ŠTA PRAVI ĆURČIJA ?

Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je  bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.

Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

 U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.

 Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.

Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.

Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.

SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA

Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.

Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog  Ilije koji je njihov  zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti  Ilija.

Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.

Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni  i  nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.

On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

               

                                    http://www.starizanatisrbije.rs/

                                                                               

Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.

Oni  najpre, prerađuju kožu, što je najduži  i najteži  deo posla, pa je tek onda šiju.

                                       

Kože za preradu su nabavljali od mesara  a onda su počinjali sa  struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.   

                                        

Koža se stavlja u kacu u kojoj je  štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.

                                                             

Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.

Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.

Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)

 Sve   je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.

                                                               

Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.

Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su:  mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.

Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .                                                             

Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha  a ovakav kožuh  uvek zadržava svoj oblik.

On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.

Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa  i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka  kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .

BOJENJE KOŽE

Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.

Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.

Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.

Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.

Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.

Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši  ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.

Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.

UKRAŠAVANJE – CIFRANJE

Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.

Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.

Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.

Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.

 U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.

                                                 

                            Kožuh iz Srema(Etnografski muzej Beograd)

Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare  za šta su koristili posebne kalupe.

                                                      

Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori  pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.

Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.

Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vršr prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno  izradjuju nove proizvode.

SARAČ - KOŽAR-SEDLAR

Saračka radnja

U izlogu  jedne  pomalo neugledne radnje ,obešeno na metalnoj šipci,visi mnogo raznobojnih ogrlica za pse.

Tu su i povodci  za pse različitih dužina i debljina,pa korpe za njuške razliitih veličina.

U jednom delu izloga su izloženi  kožni kaiševi i nekoliko novčanika.

Iznad radnje stoji natpis  SARAČKA –TAŠNERSKA RADNJA

U radnji , ne većoj od 10m2 oseća se starinski miris-miris kože.

Posmatram rukotvorine ovog majstora. Gledam predivne kaiševe, povodce, ogrlice, davilice i sve ono što viđamo na psima u  gradu.

Mladji čovek,očigledno vlasnik radnje,razgovara sa jednim kupcem a ja posmatram okolo i u uglu primetim starijeg čoveka  oko koga se uredno složen nalazi alat koji kao da je deo muzejske postavke.

Tu je saračko šilo i igla kojom se ručno ušiva, pa  mnoštvo različitih noževa, sečiva, makaza, zumbi, kalupa..

Iako sam i sama ušla da kupim povodac za psa , prilazim starom majstoru i posmatram njegove žuljevite ruke i koncem zasečene prste kako vešto buše kožu ,provlače i zatežu konac.

I nekako spontano započesmo priču o njegovom zanatu  

.

Sarači spadaju među najstarije zanatlije.

Prvi sarači su se kod nas pojavili još u 15-tom veku i bili su veoma značajni i cenjeni.  Tada su pravili razne predmete od kože, pre svega ulare,samare,kandžije,sedla, opasače, kajase ,konjsku opremu i opremu za putnike - reče mi majstor.

Kada je on počinjao da radi već je bila manja potražnja za amovima, samarima,  i ularima ali su se izradjivali opasači,novčanici,futrole za vatreno oružje,kvalitetne i unikatne putne torbe....

On je nabavljao i koristio fabrički obradjenu kožu  a nekada su sarači sami vršili i obradu kože.

Sada je,kako mi reče ,jako teško nabaviti kvalitetnu kožu jer se kod nas niko više ne bavi preradom kože.

Danas plastika i eko koža potiskuju predmete od kože jer predmeti od kože traže mnogo stručnog ljudskog  rada i preskupi su za većinu stanovništva.Sve ono što su nekada izradjivali sarači danas se pravi od plastike .Ti proizvodi su lagani,otporni na vodu i jeftini a ono šta napravi sarač treba da bude jako,kvalitetno i da traje.

Posla je ,onog pravog saračkog,svakim danom sve manje pa se njegov sin koji je nastavio tradiciju,prilagodjava novim okolnostima i sada prave i tašne od eko kože i galanteriju za pse.

On je već nekoliko godina u penziji ali dodje tako u radnju da malo radi.Sada upravo radi novčanik po porudžbini jer još ima mušterija.Ima i onih starih koji donose nešto na popravku ili da naruče nešto novo ali i novih.

Jer ako neko hoće da ima nešto što je lepo i unikatno ,on kupuje kod sarača.

 Na kraju smo oboje zaključili da je sarački zanat veoma težak i ne može svako da ga radi.

Za  ovaj zanat potrebna je ljubav,jake ruke za probijanje i šivenje kože i čelična volja.

Majstor reče da će on sve dok bude imao snage u rukama dolaziti u radnju i raditi na starinski način a njegov sin će se prilagodjavati uslovima tržišta jer tako je uvek bilo.

Onaj ko se nije prilagodjavao,propadao je i zatvarao radnju.

Sve vreme dok smo pričali on nije prekidao rad.

Kupila sam povodac po koji sam došla i poželela majstoru da još dugo radi .