STANA

Ovih dana često na internetu vidim objave koje se odnose na imena koja roditelji daju deci.

Možete tu, naravno ako vas interesuje, da saznate koja su najređa,najčešća,"najmoćnija".....

I tako se prisetih imena mojih vršnjakinja.Bilo je i tada modernih imena pa smo imali u razredu nekoliko Snežana, Svetlana,Mirjana, Dragana,a imali smo samo jednu Stanu i svi su mislili da je ime dobila po babi ali nije bilo tako.

U vreme mog detinjstva skoro svi smo imali po jednog brata ili sestru,a bilo je i onih koji su bili jedinci.

Stana je imala 3 starije sestre i 1 mlađeg brata.

Oni su živeli u zgradi u dvosobnom stanu i kod nje sam prvi put videla krevete na sprat.

Ne mogu da se setim šta su njeni roditelji bili po zanimanju ali to nama tada i nije bilo važno.Znam da su bili fini i kulturni ljudi kao što su i Stana i njene sestre i brat bili lepo vaspitana deca.Nisu se oni ni po garederobi razlikovali od druge dece.Bilo je, naravno,nasleđene garderobe ali je to bilo normalno.

I znam da su Stani mnogi zavideli što uvek ima sa kim da se igra.

Nikada se nismo ni ja,a ni druga deca pitali zašto je njih tako puno ni zašto ona,za to vreme, ima čudno ime.

Jednog dana sam sasvim slučajno čula mame dve moje drugarice kako pričaju o njima i kako su njeni roditelji, kada se Stana rodila kao četvrta devojčica, rešili da joj daju to ime da bi prestala da se rađaju ženska deca.

Evo ni sada ne verujem da je to bilo presudno ali posle nje se rodio Željko kome je ime stvarno odgovaralo.

(fotografija je sa interneta)

PLANINA KUKAVICA I REKA VUČJANKA su biseri juga Srbije

 PLANINA KUKAVICA I REKA VUČJANKA su biseri juga Srbije 

Na jugu Srbije u blizini Leskovca nalazi se tajanstvena planina tužnog imena.

Prema jednoj legendi ime je dobila posle Kosovskog boja kada su majke i udovice mnogobrojnih vojnika koji se iz ovog boja nisu vratili dugo kukale za njima.

Deo ove prelepe planine bogate stogodišnjom bukovom ,borovom i hrastovom šumom kao i lekovitim biljem je 1980.godine zaštićen na predlog Republičkog zavoda za zaštitu prirode.

Četinari su pošumljeni,a listopadno drveće od koga je najpoznatija zlatna bukva, samoniklo.

 Pored drveća, na ovoj planini rastu i divlja malina, kupina, pečurke, lekovito i začinsko bilje, ali i autohtona vrsta krompira -krompir -giljak.

 Na Kukavici ima mnogo izvora, potoka i rečica koje se spuštaju sa svih strana planine. 

 Severnom stranom planine probija se brza i bistra reka VUČJANKA čije je korito puno vodopada,slapova i virova.Najpoznatiji su Đokini virovi koji se nalaze u blizini Vučja.

 Kanjon Vučjanke je dugačak 2 kilometara i dubok 300 metara.

 Na samom izlazu iz kanjona, nalazi se hidroelektrana Vučije,koja je podignuta 1903. godine i druga je hidroelektrana podignuta u Srbiji.

 Na Kukavici ima i arheoloških lokaliteta još iz perioda Rimskog carstva ali je najpoznatiji Skobaljića grad o kome ću posebno p

isati.

GAVRAN U MOM DVORIŠTU

Ova ptica, koju je po Bibliji Noje prvu pustio iz svoje barke posle velikog potopa, pojavila se pre par dana u mom dvorištu ali u delu udaljenom od kuće.

Kako je izuzetno pametan,socijalan i prilagodljiv uvek je bio predmet legendi i mitova.

U verovanju našeg naroda gavran spada u ptice zlosutnice i smatra se predznakom i simbolom smrti i nesreće .

Pojavljuju se u mnogim svetskim mitologijama.

Kulture od Tibeta do Grčke doživele su gavrana kao glasnika bogova.

 Keltske boginje ratovanja često su imale oblik gavrana tokom bitaka. 

