markirane garderobe

-kupovina raznih „specijalizovanih“ aparata kao što su aparati za pravljenje 

hleba,jogurta,multipraktici....koji bi trebalo da nam olakšaju život jer sve rade sami i još omogućavaju zdrav život i koje uglavnom i ne koristimo jer nam i ne trebaju već samo  bespotrebno zauzimaju prostor,onda ja u toj zoni nikada nisam bila a i nemam želju da u nju udjem.

                                        ova fotografija je sa interneta 

Ako je konfor  - udobnost (mislim da se udobno osećaš u svojoj koži) i prijatnost to je onda nešto drugo.

Imala sam lepo i srećno detinjstvo i mladost.

Studirala sam ono što sam želela i volela.

Ispite sam polagala na vreme a pri tom imala vremena za druženja,izlaske,putovanja,hobije.

Živela sam  život punim plućima i uživala u njemu.

Na posao nisam previse čekala mada sam mislila da je to samo privremeno dok ne nadjem neki zanimljiviji posao.

Mislila sam da je posao u pravnoj službi u preduzeću (pripreme sastanaka ,vodjenje zapisnika na maratonskim sastancima,pisanje pravilnika i drugih samoupravnih akata,rešenja,tužbi)nešto dosadno.

Istina je da tu nije bilo neke kreativnosti ali sam se trudila da se adaptiram i zavolim svoj posao i bila sam zadovoljna ili sam sebe ubedila da to jesam.

Stvarno sam se trudila da se uklopim.

Mislila sam da je normalno prilagoditi se sredini u kojoj radiš i prihvatiti pravila ponašanja koja tu važe  ali to su bila pravila lažne pristojnosti  i prilagodjavanje mi nije išlo od ruke.

Bilo je to  društvo u kojem je “biti dobar” značilo zanemariti sebe i svoje potrebe, “biti pristojan'”značilo ne isticati se a “obzir prema drugima” je vrlo često značio djelovanje na sopstvenu štetu.

Negde duboko u sebi sam osećala da nisam srećna iako sam imala sasvim lepu platu.

Osjećala sam  da je moguć mnogo lepši život(lepši po mojim kriterijumima) i da imam potencijale da takav život ostavrim.Maštala sam da radim nešto drugo ali sam to stalno odlagala.

Bio je to verovatno strah od nepoznatog.

Dobro,možda je to bila ta zona komfora koja mi je pružala lažnu sliku udobnosti i bezbednosti ali ja sam na poslu ostala i kada mesecima nismo primali platu i radila kao da i ranije.

Trebalo mi je vremena da naučim  najvažniju lekciju u životu, a po mom uverenju to je naučiti  da vjeruješ  sama sebi i slušaš svoj unutarašnji glas .

Taj unutrašnji glas je na moje pitanje  : “Šta ja želim?“ odgovorio:

“Želim da se lepo i prijatno osećamu svojoj koži!

Želim da budem  opuštena, nasmejana, komunikativna .

Želim da se dobro osećam  u sebi i van sebe.

Da se smejem kada je meni nešto smešno a ne kada se to od mene očekuje,da se obučem onako kako ja želim kad odem  negde i da me je “baš briga” što su se druge žene utegle u uzane haljine i popele na štikle a ja sam u farmekama…”

Shvatila sam da razna pravila( porodična, rodbinska, društvena, socijalna) pletu nevidljivu ali jaku mrežu oko mog života i da će je plesti sve do trenutka  dok ne postanem robot  koji ide na posao od 07 do 15h i koji je nakon toga toliko umoran da jedva nekako  iskoristi  vremenski  bedan ostatak dana.

Znam da se takav  robot  ponaša  pristojno, korektno i  odgovorno prema svima i svakome i ispunjava očekivanja svih koje sretne u toku nedelje i tako sve do kraja života, sve do trenutka dok potpuno ne zaboravi na sebe.

A najtužnije je to što postoji mogućnost da mu život prođe a da on nije ni shvatio da je potpuno zaboravio na sebe.

Čvrsto sam odlučila da neću postati robot.

