PRE I POSLE JELA TREBA RUKE PRATI(IZRADA SAPUNA NEKADA I SADA)

Fotografija preuzeta sa interneta

Sapuni su danas stvar bez koje se ne može zamisliti ni jedna kuća i koju je većina nas navikla da kupuje u obližnjim prodavnicama.

Ima bezbroj proizvodjača a sapuni su najrazličitijih boja i mirisa.

                                         A kako je to nekada bilo ?

 Verovatno  su vam mame ,tate ili bake bar nekada ispričali kako se ranije veš prao pepelom i sapunima koje su sami pravili.

Možda ne bi bilo loše da se prisetimo  od čega  su naše bake pravile sapune jer nekada se sapun pravio u svakom seoskom domaćinstvu.

Korišćeni  su  pepeo drveta i mast ili loj.

Najpre  se pravila cedj i to isključivo od drvenog pepela koji bi se prosejao kroz sito i sipao u bure ili kantu u koju bi se onda sipala kišnica.Uz povremeno mešanje ovaj rastvor bi ostajao u kanti oko nedelju dana.Tada bi kroz gazu procedili vodu i koristili je za pranje veša  u velikim loncima ili koritu.

 Vremenom je umesto ceđi pepela drveta počela da se koristi masna soda (NaOH)čime je znatno pojednostavljen postupak izrade sapuna.

Sapuni su se pravili uglavnom od masti životinja .

U kazanima iznad ognjišta krčkale su se  svinjske kožice od slanine, čvarci, stara mast i slične namirnice životinjskog porekla.

fotografija preuzeta sa interneta

Dva kilograma ovih  masnih sastojaka stavljlo se u tri litre vode pa se u to dodavalo pola kilograma žive sode i onda se sve zajedno kuvalo oko dva sata uz stalno mešanje.

Uz pomoć noža se proverevelo da li je sapun kuvan ili ne  tako što se nož umoči u sapun i ako se masa oko noža odmah stvrdne znači da je kuvan.

Kada je skuvan,sapun se izlivao u rupičasti sanduk u koji bi se stavila čista mokra krpa tako da je suvišna voda iz sapuna mogla da se cedi kroz rupice.

Kada se ohladi,sapun se vadi,odvaja od krpe i seče velikim nožem na komade.

Ovakav sapun bez ikakvih dodataka i aroma i nimalo privlačnog izgleda i mirisa koristio se za ličnu higijenu i pranje veša

.

                                                  Fabrike sapuna

Ali,nisu se sapuni pravili samo u seoskim domaćinstvima.

     - U Novom Sadu je 1871 godine osnovana fabrika za izradu sapuna.

Nama je ova fabrika poznata pod imenom ALBUS a osnovana je pod imenom “Prvo novosadsko sapundžijsko društvo”.

     - Poznatu leskovačku industriju hemijskih i kozmetičkih proizvoda za izradu sapuna i parfema pokrenuo je Jovan Vlajčić 1872. godine.

U periodu 1926-1927.godine u samom centru grada podignuta je upravna i proizvodna zgrada fabrike sapuna,parfimerije i kozmetike "Kaloderma".

Palatu su podigli sinovi  osnivača fabrike Jovana Vlajčića a ime je dobila po kozmetičkom sredstvu za negovanje kože koje se izradjivalo od želatina,meda,glicerina,vode i parfema.

Posle Drugog svetskog rata u ovoj zgradi se nalazila fabrika „Nevena“.

                                   fotografija preuzeta sa interneta

     - Meriminim Dečijim sapunom kupane su generacije beba a mislim da mnogi pamte i Ten San sapun.

                                        Kako je i kada nastao sapun?

Opisah ja ovde kako se sapun pravio kod nas u domaćim uslovima i onaj „fabrički“ ali kako je i kada nastao recept za sapun još se pouzdano ne zna.

     -  Pronadjene su glinene pločice koje potiču iz starog Vavilona sa receptima za izradu sapuna i recepti na egipatskom papirusu stari oko 3500 godina.

     -Stara rimska legenda kaže da su sapun otkrile žene koje su živele na planinini Sapo gde su se navodno odvijala ritualna žrtvovanja životinja pa se loj od žrtvovanih životinja mešao sa pepelom iz vatri koje su se palile tokom tih rituala a kiša koja se slivala niz planinu ,mešala je sve to sa glinom dajući sapun.

Interesantno je da  Plinije Stariji u svojim spisima pominje da se sapun nije koristio samo za kupanje i pranje već  uglavnom kao pomada za kosu.