 Vikinški bog Odin imao je dva gavrana po imenu Hugin (misao) i Munin (sećanje), koji su leteli oko sveta svakog dana i svake noći izveštavali Odina o onome što su videli. 

 Kineski mitovi kažu da su gavrani izazvali loše vreme u šumama kako bi upozorili ljude da će bogovi proći. 

 Mnogi Indijanci smatraju gavrana lukavim prevarantom koji je učestvovao u stvaranju sveta.

 Naučnici kažu da pripada porodici vrana ali je krupniji.

 Ovaj koji se nonšalantno šeta kroz moje dvorište je baš krupan i baš crn i ima veliki i snažan kljun.

 Dok sam ga posmatrala setila sam se priča u kojima je on opisan kao izuzetno inteligentna životinja koja može da imitira glasove drugih ptica, razne zvuke i ljudski govor.

 Ove neverovatne ptice vole da se igraju i  na Aljasci i u Kanadi su primećene kako koriste krovove prekrivene snegom kao tobogane. 

  Često se igraju  sa drugim životinjama kao što su vukovi, vidre i psi,pa čak prave igračke koristeći štapove, šišarke, loptice za golf ili kamenje kako bi se igrali jedni sa drugima ili se sami zabavili. 

  Oni žive u trajnim parovima, mada sam ja viđala samo jednog,i svaštojedi su.Umeju da love sitne životinje ali kada ugledaju plen koji ne mogu da savladaju,znaju da dozovu vukove,pa se, kada se vukovi zasite, hrane onim što je ostalo.Poznato je i da kriju hranu "za kasnije"i to vrlo uspešno.

  U gradskim uslovima su snimljeni kako na semaforu čekaju da se upali zeleno svetlo za automobile i tada bacaju iz kljuna orah na kolovoz pa čekaju da se upali crveno svetlo i tada kljucaju jestivi deo oraha.

Vrlo su snalažljivi u pronalaženju hrane (jedan gavran će privući pažnju drugoj životinji, dok će je drugi ukrasti) ali su i

čistači okoline jer njihova raznolika ishrana uključuje ribu, meso, semenke, voće, strvine i otpatke pa su zaštićeni zakonom .

Dokazano je da od 60% do 90% insekata koji ugrožavaju useve upravo pojedu vrane i gavrani. 

Ja se nadam da će još dugo ostati kod mene jer ga samo posmatra i ne uznemiravam

JOLE TAMINDŽIĆ BOKSER KOGA NIKADA NIKO NIJE OBORIO NA POD

 

Mislim da u Umci nema nikoga ko ne zna Joleta Tamindžića,a ovog izuzetnog čoveka i sportistu pamte mnogi ljubitelji boksa u Srbiji i u nekadašnjoj Jugoslaviji jer je Jole Tamindžić bio junak u zlatnim danima jugoslovenskog boksa.

Jole sada vreme provodi uglavnom pored Save na splavu ali ispred splava i danas visi jedna bokserska vreća.

Joletovi roditelji Miloš i Danica su se iz sela Vranjska kod Bileće gde su se rodili Jole i njegova braća Perko i Mige .doselili u Umku kada je Jole bio mali.Sva tri brata su volela sport pa su u dvorištu imali improvizovano vratilo na kome je Jole neumorno vežbao.

 Njegov nastavnik fiskulture u srednjoj školi „Ivo Lola Ribar“ u Železniku Toma Vujadinović je procenio da bi Jole bio mnogo bolji bokser nego gimnastičar pa ga je odveo u Radnički koji je u to vreme bio jedan od najjačih bokserskih klubova u zemlji i u kome su mogli da treniraju samo najbolji pa su Joleta u Umci počeli da gledaju drugim očima.

Jole je imao tada 15 godina. Bio je omladinski i seniorski šampion države, osvajao je medalje na velikim turnirima u Jugoslaviji i Evropi,a nokautom je pobeđivao najpoznatije evropske i svetske boksere srednje kategorije

Čak su ga sa mnogo divljenja gledala i njegova braća,na koju je on jako ponosan, i ubrzo su i oni počeli da treniraju boks.Kada je trener Branko Davinić za Perka rekao da nije talentovan kao Jole,to je bio samo podstrek za Perka da neumorno trenira i postigne velike rezultate.

