PETAO- ptica noći i ptica dana

crtež olovkom - Milica Djokić

Da li se neko seća bajke“Mačak i petao“?

Ja sam je kao dete obožavala .Da vas podsetim

” Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija pod prozor i stade pevati:

Petliću, petliću,

crveni fesiću,

zeleni repiću,

donela ti teta

pšenice belice,

hodi pojedi!

Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.

Stade petao kukati:

Maco, braco,

lija mene davi,

hodi me izbavi!”

Slučajno sam nedavno “naletela” na ovu priču i shvatila da je petao danas postao retka ptica čak i u selima, a ne tako davno se nije moglo zamisliti seosko domaćinstvo bez ovog lepotana koji se ponosno šetao po dvorištu.

To me je podstaklo da malo proučim kakav je značaj petao imao u našem narodu bez ambicije da sve priče i običaje stručno objašnjavam jer i nisam stručnjak.

Želim samo da ovde navedem ono što sam saznala a bilo mi je interesantno.

Petao u našoj narodnoj religiji ima specifičnu i značajnu ulogu i dvojno značenje.

Bilo  je  rasprostranjeno verovanje da  petao donosi sreću i napredak pa je u svadbenim i agrarnim ritualima petao trebao da osigura plodnost ali je  narod u njemu istovremeno  video i nečistu silu.

Petlovo pevanje

Petlovo pevanje je  nekada predstavljalo vremensku granicu  izmedju dana i noći jer se mislilo da noću,pre nego što prvi petlovi zapevaju,svetom tumaraju  veštice,djavoli i vampiri,a kada se oni oglase,dolazi vreme koje pripada ljudima koji  su onda mogli bezbedno da izadju iz svojih kuća.

Verovalo se da je njegovo „pevanje“ božanskog porekla i da petlovi pevaju po Božjoj zapovesti jer je Bog naredio da andjeli pevaju na nebu a petlovi na zemlji.

Na nebu ,kako se verovalo, živi kralj svih petlova.To je beli petao i  kada on zapeva,moraju da mu se odazovu svi petlovi na zemlji.

Petao donosi sreću i blagostanje

Mislilo se  takodje da petao donosi sreću i da ako u kući nema petla, đavo može da navede ukućane na zlo .Zato skoro da nije bilo domaćinstva bez petla a govorilo se da tamo gde petao ne peva, nema ni života ni ljudi.

 Na temelju nove kuće se klao petao da se oteraju zle sile,a kad se useljavalo  najpre bi se unosio  živ  petao u sve prostorije nove kuće da bi ukućani bili budni,borbeni i veseli kao on.

Pošto je petao  najčašće bio povezivan sa natpriodnim silama  i božanstvima koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima,  običaj je da se na Božić  petlovi sa kokoškama okupe u jato,  okruže konopcem i hrane  mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče  pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice. To se radilo da se umilostive natprirodne sile da pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice.

Petao je kao simbol plodnosti često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu.

U nekim krajevima je bio običaj da se  po završetku vršidbe zakolje petao tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a  kod naredne setve  su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju.

U kultu mrtvih se petao često javlja kao žrtva zamene.
 

U slučaju da je neko iz porodice počinio veliki greh ili da  je dvoje iz kuće umrlo za nepunu godinu dana da bi se “oterala  smrt” bio  je žrtvovan  petao .On je  trebalo da bude zamena, takozvana “treća glava.

preuzeto sa interneta

Petao može da postane demon

 Iako se uglavnom verovalo da je petao protivnik demona,smatralo  se da i sam može da postane demon ako zapeva pre uobičajenog vremena.

Pevanje takvog petla ,koji je uglavnom bio crn, pošto je on pod uticajem demona, predstavljalo je  nesreću za to domaćinstvo .

Takve petlove su zvali „krivac“ i trudili su se da ih  se što pre reše.

Ako bi tri puta „zapevao“ u pogrešno vreme,obično bi ga zaklali mada su često  izvodili  odredjene obrede.

