ŠTA PRAVI ĆURČIJA ?

Danas je mnogim ljudima zanimanje „ćurčija“ protpuno strano i nemaju pojma šta on pravi, a nekada je  bilo nezamislivo dočekati zimu bez proizvoda ovih majstora jer su oni pravili odeću od jagnjećih, jarećih, ovčijih i kozjih koža i krzna.

Ovaj zanat,koji je još poznat i kao kožušćarski ,veoma je star i smatra se da potiče iz srednjeg veka.

 U Studeničkom tipiku je zabeleženo da su ih nosili kaluđeri a 17. Veku ćurčije se pominju u Banatu,Bačkoj i Sremu.

 Sredinom 19.veka ovaj zanat je bio veoma razvijen u jugoistočnoj Srbiji.

Zanat se učio tri godine nakon čega se dobijalo zvanje kalfe.

Kalfa je bio polukvalifikovan majstor koji je posle još dve godine učenja i usavršavanja polagao majstorski ispit.

SVETI ILIJA – ZAŠTITNIK ĆURČIJA

Ćurčije su kao i ostale zanatlije imali svoj esnaf.

Esnaf je imao svoj grb,pečat i zastavu sa likom svetog  Ilije koji je njihov  zaštitnik.

Slava svih ćurčija je sveti  Ilija.

Postoji verovanje da je sveti Ilija bio ćurčija i to najbolji.

Njegovi kožusi su bili najbolje uštavljeni  i  nisu imali neprijatan miris koji imaju svi kožusi.

On je posle smrti ostavio jedan kožuh u nasledje ćurčijama ali nikoga nije uputio u sve tajne svog zanata Zato su oni njega proglasili za svog zaštitnika i sebi postavili za cilj da urade kožuh koji će biti najsličniji onim koje je radio sveti Ilija.

               

                                    http://www.starizanatisrbije.rs/

                                                                               

Mnogi su ćurčije izjednačavali sa šnajderima koji šiju kožu mada su ćurčije nogo više od šnajdera.

Oni  najpre, prerađuju kožu, što je najduži  i najteži  deo posla, pa je tek onda šiju.

                                       

Kože za preradu su nabavljali od mesara  a onda su počinjali sa  struganjem kože od mešine posle čega se pristupalo štavljenju kože.   

                                        

Koža se stavlja u kacu u kojoj je  štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna)u kojoj ostaje od 15 do 50 dana a s vremena na vreme se meša i prevrće.

                                                             

Posle toga se vadi i suši na suncu nekoliko sati i ručno i tegli dok se sasvim ne ispravi.

Koža se rasteže na 120 santimetara dužine i 80 santimetara širine.

Ostaci mešine se stružu gvozdenom teglicom i onda sledi čukanje(šibanje tankim prutom)

 Sve   je ovo potrebno stručno uraditi pre nego što se počne sa krojenjem i šivenjem kože.

                                                               

Nekada se koža šila čeličnom ćurčijskom iglom i dobar majstor je mogao za jedan dan da sašije i tri kožuha.

Sa razvojem zanata pojavili su se i razni alati kao što su:  mašina za šivenje kože, mašina levica, dećušara, kalup za šubare, menđela za struganje koze, baker mašina za struganje.

Tako je zanatlija izradjivao proizvod od sirove kože do gotovog proizvoda. .                                                             

Ćurčije su uglavnom pravile kožuhe od jagnjeće ili ovčije kože s runom koje pokriva unutrašnju stranu kožuha  a ovakav kožuh  uvek zadržava svoj oblik.

On ne propušta vetar i leti hladi,zimi greje i vodootporan je.

Prvi kožusi su u Srbiji bili bele boje i jednostavnog kroja bez ikakvih ukrasa  i služili su samo za zaštitu od hladnoće a polovinom 19.veka  kožusi počinju da se boje i ukrašavaju .

BOJENJE KOŽE

Pored prvobitno belih,vremenom su kožusi počeli da se ukrašavaju.