Najmlađi od braće Tamindžić ,Mige je sa divljenjem gledao braću dok su međusobno sparingovali i koristio svaki trenutak da se dokopa njihovih rukavica i da i on boksuje.On je počeo karijeru kao teškaš u Sinđeliću,a posle prvih osam mečeva koje je dobio nokautom i on je došao u Radnički.Tako je Radnički postao poznat u Jugoslaviji po trojici opake braće Tamindžić koji su boksovali :Jole u srednjoj,Perko u poluteškoj i Mige u teškoj kategoriji.

Jole je imao više od 300 mečeva od čega 100 međunarodnih.

Bilo je to vreme kada se na boks gledalo kao na plemenitu veštinu, a na bokseri su bili hrabri momci koji su se u ringu nadmetali u snazi, brzini, umeću...

Iako je bio vrhunski sportista,Jole je radio u preduzeću „Ivo Lola Ribar“ i živeo je od plate.Od kluba je dobijao sportsku opremu i bonove za topli obrok,a posle pobeda na međunarodnim takmičenjima dobaijao je i premije.

      

Navijači Radničkog su bili radnici, službenici, profesori, ali i beogradska elita.

 Klarinetista Boki Milošević i tadašnji gradonačelnik Branko Pešić nisu propuštali nijedan meč Radničkog. Boki je dolazio u odelu, a Branko Pešić u šoferskoj jakni,a mečeve Radničkog je pratio i kraljević Tomislav Karađorđević i kneginja Jelisaveta.

U Radničkom su tada trenirali i „žestoki „ momci (Ljuba Zemunac,Giška,Arkan) sa kojima je on sparingovao ali se privatno nije družio.

Znao je Jole da oslabi i po desetak kilograma da bi mogao da boksuje u svojoj kategoriji ali je to skidanje kilograma bilo naporno i mukotrpno jer je kilograme „topio“ u tada jedinoj sauni u gradu u ulici Generala Ždanova.Posle ovakvog naglog smanjivaja težine on je znao da u meču mora da bude udarač i da meč završi nokautom jer su se posle prve dve runde osećale posledice mršavljenja pa se u trćoj uglavnom branio.

On je poznat kao bokser koji je mnogo mečeva završio nokautom ,a da sam nikada nije doživeo nokaut.Jole jednostavno nije umeo da padne.Poznato je da je u filmu „Davitelj protiv davitelja“ u jednoj sceni trebao da bude nokautiran ali su scenu morali da ponove desetak puta jer on nije znao da padne!

Kao jedan od svojih najinteresantnijih mečeva pamtii meč sa kubancem Martinezom koji je tada bio prvak sveta. Mnogi su predviđali da neće dočekati ni kraj prve runde ali su se prevarili.Istina,meč je izgubio sudijskom odlukom 3:2, ali ga je selektor reprezentacije Bruno Hrastinski ljubio kao da je pobedio Martineza.

Jole je završio Višu trenersku školu i bio glavni trener u Radničkom koji je 8 godina uzastopno bio prvak države.Bio je i trener državne reprezentacije,a ponude iz Italije,Mađarske i Nemačke da postane profesionalni trener,je odbio jer smatra da je profesionalni boks nemilosrdan i da se mečevi često nameštaju.

Sa raspadom Jugoslavije raspao se i boks,a Jole je počeo da pravi sportsku opremu za kik boks,rukavice i dresove.

Prisećajujći se dana kada se takmničio ističe da je zahvaljujući boksu upoznao Evropu, Aziju i Afriku. 

O Joletu je opet počelo da se intezivno piše kada je naša bokserka Nina Radovanović otputovala na Olimpijske igre.

Nju je njen trener iz kik-boks kluba Crvena zvezda ,kada je odlučila da se bavi boksom ,poslao kod Joleta Tamindžića da je trenira mada je izrazio sumnju u to da će Jole prihvatiti da trenira devojku.pogotovu što je već prestao da se bavi trenerskim poslom.

      

Nina kaže da se tako nešto i desilo ali da je zahvaljujući Joletovoj supruzi Dragani on ipak prihvatio da je trenira.Nina kaže da joj je Dragana rekla "Ti samo ponesi opremu i moraće da te trenira". 

