ZONA KOMFORA – ŠTA JE TO ?

Pre neki dan me je drugarica pozvala da učestvujem u  Blog Paradi

organizovanoj na blogu   http://lovadokrova.eu/ pod   naslovom "Izaći iz zone komfora ili ne" i ja se prvi put zapitah šta je uopšte komfor  i jesam li ja u toj zoni.

Ako je komfor ono što nam stalno serviraju razni mediji :

-kupovina stvari  zbog osećaja statusa i moći

-kupovina markirane garderobe

-kupovina raznih „specijalizovanih“ aparata kao što su aparati za pravljenje 

hleba,jogurta,multipraktici....koji bi trebalo da nam olakšaju život jer sve rade sami i još omogućavaju zdrav život i koje uglavnom i ne koristimo jer nam i ne trebaju već samo  bespotrebno zauzimaju prostor,onda ja u toj zoni nikada nisam bila a i nemam želju da u nju udjem.

                                        ova fotografija je sa interneta 

Ako je konfor  - udobnost (mislim da se udobno osećaš u svojoj koži) i prijatnost to je onda nešto drugo.

Imala sam lepo i srećno detinjstvo i mladost.

Studirala sam ono što sam želela i volela.

Ispite sam polagala na vreme a pri tom imala vremena za druženja,izlaske,putovanja,hobije.

Živela sam  život punim plućima i uživala u njemu.

Na posao nisam previse čekala mada sam mislila da je to samo privremeno dok ne nadjem neki zanimljiviji posao.

Mislila sam da je posao u pravnoj službi u preduzeću (pripreme sastanaka ,vodjenje zapisnika na maratonskim sastancima,pisanje pravilnika i drugih samoupravnih akata,rešenja,tužbi)nešto dosadno.

Istina je da tu nije bilo neke kreativnosti ali sam se trudila da se adaptiram i zavolim svoj posao i bila sam zadovoljna ili sam sebe ubedila da to jesam.

Stvarno sam se trudila da se uklopim.

Mislila sam da je normalno prilagoditi se sredini u kojoj radiš i prihvatiti pravila ponašanja koja tu važe  ali to su bila pravila lažne pristojnosti  i prilagodjavanje mi nije išlo od ruke.

Bilo je to  društvo u kojem je “biti dobar” značilo zanemariti sebe i svoje potrebe, “biti pristojan'”značilo ne isticati se a “obzir prema drugima” je vrlo često značio djelovanje na sopstvenu štetu.

Negde duboko u sebi sam osećala da nisam srećna iako sam imala sasvim lepu platu.

Osjećala sam  da je moguć mnogo lepši život(lepši po mojim kriterijumima) i da imam potencijale da takav život ostavrim.Maštala sam da radim nešto drugo ali sam to stalno odlagala.

Bio je to verovatno strah od nepoznatog.

Dobro,možda je to bila ta zona komfora koja mi je pružala lažnu sliku udobnosti i bezbednosti ali ja sam na poslu ostala i kada mesecima nismo primali platu i radila kao da i ranije.

Trebalo mi je vremena da naučim  najvažniju lekciju u životu, a po mom uverenju to je naučiti  da vjeruješ  sama sebi i slušaš svoj unutarašnji glas .

Taj unutrašnji glas je na moje pitanje  : “Šta ja želim?“ odgovorio:

“Želim da se lepo i prijatno osećamu svojoj koži!

Želim da budem  opuštena, nasmejana, komunikativna .

Želim da se dobro osećam  u sebi i van sebe.

Da se smejem kada je meni nešto smešno a ne kada se to od mene očekuje,da se obučem onako kako ja želim kad odem  negde i da me je “baš briga” što su se druge žene utegle u uzane haljine i popele na štikle a ja sam u farmekama…”

Shvatila sam da razna pravila( porodična, rodbinska, društvena, socijalna) pletu nevidljivu ali jaku mrežu oko mog života i da će je plesti sve do trenutka  dok ne postanem robot  koji ide na posao od 07 do 15h i koji je nakon toga toliko umoran da jedva nekako  iskoristi  vremenski  bedan ostatak dana.

Znam da se takav  robot  ponaša  pristojno, korektno i  odgovorno prema svima i svakome i ispunjava očekivanja svih koje sretne u toku nedelje i tako sve do kraja života, sve do trenutka dok potpuno ne zaboravi na sebe.

A najtužnije je to što postoji mogućnost da mu život prođe a da on nije ni shvatio da je potpuno zaboravio na sebe.

Čvrsto sam odlučila da neću postati robot.

Radiću ono što volim i živeću onako kako sam oduvek želela sa onim koga volim i tamo gde želim.

Tako smo moj muž i  ja prodali stan u zgadi kome smo se trudili da damo lični pečat a ipak se u njemu osećali nekako sputano.

Jas am napustila posao u firmi i postala “tehnološki višak”.

I baš mi je nekako bilo lepo dok sam bila taj višak.

Da,bila sam kod kuće ,razmišljala šta da počnem da radim a dobijala sam i novčanu naknadu i staž.

Nisu to bile neke pare ali kako pre toga 2 godine nisam primala platu a radila sam,bilo je to SUPER!

I tako sam odlučila da postanem zanatlija.

Imala sam sve što mi treba za početak:Razboj,znanje(tkanje sam naučila u Etnografskom muzeju-Manakova kuća),ideje i puuuno ljubavi za taj posao.

Registrovala sam radionicu i upustila se u avanturu zvanu  BITI ZANATLIJA STAROG ZANATA  a stari zanati kod nas izumiru !

Sada živim u kući sa dvorištem na periferiji Beograda sa mužem koji me podržava ,sa beskrajnim strpljenjem ,u mojoj ljubavi prema tkanju i starim zanatima.

Sa nama živi i jedan  razmažen i posesivan pas(ženka Džek Rasel terijera).

Imam razuman broj rodjaka,komšija i prijatelja sa kojima se družim i kada za vidjanje  nema neposrednog razloga, nego onako iz zadovoljstva.

Volim svoje dvorište,cveće, vrapce,miris lipe,jasmina, pokošene trave.

Volim da kuvam i mesim (ali ne baš svaki dan).

Volim ,pored tkanja i da šijem,pletem,vezem,crtam, čitam knjige,da cunjam po internetu,da se družim na FB  sa ljudima koje sigurno ne bih upoznala da nije interneta.

Volela bih da sam tehnički pismenija i da mogu bolje da baratam blogom i sajtom koji postavljam.

Volim što me ujutru budi cvrkut ptica ili lavež pasa a ne zvonjava budilnika,što mi komšinica donese na tacni pitu koju je napravila pa posle ja njoj vraćam tu tacnu sa kolačima koje sam ja napravila.

                                         http://starasrbijabg.blogspot.com/

Volim što ne osećam grižu savesti kad ništa ne radim i  što se stvarno lepo osećam u svojoj koži.

Mislim da sam našla  svoju zonu komfora i volela bih da tu ostanem.

Postoji li nešto što ne volim?

Da,ne podnosim aparate kao što su pegla i usisivač,klizave ulice i arogantne ljude. :)

http://www.starizanatisrbije.rs/

 PS.Osim one prve fotografije koja je "skinuta" sa interneta,ostale su iz "moje zone komfora"