Upotreba sapuna u Rimu je značajno  opala kada su varvari zauzeli ovu teritoriju ali i zato što je  Katolička crkva smatrala da je kupanje vid hedonizma a upotrebu sapuna i kupanje su povezivali sa paganstvom.

     - Krajem 12. veka sapun je počeo da se proizvodi i u Engleskoj . 

Proizvodjači  sapuna bili su obavezni da plaćaju veliki porez pa je zbog toga  sapun bio prilično skup i velika većina naroda nije mogla da ga koristi sve do 19 .veka kada se na tržištu pojavio sapun po pristupačnoj ceni.

     - U Francuskoj je masovna proizvodnja sapuna  počela u Provansi, Tulonu, Jeru i Marseju  u drugoj polovini 15. Veka.

        U 16.veku počinje da se pravi finiji sapun.

Taj novi sapun se ne pravi od masti životinjskog porekla već od biljnih ulja .

Takav je Marseljski sapun koji se pravi od maslinovog ulja i koji se i sada pravi na potpuno isti način kao u 16.veku.

                                        Proizvodnja sapuna danas

Proizvodnja sapuna je bila na vrhuncu sredinom 19. veka i to zahvaljujući  merketingu.

Proizvodjači su počeli da proizvode sapune različitih oblika,da im dodaju esencije,mirise,boje i da ih maštovito pakuju što je doprinelo  većoj prodaji.

 Danas se ponovo javlja interesovanje za ovu oblast, a motivi su razni: od težnje da se napravi sopstveni sapun, da se razvije sopstveni biznis .....

Pojavili su se domaći sapuni za   koje se tvrdi da su apsolutno prirodni i u koje se dodaju razni začini,delovi biljaka,latice cveća.

Ovi sapuni prelepo izgledaju i još lepše mirišu a o njihovoj“prirodnosti“ nisam stručna da govorim pa ću citirati Zorana Vujčića,biohemičara koji je u svom blogu a u vezi izrade sapuna napisao i ovo:

„Rekoh, a svi to hemičari znaju, nema prirodnih sapuna. Ima nekoliko prirodnih sirovina, koje se koriste za pravljenje sapuna, ali sapuni su nešto između. Jer se prave od 2 prirodne sirovine (masnoće i vode) i jedne sintetičke (hidroksid, živa soda ili hemijski NaOH). Proces je neutralizacija ili saponifikacija. I to je sva mudrost. Nastaje sapun i glicerol, zaostaje nešto vode i to je domaći sapun. „

  Tekst preuzet sa  http://zoran-vujcic.blogspot.rs/

OVO JE MOJ PAS - LOLA

Ovih dana na FB svi igraju igru "Prihvati izazov" pa sam se i ja priključila.

Listajući album sa starim slikama nadjoh i sliku moga Lole.

Lola je bio divan pas.Čistokrvni avlijaner!

U našu porodicu je stigao mnogo pre mene.

Njega je moja mama pronašla kao štene u vozu.

Kao tek diplomirani agronom, po odluci ministarstva ,krenula je u Preševo gde je dobila prvo radno mesto.

Kasnije je pričala da je ušavši u voz,sela do prozora i spremila se za dugo putovanje u nepoznato,kada je čula neko šuškanje ispod sedišta.Sagla se i ugledala malo debeljuškasto štene koje je odmah uzela u krilo.

Od tog trenutka njih dvoje se nisu razdvajali.Bili su itekako potrebni jedno drugom.On je bio mali,nemoćan i napušten  a ona se takodje osećala izgubljeno jer je odlazila u potpuno nepoznatu sredinu.

Kasnije,kada je upoznala moga oca i udala se za njega,Lolu je donela "u miraz".

Lola je stvarno bio neobičan pas.Jednoga dana je negde pronašao i doneo napušteno tigrasto mače koje je dobilo ime Vanjka i ostalo da živi sa nama a Lola ga je čuvao i pazio.

Kada sam se ja rodila a Vanjka već porasla on je svoju brigu i pažnju usmerio na mene.

Znao je satima da leži ispod mojih kolica i od dobroćudnog psa koji je bio spreman sa svima da se mazi,postao je pravi čuvar.

Nikome nije dozvoljavao da zaviri u kolica i vidi "slatku malu bebu".

Ne,nije nikoga napao već bi samo zarežao i nastavio da drema.

U svim mojim sećanjima na detinjstvo Lola ima značajnu ulogu.