 I tako je počela uspešna sportska saradnja koja je postala i prijateljska jer kod Tamindžića koji vreme provode uglavnom na splavu,se oseća posebna energija – pozitivna.

BUDI DOBAR

Koliko puta ste čuli da odrasli kažu detetu "budi dobar" i da pritom misle "budi poslušan"?

Znači li to da je dobro dete ono koje sluša mamu i tatu, radi ono što mu se kaže i što se od njega očekuje i ne ispoljava svoje potrebe?

Mnogo ljudi misle da su deca loša ako ne prihvataju "ne" kao odgovor ako im se to i ne obrazloži, koja trče i smeju se onda kad mi mislimo da treba da sede mirno.

 Mnogi misle da dobro dete ne treba da glasno izražava svoje emocije,a ja mislim da nema loše dece.

 

Važno je da dete što ranije shvatiti važnost dobrote i poštenja,da nauči da poštuje sebe i druge, da bude pristojno- ali za to mu treba primer. 

Učite ih da shvate - ne samo da znaju.

Objasnite im da nisu loši ako kažu"neću"i "ne" onome što im se ne dopada i ne čine ono što okolina smatra da je dobro i da ne treba reći "da" kada ne misle tako i da je u redu da misliš drugačije od svih koji misle isto.

Objasnite mu da biti dobar nije isto što biti glup i da je sasvim u redu da ćuti ako nema šta lepo da kaže, kao i da kaže "molim te","izvini što kasnim i hvala što me "čekaš".

Dobri ljudi su srećni.Oni se više smeju nego drugi, jer nemaju loše misli.

Oni ne lažu, nisu sebični ,dele sa drugima novac ali i hranu i znanje.

Ako ne mogu da pomognu neće ni odmoći.

Dobar čovek ne priča puno o sebi i svojim vrlinama i veruje da će osoba kojoj je pomogao i učinio nešto dobro, učiniti tako nešto nekome drugom.

Ne morate učiniti ništa posebno da bi nekome pomogli. Pokušajte da se stavite na njihovo mesto i nikada nemojte činiti nešto što ne bi želeli da neko čini vama.

Uvek možete pomoći nekome kada mu nešto u radnji padne na pod,starijoj komšinici možete poneti kese do stana.

Dobar čovek ne mora da ima puno novca da bi nekome pomogao.

Može da uplati novac humanitarnoj organizaciji, ali nekome ćete ulepšati dan i tako što ćete mu reći "Dobar dan, kako ste?"i onda ga stvarno saslušati.

Kada pravite generalno spremanje, odvojite stvari koje vam ne trebaju i odnesite nekome kome će one dobro doći( siromašnom komšiji, svratištu ili domu za nezbrinutu decu.)

Ne osuđujte ljude,jer nikada ne znate kroz šta prolaze već pokažite sposobnost da slušate bez predrasuda .

Zastanite(ma koliko da ste zauzeti)na par minuta i popričajte sa starijim komšijama.Vama to neće oduzeti mnogo vremena a nekome će obogatiti dan i učiniti da se ne osećaju suvišnim .

Obiđite nekoga ko je sam ili bolestan i odnesete im hranu ili lekove.

Budite dobrovoljni davalac krvi.

Udomite psa ili mačku koji su ostavljeni na ulici jer će oni znati da cene toplinu doma i ljubav

koju im pružate.

Ako nemate uslova u stanu za držanje životinja, možete ostaviti činijicu hrane i vode na ulici ili ispred zgrade, gde se okupljaju životinje.

Osim novčanih donacija ljudima koji brinu o napuštenim životinjama možete im pokloniti i hranu .

Ako se budete ovako ponašali dete će shvatiti da i drugi ljudi i životinje imaju osećanja,da i njih nešto boli kao što i njega boli.

Pokažite detetu ličnim primerom da nikada sebe ne stavlja u centar pažnje jer ako budete odobravali sve što dete radi, čak i kada to nije dobro,stvorićete egocentričnu osobu,a ne dobrog čoveka.

Zato podstaknite dete da bar jednom nedeljno učini neko malo dobro delo, bilo da pomogne prijatelju ili komšiji da počisti opalo lišće, baci đubre i da o tome ne priča niti očekuje nagradu.

 

 

 

PETAO- ptica noći i ptica dana

crtež olovkom - Milica Djokić

Da li se neko seća bajke“Mačak i petao“?