Obrede su izvodile žene tako što bi jedna uzela malo vune koju bi bacila u vatru i govorila“vi ste krivi,mi nismo“ ,a najstarija žena bi otišla u kuhinju,udarala u verige i tri puta ponavljala“Na vas bolest,na nas zdravlje“.

Takodje se verovalo da demonske osobine petao stiče kada napuni devet godina i da on tada može da snese jaje iz koga bi se izleglo neko demonsko biće pa su zato mislili da ga treba zaklati na vreme.

Ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika

U istočnoj Srbiji se vršilo ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika: sv.Ilije  i za Mratindan.

Stari petao se kao žrtva klao na kraju žetve uoči praznika sv.Ilije  da ne pušta gromove i oganj .Verovalo se da će ako bi takav petao ostao živ posle sv.Ilije,umreti  domaćin kuće .

Verovalo  se takođe da se petao može pretvoriti u zmaja i da kao takav pripada redu tzv. alovitih životinja koje imaju sposobnost da rasteruju gradonosne oblake.

Uoči praznika sv.Mrate ,posle zalaska sunca, najstarija žena u kući je na kućnom pragu klala petla od koga se spremao ručak.

Perje,noge i vrat se okače na verige gde stoje 40 dana i za to vreme dobijaju magijsku i zaštitnu moć i kasnije se koriste za „kadjenje“ sobe u kojoj borave porodilja i novorodjenče.

preuzeto sa interneta

Petao pratilac Svetog Save

Narodna legenda  kaže  da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom a on mu je kukurikanjem “kazivao” koliko je sati. Kada je Sveti Sava  došao u Vlasotince   neko mu je  ukrao petla zbog čega se on naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću.

Kažu da kletva i danas deluje i da petlovi u Vlasotincima zaista pevaju i danju i noću.

.

KROJAČICA,ŠNAJDERKA,ČAROBNICA

Pisala sam do sada o mnogim starim zanatima koji nestaju ili su nestali poslednjih decenija.

Sada sam rešila da pišem o zanatu koji je bio skoro zaboravljen sedamdesetih godina prošlog veka kada je  tržište preplavila konfekcijska odeća .

Pisaću o krojačkom zanatu koji je i pored raznovrsne  ponude raznih robnih marki u radnjama, verovatno jedini koji je daleko od izumiranja.

Po nekim definicijama Krojač je vrsta zanatlije koji po porudžbini šije i kroji odeću od različitog materijala.

U stvarnosti krojač ili krojačica su pravi čarobnjaci koji uz pomoć makaza,igle i konca stvaraju prava umetnička dela.

Ovaj zanat je kod nas počeo da se razvija sa formiranjem gradova i jedan je od najstarijih u regionu.

Najpre se javlja u Vojvodini u 19. veku kada su krojači počeli da šiju modele odeće po uzoru na modele iz inostranstva pa je odeća koja je ranije bila dostupna samo bogatom sloju društva, postala dostupna i drugim građanima.

Školovanje za ovaj zanat trajalo je tri godine, a podrazumevalo je teorijski i praktični deo.

U trećoj deceniji 19. veka Kneginja Ljubica je uvela svojevrsni dres-kod u obliku ženskog gradskog odela koji su počele da nose i ostale srpske žene u gradovima.

Gradsko odelo se sastojalo od fistana (jednostavne haljine od svile ili pamuka), opasane bajderom (pojasom u obliku duge ešarpe), a zlatovezom ukrašene libade (kratka jakna od somota ili svile) koja je postala je  zaštitni znak tog novog, srpskog kostima,ali su se nosile i u kombinaciji sa zapadnjačkim komadima odeće .

 Beogradske dame su  u 19. veku  pratile  modne trendove I volele su da se pohvale originalnim modnim detaljima pa su garderobu  nabavljale u inostranstvu( u Pešti, Beču i Parizu) ,a one manje imućne su  same šile odeću .

Ali kada su  otvorene  prve radnje sa metražom i pojavile se šivaće mašine , najvećim luksuzom se smatrala odeća šivena po meri, a  Beograd je u drugoj polovini 19. veka postao pravi raj za šnajderke.