Evo sada vidim da i ovo što pišem liči na tekst nekog deteta!

Doživeo je duboku starost(16 godina) a mi dugo nismo mogli da ga prežalimo i da se naviknemo da ga više nema.

Ovo je jedina njegova fotografija koju sam našla a tu je već bio i poznim godinama.

Bio je to pas bez pedigrea,nije gajen po prvilima,hranjen granulama i po raznim tabelama ali je imao mnogo ljubavi koju je uzvraćao i mislim da je u tome tajna njegove dugovečnosti.

VOLITE LI NAKIT ?

Znam  da će mnoge žene reći da ga ne vole i da ga ne nose.

Možda samo burmu.

I sama spadam u one koje se ne kite baš previše.Oni sjajni kamenčići(dijamanti,brilijanti,rubini...) me nešto ne privlače ali kada vidim FILIGRANSKE narukvice,prstenje i broševe, moram da  zastanem i da im se bar divim.

Istina,danas retko može da se nadje pravi filigranski nakit osim u muzejima i antikvarnicama  jer je filigranstvo u Srbiji postao zaboravljen zanat iako je to  zanat koji se svrstava u umetnost.

Majstori ovog zanata nemaju mustre i šeme.Oni „iz glave“  od filigranske žice prave šare(krugove,cvetiće,geometrijske šare) pa na  ovako izrađene predmete ponekad stave sitne metalne kuglice i ukrasni kamen.

                                    fotografija sa interneta(pokimica.com)

Kažu da  sada izloge svetskih metropola uglavnom krase radovi majstora filigrana iz Italije,Indije i Rusije mada su mnogi komercijalizovali svoj rad pa umesto ručnog izradjuju liveni ili poluliveni nakit.

Ima,medjutim kod nas još pravih majstora ovoga zanata koji rade ručno i stvaraju prava mala remek dela  tako što srebrnu ili zlatnu žicu savijaju,upliću i medjusobno vezuju formirajući složene motive .

Ovi motivi su se nekada polažu  na metalnu podlogu ili su ostaju slobodni(čipkasti)

                      KAKO JE I KADA OVAJ ZANAT STIGAO U SRBIJU

Filigranski zanat je zapravo nastao u okviru  kujundžijskog zanata.

Najpre su kujundžije izradjivale nakit  koji je ispunjavan ornamentima od isprepletanih  srebrnih žica što je bio izuzetno precizan rad jer i sama reč filigran,koja je latinskog porekla,znači "nešto precizno"

Vremenom su se majstori filigrani usavršavali , osamostalili i počeli da pored nakita prave i kutije za čuvanje nakita i novca,lule,ženske  torbice,da ukrašavaju oružje(ručke za sablje,noževe,puške)

                                    fotografija sa interneta(pokimica.com)

                                 

Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i predstavlja srpsko srednjovekovno nasleđe a na formiranje filigrana i srpskog zlatarstva uopšte veliki uticaj su imali i Istok i Zapad.

Početkom XIII veka u Srbiji počinje da se izradjuje skupoceni nakit i u prvo vreme se u njegovoj izradi vidi jak uticaj Zapada ali već krajem ovog veka preovladava uticaj Vizantije.

Prsten Stefana Prvovenčanog(riznica Studenice XIIIvek) je primer preplitanja stilova na izradu nakita u Srbiji . Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana

U naše krajeve filigran je  došao pod uticajem Vizantije što se vidi na sačuvanim primercima prstenja i narukvica koje su najčešće izradjivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica.

Svoj vrhunac umetnička izrada nakita od filigrana je doživela u vreme kralja Milutina mada su se pored nakita izradjivali i krstovi i drugi predmeti koji su se koristili u liturgijskim službama.

Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv "srma" i filigran postaje jedna od najzastupljenijih tehnika za izradu nakita od srebra i zlata.

                      KAKO SE IZVLAČI ŽICA ZA FILIGRAN

Kao što sam već rekla,filigar se najčešće radio od tanke srebrne žice a žica se dobijala tako što se srebro topi na temperaturi preko 1.000 stepeni a 

dobijena tečnost  se zatim uliva u minijaturne kalupe pa se dobijena žica kuje na nakovnju i isteže sve dok ne dobije željenu debljinu.

Izvlačenje na kalibar se vršilo pomoću metalne ploče sa više otvora različitog prečnika a najuži otvor je bio debljine vlasi kose.

Kasnije se za izradu srebrne žice koristio „rubin“,odnosno kružna mesingana pločica sa rubinom  i rupicom na sredini kroz koju se provlači žica.