Ja sam je kao dete obožavala .Da vas podsetim

” Petao reče da neće izlaziti, a mačak ode u šumu. Čim mačak ode, dođe lija pod prozor i stade pevati:

Petliću, petliću,

crveni fesiću,

zeleni repiću,

donela ti teta

pšenice belice,

hodi pojedi!

Prevari se petao, izlete kroz prozor, a lija ga zgrabi za vrat, pa pobeže u šumu.

Stade petao kukati:

Maco, braco,

lija mene davi,

hodi me izbavi!”

Slučajno sam nedavno “naletela” na ovu priču i shvatila da je petao danas postao retka ptica čak i u selima, a ne tako davno se nije moglo zamisliti seosko domaćinstvo bez ovog lepotana koji se ponosno šetao po dvorištu.

To me je podstaklo da malo proučim kakav je značaj petao imao u našem narodu bez ambicije da sve priče i običaje stručno objašnjavam jer i nisam stručnjak.

Želim samo da ovde navedem ono što sam saznala a bilo mi je interesantno.

Petao u našoj narodnoj religiji ima specifičnu i značajnu ulogu i dvojno značenje.

Bilo  je  rasprostranjeno verovanje da  petao donosi sreću i napredak pa je u svadbenim i agrarnim ritualima petao trebao da osigura plodnost ali je  narod u njemu istovremeno  video i nečistu silu.

Petlovo pevanje

Petlovo pevanje je  nekada predstavljalo vremensku granicu  izmedju dana i noći jer se mislilo da noću,pre nego što prvi petlovi zapevaju,svetom tumaraju  veštice,djavoli i vampiri,a kada se oni oglase,dolazi vreme koje pripada ljudima koji  su onda mogli bezbedno da izadju iz svojih kuća.

Verovalo se da je njegovo „pevanje“ božanskog porekla i da petlovi pevaju po Božjoj zapovesti jer je Bog naredio da andjeli pevaju na nebu a petlovi na zemlji.

Na nebu ,kako se verovalo, živi kralj svih petlova.To je beli petao i  kada on zapeva,moraju da mu se odazovu svi petlovi na zemlji.

Petao donosi sreću i blagostanje

Mislilo se  takodje da petao donosi sreću i da ako u kući nema petla, đavo može da navede ukućane na zlo .Zato skoro da nije bilo domaćinstva bez petla a govorilo se da tamo gde petao ne peva, nema ni života ni ljudi.

 Na temelju nove kuće se klao petao da se oteraju zle sile,a kad se useljavalo  najpre bi se unosio  živ  petao u sve prostorije nove kuće da bi ukućani bili budni,borbeni i veseli kao on.

Pošto je petao  najčašće bio povezivan sa natpriodnim silama  i božanstvima koja su u vezi sa zemljom i njenim plodovima,  običaj je da se na Božić  petlovi sa kokoškama okupe u jato,  okruže konopcem i hrane  mrvama sa trpeze pripremljene za Badnje veče  pomešanim sa kukuruzom i zrnevljem pšenice. To se radilo da se umilostive natprirodne sile da pomognu da plodovi zemlje budu berićetni i obezbede sigurnost članovima porodice.

Petao je kao simbol plodnosti često žrtvovan da bi se oživela snaga žita u semenu.

U nekim krajevima je bio običaj da se  po završetku vršidbe zakolje petao tako da mu krv istekne na zrna pšenice, a  kod naredne setve  su prvo u brazdu bacali zrna pšenice sa petlovom krvlju.

U kultu mrtvih se petao često javlja kao žrtva zamene.
 

U slučaju da je neko iz porodice počinio veliki greh ili da  je dvoje iz kuće umrlo za nepunu godinu dana da bi se “oterala  smrt” bio  je žrtvovan  petao .On je  trebalo da bude zamena, takozvana “treća glava.

preuzeto sa interneta

Petao može da postane demon

 Iako se uglavnom verovalo da je petao protivnik demona,smatralo  se da i sam može da postane demon ako zapeva pre uobičajenog vremena.

Pevanje takvog petla ,koji je uglavnom bio crn, pošto je on pod uticajem demona, predstavljalo je  nesreću za to domaćinstvo .