Nekada se kod krojača išlo redovno ,a šilo se sve. Od bluza, suknji ,haljina do kaputa.

 Oni koji su šili  kod krojačica plaćali su luksuznu uslugu i  znali su da čekaju nedeljama da stignu na red kod najboljih krojačica.

Znalo se da mušterija dva puta dolazi u krojački salon.

Prvi put da razgleda žurnale , izabere model i da joj uzmu mere .

Drugi put je dolazila na probu a gotove haljine bi im bile isporučene na kućnu adresu.

Da li se isplati šiti ili kupiti gotovo?

Mnogi su ubedjeni da se kupovina gotove odeće vise isplati pa zato mnogo njih nosi istovetnu odeću.

Oni koji i sada žele da budu jedinstveni i drugačiji od većine i veruju da odeća treba da bude ne samo savršeno skrojena po meri, već i odraz načina života i danas svoju garderobu šiju i kažu da je  isplativije sašiti, naročito kada je u pitanju elegantna ženska garderoba.

Poznato je da  sve žene, žele da u tome što nose budu što lepše. Da im odeća prikrije sve nedostatke i  istakne sve prednosti,a to je moguće samo ako imaju dobru krojačicu koja voli svoj posao i radi ga sa puno ljubavi i strpljenja, svesna da radi odeću koja je sastavni deo bitnih momenata u životima njenih muštrija.

Da bi neko bio dobar krojač mora da zna kako se prave krojevi , kako se radi sa mašinom, kao se materijali ponašaju.

Jako je malo onih koji znaju da smisle sami neki originalni kroj a to je ono po čemu se poznaju najbolji krojači.

Jedna od najboljih koju znam i o kojoj hoću nešto da vam napišem je Danijela Danja Delić.

Danijela živi u Šapcu.

Po zanimanju je ekonomista i bila je upešna poslovna žena koja je nedavno odlučila da promeni zanimanje i da se bavi onim što je volela od kad zna za sebe – šivenjem.

Otvorila je svoj salon i kaže da je poslom zadovoljna.Ima svoje stalne mušterije ali se stalno broj mušterija povećava.Pored onih ozbiljnih žena koje imaju svoj izgradjen stil i tačno znaju šta im dobro stoji i šta žele,često joj dolaze i žene koje baš i ne znaju šta hoće da sašiju.

Jednostavno dodju i kažu:"Sašij mi nešto od ovoga."

                              

                         Ovako nesto nastane(b

ez probe)  kad neko posalje materijal i kaze NAPRAVI NESTO, NOSIM SVE.

                                    

"To nije problem ako imaju poverenja u mene i prepuste to meni",kaže Danja "ali je problem kada misle da znaju šta hoće,a ustvari se zapetljaju izmedju želja i mogućnosti.

Kad model ne odgovara osobi koja ga želi ja to uvek  kažem , predložim alternativu i obavezno iznesem "zašto i zato".Obično se složimo i svi budemo zadovoljni.

Ima medjutim i onih upornih koji su zacrtali šta žele i ne odstupaju od toga.Tada se ne mešam.

Sa novim mušterijama često prvo sednem i samo pričam.Tako upoznam osobu za koju šijem,"udjem joj u glavu" i onda nema problema.

Sve češe dolaze i mlade devojke koje žele haljinu "kao iz bajke".Haljinu kakvu nema ni jedna druga.To su obično haljine za specijalne prilike(maturske večeri,rodjendani,svadbe) i iz salona izlaze sa osmhom na licu.

Iako posla ima,nema mnogo mladih zainteresovanih za ovaj zanat.Škola ne daje

dobru osnovu,ali i da daje,za ovaj zanat,kao i za ostale,pored teorijskog znanja je potrebna i ljubav i talenat.

Nadam se da će se Danji uskoro javiti bar neka devojka koja ima i talenta i želju da nauči da šije.

Sigurna sam da ima takvih devojaka kao što sam sigurna da će im Danja rado otkriti "tajne" koje je i sama godinama otkrivala.