Vremenom se alat menja i usavršava pa se za izvlačenje žice koristi i čekrk.

 To je sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan „srmenjak“ kroz koji se provlačila žica ,a na krajevima sanduka su bili valjci sa ručicama za okretanje.

Žica se namotavala na jedan valjak ,provlačila kroz "srmenjak", namotavala na drugi valjak i motala ručicom.

Krajem XIX veka počinje da se koristi mašinski napravljena žica koja,u zavisnosti od toga za šta će se koristiti,može biti jednostruka ili upredena od dve ili više žica.

                        IZRADA FILIGRANA

Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi i pseudofiligran ili lažni filigran.

PRAVI FILIRAN se radio na dva načina:

PRVI NAČIN( Vazdušasti ili lelujavi filigran)

Kod ovog načina  mora da se prvo uradi osnovna kontura(mustra) koju majstor zamisli i ona se radi od deblje žice a kasnije se radi „punjenje“,odnodno ispunjavanje prostora tanjim žicama.

 DRUGI NAČIN  za izradu podrazumeva  srebrne niti ili trake kao podlogu  sa šarom  koja je u stvari baza.

Kada se svi delovi spoje, a spajaju se lemljenjem , sledi dopunsko ukrašavanje.Dodaju se sitne srebrne kuglice,sitnije i krupnije pločice različitog oblika,pa tračice i polulopte a često se dodaje i ukrasno kamenje.

LAŽNI FILIGRAN

Se radi tako što se predmet izlije u kalup a zatim se doradjuje struganjem,graviranjem,bušenjem i kuckanjem kako bi ličio na pravi.

Ovog lašnog filigrana je danas sve više jer se izradjuje brže i za njegovu izradu nije potrebno majstorstvo i umetnički talenat.

Samim tim ovakav nakit je i jeftiniji i brže se i bolje prodaje .

Ovi predmeti su znatno grublji,nemaju lepotu i prefinjenost pravog filigranskog nakita ali su dostupniji kupcima koje sve više interesuje cena a ne da li je to ručni rad.

ŠTA PRAVI ĆURČIJA ?

Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je  bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.

Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

 U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.

 Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.

Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.

Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.

SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA

Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.

Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog  Ilije koji je njihov  zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti  Ilija.

Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.

Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni  i  nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.

On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

               

                                    http://www.starizanatisrbije.rs/

                                                                               

Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.

Oni  najpre, prerađuju kožu, što je najduži  i najteži  deo posla, pa je tek onda šiju.

                                       

Kože za preradu su nabavljali od mesara  a onda su počinjali sa  struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.   

                                        

Koža se stavlja u kacu u kojoj je  štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.

                                                             

Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.

Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.

Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)

 Sve   je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.

                                                               

Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.

Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su:  mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.

Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .                                                             

Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha  a ovakav kožuh  uvek zadržava svoj oblik.

On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.

Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa  i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka  kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .

BOJENJE KOŽE

Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.

Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.

Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.

Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.

Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.

Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši  ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.

Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.

UKRAŠAVANJE – CIFRANJE

Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.

Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.

Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.

Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.

 U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.

                                                 

                            Kožuh iz Srema(Etnografski muzej Beograd)

Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare  za šta su koristili posebne kalupe.

                                                      

Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori  pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.

Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.

Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vršr prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno  izradjuju nove proizvode.

AVANTURA ILI OTVARANJE TEKUĆEG RAČUNA U PAR KORAKA

                                       fotografija je sa interneta

Prolazeći gradom uvek sam se čudila koliko ima banaka,apoteka i kladionica.

Sve te banke nam nude neverovatno povoljne uslove za dobijanje kredita i reklamiraju i druge svoje usluge ističući svoju efikasnost i ljubaznost.

Nisam od onih koji 100% veruju reklamama ali sam mislila da mi stvarno neće biti problem da u jednoj od tih banaka otvorim tekući račun za pravno lice.

                                       KORAK PRVI

Odlučim se za najbližu banku i svratim da se raspitam šta mi je potrebno za otvaranje računa.

Dočeka me ljubazan službenik i obavesti me da se otvaranje računa vrši samo u nekoliko ekspozitura ali brzo i jednostavno a kada postanem njihov klijent,moći ću i kod njih da podižem i ulažem novac.