Radiću ono što volim i živeću onako kako sam oduvek želela sa onim koga volim i tamo gde želim.

Tako smo moj muž i  ja prodali stan u zgadi kome smo se trudili da damo lični pečat a ipak se u njemu osećali nekako sputano.

Jas am napustila posao u firmi i postala “tehnološki višak”.

I baš mi je nekako bilo lepo dok sam bila taj višak.

Da,bila sam kod kuće ,razmišljala šta da počnem da radim a dobijala sam i novčanu naknadu i staž.

Nisu to bile neke pare ali kako pre toga 2 godine nisam primala platu a radila sam,bilo je to SUPER!

I tako sam odlučila da postanem zanatlija.

Imala sam sve što mi treba za početak:Razboj,znanje(tkanje sam naučila u Etnografskom muzeju-Manakova kuća),ideje i puuuno ljubavi za taj posao.

Registrovala sam radionicu i upustila se u avanturu zvanu  BITI ZANATLIJA STAROG ZANATA  a stari zanati kod nas izumiru !

Sada živim u kući sa dvorištem na periferiji Beograda sa mužem koji me podržava ,sa beskrajnim strpljenjem ,u mojoj ljubavi prema tkanju i starim zanatima.

Sa nama živi i jedan  razmažen i posesivan pas(ženka Džek Rasel terijera).

Imam razuman broj rodjaka,komšija i prijatelja sa kojima se družim i kada za vidjanje  nema neposrednog razloga, nego onako iz zadovoljstva.

Volim svoje dvorište,cveće, vrapce,miris lipe,jasmina, pokošene trave.

Volim da kuvam i mesim (ali ne baš svaki dan).

Volim ,pored tkanja i da šijem,pletem,vezem,crtam, čitam knjige,da cunjam po internetu,da se družim na FB  sa ljudima koje sigurno ne bih upoznala da nije interneta.

Volela bih da sam tehnički pismenija i da mogu bolje da baratam blogom i sajtom koji postavljam.

Volim što me ujutru budi cvrkut ptica ili lavež pasa a ne zvonjava budilnika,što mi komšinica donese na tacni pitu koju je napravila pa posle ja njoj vraćam tu tacnu sa kolačima koje sam ja napravila.

                                         http://starasrbijabg.blogspot.com/

Volim što ne osećam grižu savesti kad ništa ne radim i  što se stvarno lepo osećam u svojoj koži.

Mislim da sam našla  svoju zonu komfora i volela bih da tu ostanem.

Postoji li nešto što ne volim?

Da,ne podnosim aparate kao što su pegla i usisivač,klizave ulice i arogantne ljude. :)

http://www.starizanatisrbije.rs/

 PS.Osim one prve fotografije koja je "skinuta" sa interneta,ostale su iz "moje zone komfora"

SVODJENJE RAČUNA ILI GDE SAM BILA,ŠTA SAM RADILA

Svodjenje računa na kraju godine...Brrrr...

Malo me to plaši a znam da treba ako si ozbiljan čovek,odnosno žena.

A šta ako,kad sve popišem,pa potpišem,pa saberem pa oduzmem,ustanovim da sam u minusu?

Mislim,da nisam uradila sve što sam mogla i trebala?

Da li da se vadim (lažem samu  sebe) na objektivne okolnosti,da priznam samoj sebi da su sve ove godine ostavile traga i da se ne može za jednu godinu uraditi toliko toga kao što se moglo sa 30 godina ili da budem optimista,pogledam sve sa pozitivne strane i sve što nisam uradila,prebacim u plan za narednu godinu?

To mu dodje kao ono kad studenti prebace nepoložene ispite u sledeću godinu.Ali šta ako se to nagomila pa opet ne stignem sve da uradim?

To znači da moram biti skromnija,odnosno realnija u pravljenju planova za sledeću godinu.

Ali da se vratim ja na ovu godinu i svodjenje računa.

Ne znam da li se to samo meni čini ali što sam starija godina mi nekako brže prodje.

Dok se okrenem,stigao decembar.