Takve petlove su zvali „krivac“ i trudili su se da ih  se što pre reše.

Ako bi tri puta „zapevao“ u pogrešno vreme,obično bi ga zaklali mada su često  izvodili  odredjene obrede.

Obrede su izvodile žene tako što bi jedna uzela malo vune koju bi bacila u vatru i govorila“vi ste krivi,mi nismo“ ,a najstarija žena bi otišla u kuhinju,udarala u verige i tri puta ponavljala“Na vas bolest,na nas zdravlje“.

Takodje se verovalo da demonske osobine petao stiče kada napuni devet godina i da on tada može da snese jaje iz koga bi se izleglo neko demonsko biće pa su zato mislili da ga treba zaklati na vreme.

Ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika

U istočnoj Srbiji se vršilo ritualno klanje starog petla u vreme dva praznika: sv.Ilije  i za Mratindan.

Stari petao se kao žrtva klao na kraju žetve uoči praznika sv.Ilije  da ne pušta gromove i oganj .Verovalo se da će ako bi takav petao ostao živ posle sv.Ilije,umreti  domaćin kuće .

Verovalo  se takođe da se petao može pretvoriti u zmaja i da kao takav pripada redu tzv. alovitih životinja koje imaju sposobnost da rasteruju gradonosne oblake.

Uoči praznika sv.Mrate ,posle zalaska sunca, najstarija žena u kući je na kućnom pragu klala petla od koga se spremao ručak.

Perje,noge i vrat se okače na verige gde stoje 40 dana i za to vreme dobijaju magijsku i zaštitnu moć i kasnije se koriste za „kadjenje“ sobe u kojoj borave porodilja i novorodjenče.

preuzeto sa interneta

Petao pratilac Svetog Save

Narodna legenda  kaže  da je Sveti Sava blagoslovio petla i uvek ga nosio sa sobom a on mu je kukurikanjem “kazivao” koliko je sati. Kada je Sveti Sava  došao u Vlasotince   neko mu je  ukrao petla zbog čega se on naljutio i izrekao kletvu da u tom mestu petlovi pevaju i danju i noću.

Kažu da kletva i danas deluje i da petlovi u Vlasotincima zaista pevaju i danju i noću.

.

KROJAČICA,ŠNAJDERKA,ČAROBNICA

Pisala sam do sada o mnogim starim zanatima koji nestaju ili su nestali poslednjih decenija.

Sada sam rešila da pišem o zanatu koji je bio skoro zaboravljen sedamdesetih godina prošlog veka kada je  tržište preplavila konfekcijska odeća .

Pisaću o krojačkom zanatu koji je i pored raznovrsne  ponude raznih robnih marki u radnjama, verovatno jedini koji je daleko od izumiranja.

Po nekim definicijama Krojač je vrsta zanatlije koji po porudžbini šije i kroji odeću od različitog materijala.

U stvarnosti krojač ili krojačica su pravi čarobnjaci koji uz pomoć makaza,igle i konca stvaraju prava umetnička dela.

Ovaj zanat je kod nas počeo da se razvija sa formiranjem gradova i jedan je od najstarijih u regionu.

Najpre se javlja u Vojvodini u 19. veku kada su krojači počeli da šiju modele odeće po uzoru na modele iz inostranstva pa je odeća koja je ranije bila dostupna samo bogatom sloju društva, postala dostupna i drugim građanima.

Školovanje za ovaj zanat trajalo je tri godine, a podrazumevalo je teorijski i praktični deo.

U trećoj deceniji 19. veka Kneginja Ljubica je uvela svojevrsni dres-kod u obliku ženskog gradskog odela koji su počele da nose i ostale srpske žene u gradovima.

Gradsko odelo se sastojalo od fistana (jednostavne haljine od svile ili pamuka), opasane bajderom (pojasom u obliku duge ešarpe), a zlatovezom ukrašene libade (kratka jakna od somota ili svile) koja je postala je  zaštitni znak tog novog, srpskog kostima,ali su se nosile i u kombinaciji sa zapadnjačkim komadima odeće .

 Beogradske dame su  u 19. veku  pratile  modne trendove I volele su da se pohvale originalnim modnim detaljima pa su garderobu  nabavljale u inostranstvu( u Pešti, Beču i Parizu) ,a one manje imućne su  same šile odeću .