                                       KORAK DRUGI

Odem ja do najbliže ekspoziture koja otvara tekuće račune i na vratima me dočeka ljubazan gospodin i odvede me do drugog ljubaznog gospodina koji se bavi tim poslovima.Kažem ja njemu šta želim i on mi kaže da nema nikakvih problema.Potrebno je samo da donesem potvrdu iz APR-a koja nije starija od 3 meseca iz koje će se videti da je pravno lice aktivno.
Zahvalim se ja njemu i odlučim da odem do APR-a po tu potvrdu mada se i na sajtu APR-a lako može utvrditi da li je pravni subjekt aktivan.

                                        KORAK TREĆI

U APR-u potvrdu dobijam istog dana i sva srećna odem do banke.Usput razmišljam kako je to stvarno jednostavno i kako je sva ta administracija stvarno uprošćena.

Stižem u banku i na vratima me ponovo dočekuje onaj isti ljubazni gospodin i vodi,ovog puta kod drugog ljubaznog gospodina jer onaj kod kog sam prošli put bila sada nije tu.

Ja objasnim zašto sam došla i pružim potvrdu a ljubazni službenik mi ponudi da sednem dok se on čuje sa kolegama iz centrale.

Sednem ja i sačekam da on završi razgovor.Posle nekog vremena i njegovih nekoliko "da"  izrečenih u slušalicu,on mi sa smeškom saopštava da sačekam još samo malo dok mi pripremi papire koje trebam da popunim.

Nasmešim se i ja i nastavim da čekam.

Ubrzo mi on donosi štos od 10-tak formulara i kaže da sve to lepo popunim kod kuće i da im donesem i kompletnu dokumentaciju koju sam predala APR-u(fotokopije)kada sam registovala pravno lice.

Pogledam ga iznenadjeno i pitam ga zašto trebam da donosim te fotokopije kada sam već donela potvrdu iz APR-a a on mi uz onaj ljubazni osmeh koji je već počeo da me nervira,odgovara da su takvi propisi.

Zahvalim se ja njemu i odem kući da popunjavam i fotokopiram papire.

                                        KORAK ČETVRTI

Gundjala sam malo dok sam sve to popunjavala jer sam iste podatke morala da upisujem po nekoliko puta a uopšte nisam shvatala zašto je to potrebno.

Rešila sam u medjuvremenu da se ne nerviram i da sve to mirno i staloženo uradim jer je postupok skoro gotov.

Pre polaska u banku još jednom sam sve pregledala,proverila da li sam ponela pečat ,ličnu kartu(koju nikada i ne vadim iz torbe) i krenem opet u banku da završim posao.

Na vratima me ,naravno,opet dočekuje onaj ljubazni gospodin i vodi me do ljubaznog službenika.Konstatujem da je to onaj kod koga sam bila prvi put i predajem mu fasciklu sa svim papirima.

On mi kaže(uz onaj poznati ljubazni osmeh) da sednem dok on nešto proveri.

                                      fotografija je sa interneta

Sednem ja a on uzme telefon u ruke(pre nego što je i pogledao papire) i zove "centralu".

Ne čujem šta mu oni pričaju ali vidim da on prevrće one papire koje sam uredno složila i klima glavom(kao da ga oni vide).

Kada je završio ponovo mi se nasmešio i saopštio da samo još moram rukom da napišem jednu izjavu.

Nabacim i ja ljubazan osmeh(bar se nadam da je tako izgledalo)i kažem mu da to šta trebam rukom da napišem već postoji na jednom od formulara koje sam mu dala.

On samo slegnu ramenima(osmeh ne moram da pominjem) i kaže da su mu rekli da tako mora.

Izbrojim ja u sebi do 5 ,uzmem olovku ,napišem,potpišem,pečatiram i predam mu.

On taj papir pridruži ostalim papirima,zahvali mi se što sam baš njihovoj banci ukazala poverenje i saopšti mi da će me za par dana pozvati da dodjem da potpišemo ugovor i da mi daju broj računa.

E sad sam stvarno brojala sve do 10 pre nego što sam ga pitala zašto to ne možemo odmah da završimo.

Odgovorio je (osmeh)da on to mora da dostavi svojoj centrali,pa oni da dostave Narodnoj banci i kada oni sve provere i njemu vrate mi potpisujemo Ugovor i ja postajem njihov klijent!

                                       KORAK PETI

Na ovaj korak još čekam.

Nadam se da neće biti i šestog,sedmog.....jer nije mala stvar i mali posao otvoriti tekući račun. 

Treba dobro sve proveriti kad mali privrednik otvara tekući račun.

Namerno nisam navela u kojoj sam banci bila ali onome koga interesuje mogu da kažem jer je sve istina, verovali ili ne.