Sve mi se čini da se neki mesec negde izgubio,sakrio i decembar ga pretekao.

Gde sam bila i šta sam radila ove godine?

Kad bolje razmislim i nisam imala baš neke velike i zacrtane planove i želje.Ustvari,imala sam ih ali su oni samo meni bili važni.

Nekada je i mene već u novembru obuzimala novogodišnja euforija.Planirala sam gde ću je i kako dočekati(kao da je to uopšte važno),razmišljala o kupovini poklona,pa šta ću sve da uradim u toj novoj godini i zaricala se šta sve nikako neću raditi,gde ću da putujem....

Već nekoliko godina unazad ne pravim velike planove a kad shvatim,kao sada,da je još jedna godina prošla,postajem setna.

Rastužim se nekako a da ni sama ne znam zašto.

Umesto da se kao većina radujem Novoj godini,ja sam tužna što ova odlazi u sećanja.
Ne mogu više da se radujem nepoznatom.

A zašto žalim za ovom?

Hmm... Bila je ova nekako šarena.Bilo je puno lepih trenutaka sa dragim ljudima i novih poznanstava.

Upoznala sam neke nove ljude koji su mi postali dragi i bliski.Neke sam upoznala preko interneta ali kao da sam ih oduvek znala.

Radila sam ono što volim i vreme provodila (uglavnom) sa onima koje volim a to je za mene velika sreća.

Šta mi je nedostajalo u ovoj godini?

Najviše su mi nedostajali neki dragi ljudi kojih više nema ,kao što su moj svekar i svekrva.Nedostajaće mi oni i sledeće godine ali su mi ostala lepa sećanja na njih.

Sve u svemu ovu godinu ću pamtiti kao jednu mirnu godinu svog života.Mirnu i srećnu,ispunjenu porodičnom ljubavlju.

Da,bila je lepa ova godina ali sad treba zakoračiti u novu.

STAROSRPSKI PSI SILVANI - DAR OD BOGA (Najstarija srpska rasa i jedna od najstarijih rasa uopšte )

           

Silvan je rasa pasa o kojoj se danas malo zna.

Kažu da svako ko o ovim psima nešto zna,mora dobro da poznaje i istoriju srpskog naroda ali i mitove i predanja koji se prenose sa kolena na koleno.

Ja ne spadam u te dobre poznavaoce ali me je zainteresovala priča o ovim psima.

Napisaću ono što sam pronašla o njima  i  neka mi bolji poznavaoci ne zamere ako nešto nije tačno već  neka dodaju ono što oni znaju.

Legenda kaže da ova rasa i  dalje postoji,da se nit nije prekinula ali da ih gaje u tajnosti .

Veruje se da će biti u opasnosti i sami psi i  njihovi vlasnici ako se javno obelodani vise priča o njima.

 Ljudi koji imaju ove pse stvarno  nisu raspolozeni za pricu o njima i smatraju  da je dostojanstvenije  i da rasa izumre, nego da je izmene i omekšaju kako bi je ljudi lakse prihvatili

Zašto se boje da će ljudi želeti da omekšaju ove pse?

Da bi se znao odgovor na ovo pitanje stvarno se mora znati i istorija našeg naroda ali i predanja.

Srbi veruju  da je licno Bog  ove pse podario  nama i to još od postanka sveta, da bi nas čuvali od raznih nevolja.

Srpski Silvan  je vekovima korišćen kao čuvar krupne stoke,  čuvar imanja ,telohranitelj, veliki lovac  i borbeni pas i uživao  je veliko poštovanje zato što je nezavisan,veoma  inteligentan i  rezervisan pas koji razvija jaku vezu samo sa jednom osobom i njenom imovinom.

Ima jako izražen zaštitnički instikt ali i  lovački i ubilački.

 Silvan ili Zmaj je bio pas srpskih pastira i seljaka i njima je bo sve,od čuvara stoke i kuće pa do zaštitnika od demona i zlih sila.