Ali kada su  otvorene  prve radnje sa metražom i pojavile se šivaće mašine , najvećim luksuzom se smatrala odeća šivena po meri, a  Beograd je u drugoj polovini 19. veka postao pravi raj za šnajderke.

Nekada se kod krojača išlo redovno ,a šilo se sve. Od bluza, suknji ,haljina do kaputa.

 Oni koji su šili  kod krojačica plaćali su luksuznu uslugu i  znali su da čekaju nedeljama da stignu na red kod najboljih krojačica.

Znalo se da mušterija dva puta dolazi u krojački salon.

Prvi put da razgleda žurnale , izabere model i da joj uzmu mere .

Drugi put je dolazila na probu a gotove haljine bi im bile isporučene na kućnu adresu.

Da li se isplati šiti ili kupiti gotovo?

Mnogi su ubedjeni da se kupovina gotove odeće vise isplati pa zato mnogo njih nosi istovetnu odeću.

Oni koji i sada žele da budu jedinstveni i drugačiji od većine i veruju da odeća treba da bude ne samo savršeno skrojena po meri, već i odraz načina života i danas svoju garderobu šiju i kažu da je  isplativije sašiti, naročito kada je u pitanju elegantna ženska garderoba.

Poznato je da  sve žene, žele da u tome što nose budu što lepše. Da im odeća prikrije sve nedostatke i  istakne sve prednosti,a to je moguće samo ako imaju dobru krojačicu koja voli svoj posao i radi ga sa puno ljubavi i strpljenja, svesna da radi odeću koja je sastavni deo bitnih momenata u životima njenih muštrija.

Da bi neko bio dobar krojač mora da zna kako se prave krojevi , kako se radi sa mašinom, kao se materijali ponašaju.

Jako je malo onih koji znaju da smisle sami neki originalni kroj a to je ono po čemu se poznaju najbolji krojači.

Jedna od najboljih koju znam i o kojoj hoću nešto da vam napišem je Danijela Danja Delić.

Danijela živi u Šapcu.

Po zanimanju je ekonomista i bila je upešna poslovna žena koja je nedavno odlučila da promeni zanimanje i da se bavi onim što je volela od kad zna za sebe – šivenjem.

Otvorila je svoj salon i kaže da je poslom zadovoljna.Ima svoje stalne mušterije ali se stalno broj mušterija povećava.Pored onih ozbiljnih žena koje imaju svoj izgradjen stil i tačno znaju šta im dobro stoji i šta žele,često joj dolaze i žene koje baš i ne znaju šta hoće da sašiju.

Jednostavno dodju i kažu:"Sašij mi nešto od ovoga."

                              

                         Ovako nesto nastane(b

ez probe)  kad neko posalje materijal i kaze NAPRAVI NESTO, NOSIM SVE.

                                    

"To nije problem ako imaju poverenja u mene i prepuste to meni",kaže Danja "ali je problem kada misle da znaju šta hoće,a ustvari se zapetljaju izmedju želja i mogućnosti.

Kad model ne odgovara osobi koja ga želi ja to uvek  kažem , predložim alternativu i obavezno iznesem "zašto i zato".Obično se složimo i svi budemo zadovoljni.

Ima medjutim i onih upornih koji su zacrtali šta žele i ne odstupaju od toga.Tada se ne mešam.

Sa novim mušterijama često prvo sednem i samo pričam.Tako upoznam osobu za koju šijem,"udjem joj u glavu" i onda nema problema.

Sve češe dolaze i mlade devojke koje žele haljinu "kao iz bajke".Haljinu kakvu nema ni jedna druga.To su obično haljine za specijalne prilike(maturske večeri,rodjendani,svadbe) i iz salona izlaze sa osmhom na licu.

Iako posla ima,nema mnogo mladih zainteresovanih za ovaj zanat.Škola ne daje

dobru osnovu,ali i da daje,za ovaj zanat,kao i za ostale,pored teorijskog znanja je potrebna i ljubav i talenat.

Nadam se da će se Danji uskoro javiti bar neka devojka koja ima i talenta i želju da nauči da šije.

Sigurna sam da ima takvih devojaka kao što sam sigurna da će im Danja rado otkriti "tajne" koje je i sama godinama otkrivala.