                                           
  

MUTAVDŽIJA - zanat koga više nema

                                                     fotografija preuzeta sa interneta

Nekada davno u Srbiji je bilo malo gradova,malo prodavnica a tržnih centara i supermarketa uopšte nije bilo ali je zato bilo je puno sela u kojima su živele mnogobrojne porodice.

Porodice na selu su se zvale kuća ili familija i svaka kuća je imala starešinu koji je uglavnom bio najstariji i najodgovorniji i on je brinuo o napretku domaćinstva i odredjivao ko će od ukućana šta raditi.

U tim selima nije bilo nikakvih prodavnica.

Stanovnici sela su sami proizvodili hranu,odeću i pokućstvo.

Radili su vredno i složno i ništa nisu bacali.

Ovce  su vodili na ispašu,muzli ih,šišali,klali.

Mleko se pilo ili se od njega pravio sir.

Vuna se prala i prela pa su od nje pleli ili tkali odeću.

Meso se jelo uglavnom za praznike a i koža se koristila.

U onim krševitim predelima gde nije bilo puno pašnjaka čuvale su se uglavnom koze koje su mnogo skromnije u izboru hrane a i od njih se koristilo i mleko i meso i koža (za izradu gornjih delova opanaka) ali i dlaka.

                             koze balkanske rase (   fotografija preuzeta sa interneta)

Vremenom su se i u selima pojavile zanatlije.

Razvijali su se zanati čiji su proizvodi bili potrebni ljudima na selu(kovač,opančar,korpar,abadžija,mutavdžija)

Mnogi od ovih zanata više ne postoje jer za njihovim proizvodima ne postoji potreba.

Danas se život na selu mnogo razlikuje od nekadašnjeg života pa tako nema ni potražnje za proizvodima mutavdžije.

Verujem da i na selu danas samo stariji ljudi znaju ko je bio mutavdžija,šta je on proizvodio i od čega.

Po predanju,ovaj zanat su kod nas doneli Turci koji su ga preuzeli iz persijske kulture.

Sirovina za ovaj zanat je bila jeftina ali je rad bio težak i naporan i ovim zanatom su se bavili muškarci.

Mutavdžije su na vertikalnim razbojima od kozje dlake tkali tkanine koje su se uglavnom koristile za izradu torbi u kojima se nosila hrana kada se išlo na njivu.

                                                           fotografija preuzeta sa interneta

Koze(balkanska rasa koje više skoro da nema) su se uglavnom šišale(strigale) u junu mesecu a mutavdžije su vunu koju su otkupili od seljaka razvrstavali po bojama,namakali,preli i tkali na razboju.

U našem narodu su se ,kao što rekoh,od ove tkanine izradjivale uglavnom torbe i svaki kraj je imao svoju kombinaciju boja po kojoj su se raspoznavali.

Pravili su se od ove tkanine i pokrivači za stoku,džakovi za pšenicu,bisage u koje je stavljano seme posle setve.

U torbama koziljavkama se nosio i slavski kolač u crkvu a u narodu postoji priča da je i glava Kneza Lazara odneta u ovakvoj torbi.

Ovaj zanat je praktično nestao posle Drugog svetskog rata kada je doneta administrativna zabrana koja se odnosila na gajenje koza.

Koze pominjem zbog kostreti.

                                       Šta je kostret?

Kostret je gruba i oštra kozja dlaka od koje se  dobija takodje gruba i oštra tkanina koja nije bila pogodna za izradu odeće ali su od ove tkanine u prošlosti šivene i košulje.

                              Košulja od kostreti i duhovnost

Poznato je da je Tomas Mor  nosio takvu košulju veći deo svog života i tako ostajao budan i do 20 sati  dnevno.

Ova košulja se nosila uz telo ,tako da je nadraživala kožu i stvarala veliku neprijatnost a svrha njenog nošenja je bila samokažnjavanje.

Nošenje košulje i donjeg veša od kostreti trebalo je da suzbije grešne želje tela i podstakne duhovno orjentisan život pa su ovu odeću nosili i monasi  mnogih religija.

Danas više nema mutavdžija jer nema ni potrebe za njihovim proizvodima a nema ni toliko koza ni onih koji bi šišali te koze.

Već je zaboravljeno i šta znače pojedini izrazi vezani za ovaj zanat(ćerkez,amiš,sidžimka,tarak,zerbalica).

Ostale su samo stare slike i prezime Mutavdžić nasledjeno od nekog pretka koji se bavio ovim zanatom.