Zbog svoje inteligencije i  neopisive hrabrosti on postaje vrlo bitno oružje srpskih ratnika i simbol i pratilac viteškog bratstva poznatog po imenu Red crvenog zmaja pa su samo vladari i članovi viteških redova su imali pravo da ih gaje i oblikuju.

 Ovaj pas je poznat  po tome što kada udje u sukob,konačan ishod mora biti smrt,ili njegova ili njegovog protivnika.

Takodje je poznat i kao tihi ratnik i „nemi“ zaštitnik koji retko laje pa je zbog   toga često korišćen u  skoro svim vojnim sukobima na Balkanu a znamo da je srpska istorija bila veoma burna pa je veliki broj ovih srpskih zmajeva izginuo na bojistima .

Medjutim,pravi pomor ovih pasa se desio posle Kosovske bitke jer su Turci pse smatrali za nečiste životinje  i Šejtanove pomoćnike.

U toku  I i II Svetskog rata ponovo su se dešavala masovna ubijanja pasa koji su čuvali imanja svojih gospodara pa je već retka rasa skoro nestala.

Svest naroda o njihovim psima je i dalje opstala, ali pasa je  malo.

Kažu da postoji pisani dokument  koji se odnosi na Silvane,poznatiji pod imenom “Zakonik Rase”za koji predanje kaze da ga je pisao jedan Car Dusan .

Ne zna se da li je taj dokument bio jedan od pratecih elemenata Dusanovog Zakonika ili je bio zasebno pisano štivo ali  taj zapis predstavlja prvi ikada zabelezeni  zapis o jednoj rasi pasa.

Citat iz Dušanovog zakonika vezan za Silvane(Zmajeve) kaže:

“Svima onima koji zmajeve drže,ovaj zakonik neke se u um postavi i dovjeke poštuje,jer zmajevi su uz nas od davnina,od prije nego što smo slovo imali,pa ih valja poštovati I čuvati,jer su od Boga.Kao što nas bez zmajeva ne bi bilo,tako nas bez zmajeva neće ni biti”

Kao što sam na početku rekla,priča o silvanima je mešavina istorije i legendi.Ne znam šta je od svega ovoga tačno ali postoji verovanje da ova rasa i dalje postoji ali da je njeno očuvanje u rukama Zmajara,koji ne žele da se rasa širi medju običnim ljudima,jer po njihovom mišljenju mi to ne zaslušujemo zato što smo napustili i odbacili svoju tradiciju, običaje i identitet.

 (  fotografije su preuzete sa Googla)

                       http://www.starizanatisrbije.rs/

KO JE BIO KOSANČIĆ IVAN ?

Pre neki dan sam na FB podelila ovaj tekst koji je objavila  Suzana Spasić.

“Priključite se da pokrenemo akciju. TRAŽI SE IVAN KOSANČIĆ. NEstao u akciji. Pao sa svog mesta pre nekoliko godina, sklonjen i više ga niko nije video. Molimo nadležne da ga vrate i postave na mesto gde je decenijama krasio jednu od najlepših ulica Beograda, Kosančićev Venac. Fasada kuće na kojoj je ponosno stajao ovaj rad vajara Petra Ubavkića takođe nemilosrdno propada. Koliko je to potrebno novca i dobre volje da se ovo reši? Kosančićev venac godinama propada ali bar ne mora da se zatre trag skulpturi koja je bila simbol ove kuće i ove ulice. To nije veliki finansijski poduhvat. Dokle ćemo da čekamo da sve propadne pa onda da kukamo. VRATITE IVANA KOSANČIĆA.!”

Ne znam koliko je ljudi pročitalo ovaj tekst(mada je bilo lajkova) a ne znam ni koliko njih uopšte zna  za ulicu Kosančićev venac i ko je bio Ivan Kosančić.

Zato sam rešila da napišem nešto o njemu.

Vojvoda Kosančić Ivan je poreklom iz gornje Toplice kod Kuršumlije a na zapadnim obroncima planine Radan i danas se nalaze ostaci grada Ivana Kosančića.

Njegov otac Ognjen Kosančić je bio vitez u pratnji Dušana Silnog a Ivan Kosančić je bio najbolji mačevalac u srpskoj vojsci poznat po specifičnom načinu borbe sa dva mača - dugim i kratkim.

Bio je poznat i kao Zmaj od Radana,jer je pripadao viteškom Redu Zmaja,odnosno Redu Svetog Djordja.

Smatra se da je prvi, originalni srpski Red crvenog zmaja  osnovao car Stefan Dusan i da su ovaj red činili  ne samo vitezovi iz Srbije, vec sa citavog Balkana.

1318.godine Milos Obilic je osnovao Red sv. Djordja, kao nastavak originalnog Reda crvenog zmaja sa zakletvom da ce unistiti svakog ko vodi Turke na srpsku zemlju a simbol Viteškog reda Zmaja je uklopljen u grb  Nemanjića i postao je simbol despota Stefana Lazarevića.

Na ledjima zmaja,od vrata pa do repa, nalazio se crveni krst Svetog Djordja.

Zmaj je predstavljao zver iz Knjige otkrovenja a crveni krst je simbolizovao pobedu Hrista nad zlim silama i svi članovi reda su stalno nosili ovaj simbol,najčešće kao medaljon oko vrata pa su čak i sahranjivani sa njim.

Kosančić je bio izuzetno obrazovan.Tečno je govorio nekoliko jezika i od svih srpskih vitezova,najbolje je poznavao Osmanlije,njihove zakone,običaje i vojnu taktiku.

U narodu je bio omiljen i verovalo se da poseduje osobine slične onima koje je imao Sveti Djordje i ostali sveti ratnici.

Verovalo se čak da je vilinskog roda,da je neranjiv i da govori nemušti jezik.

U srpskim epskim pesmama Ivan Kosančić se pominje kao pobratim Miloša Obilića i Milana Toplice sa kojima je zajedno krenuo iz svog grada na Kosovo gde je i poginuo.

Ova tri pobratima u Beogradu imaju svoje ulice koje se nalaze jedna pored druge(Kosančićev venac,Obilićev venac i Topličin venac).

U  ulici Kosancicev venac  je krajem 19. veka sagradjena zgrada sa brojem 13 u čijem sredisnjem delu se nalazi  zaobljena nisa u koju je 1895. godine postavljeno poprsje Ivana Kosancica sa kacigom na glavi i u viteskom oklopu.

Tu je Kosančić Ivan ponosno stajao sve do pre nekoliko godina kada je bista sklonjena.

                fotografije su preuzete sa googla

KRATAK MI DAN

Zazvoni meni danas mobilni.

Na ekranu broj moje prijateljice(dosta mladje,istina)koju nisam čula bar 100 godina.Obradujem se i javim.

„Ej,otkud ti?Šta ima novo kod tebe?Mora da si u strašnoj gužvi kad se ovoliko dugo nisi javljala.Pričaj.- razbrbralja se ja.

“Ma nema ništa novo.Smaram se.Ubi me dosada , pa rekoh da pozovem tebe da vidim šta ti radiš”

Tu se ja zbunih.

Nikada mi nije bilo jasno kako se to neko smara i dosadjuje.

Kako sad da ja njoj objasnim šta ja radim i da ne stižem da uradim sve što bih volela.

Može li ona  koja se po ovako lepom danu dosadjuje da shvati da sam ja jutros poželela da poradim nešto u dvorištu,da prošetam,da se družim sa prijateljima,da svratim do biblioteke,da malo čitam,da nešto i napišem,da pletem,vezem,tkam, da cunjam po intrnetu,pročitam tekstove na blogovima koje pratim,da spremim nešto lepo za klopu…..

Ma toliko toga bi da uradim i da uživam ali ne mogu sve.

Nisam ni primetila da sam se malo zanela i da joj nisam ništa odgovorila.

Na njeno “Ej,jesi li još tu ?“  odgovorih „Jesam,jesam nego ja nikako da stignem da uradim sve što bi trebalo.Kratak mi dan.“

„Ma to je normalno u tvojim godinama.Nemoj da se brineš zbog toga“.

Tako ona mene uteši kao prava prijateljica.