Koža se najpre farbala a boja se pravila od osušene dudove,orahove,brestove I jabukove pečurke.

Pečurke bi se istucale u drvenoj posudi i onda kuvale.

Dužina kuvanja je zavisila od toga koliko bi trebala da bude intezivna boja.Ako se kuva duže,dobija se tamnosmedja boja a ako se manje kuva,boja je svetlija.

Kada se završi sa kuvanjem boja se procedi i pomoću krpe se nanosi na kožu koja je prethodno učvršćena za tezgu da se pri bojenju ne bi pomerala.

Onda se vlažna koža prebaci preko konopca i suši  ali ne na direktnoj sunčevoj svetlosti.

Tek kada se dobro osuši počinje se sa krojenjem i šivenjem.

UKRAŠAVANJE – CIFRANJE

Kožusi su se uglavnom nosili na selu i nosili su ih i muškarci i žene i deca.

Devojački i momački kožusi su se posebno ukrašavali raznobojnom kožom,koncem,vunom,finim krznom,svilom,ogledalcima,čojom,filcom i kožnim ili metelnim dugmadima.

Šare su bile uglavnom cvetne u kombinaciji sa srcima,lozicama i kružićima.

Mnogi kožusi su radjeni po narudžbini ali su radjeni i za prodaju na vašarima a kasnije i u radnjama.

 U Etnografskom muzeju u Beogradu se nalaze kožusi uglavnom sa kraja 19.veka koji su prava mala umetnička dela.

                                                 

                            Kožuh iz Srema(Etnografski muzej Beograd)

Pored gunjeva ćurčije su pravili i šubare  za šta su koristili posebne kalupe.

                                                      

Krajem 19.veka i početkom 20.veka sa razvojem gradova počeli su da prave i bunde.Mušterije su donosile fotografije iz raznih časopisa a onda su majstori  pravili bunde ,mada sve redje od jagnjećeg krzna jer su mušterije često donosile i krzno.

Od sredine 20.veka sa razvojem industrijske proizvodnje ovaj zanat polako počinje da se gasi.

Malobrojne ćurčije koje još rade,uglavnom vršr prepravke i popravke starih odevnih predmeta a samo izuzetno,za mušterije koje imaju želju da kupe nešto stvarno kvalitetno  izradjuju nove proizvode.

AVANTURA ILI OTVARANJE TEKUĆEG RAČUNA U PAR KORAKA

                                       fotografija je sa interneta

Prolazeći gradom uvek sam se čudila koliko ima banaka,apoteka i kladionica.

Sve te banke nam nude neverovatno povoljne uslove za dobijanje kredita i reklamiraju i druge svoje usluge ističući svoju efikasnost i ljubaznost.

Nisam od onih koji 100% veruju reklamama ali sam mislila da mi stvarno neće biti problem da u jednoj od tih banaka otvorim tekući račun za pravno lice.

                                       KORAK PRVI

Odlučim se za najbližu banku i svratim da se raspitam šta mi je potrebno za otvaranje računa.

Dočeka me ljubazan službenik i obavesti me da se otvaranje računa vrši samo u nekoliko ekspozitura ali brzo i jednostavno a kada postanem njihov klijent,moći ću i kod njih da podižem i ulažem novac.

                                       KORAK DRUGI

Odem ja do najbliže ekspoziture koja otvara tekuće račune i na vratima me dočeka ljubazan gospodin i odvede me do drugog ljubaznog gospodina koji se bavi tim poslovima.Kažem ja njemu šta želim i on mi kaže da nema nikakvih problema.Potrebno je samo da donesem potvrdu iz APR-a koja nije starija od 3 meseca iz koje će se videti da je pravno lice aktivno.
Zahvalim se ja njemu i odlučim da odem do APR-a po tu potvrdu mada se i na sajtu APR-a lako može utvrditi da li je pravni subjekt aktivan.

                                        KORAK TREĆI

U APR-u potvrdu dobijam istog dana i sva srećna odem do banke.Usput razmišljam kako je to stvarno jednostavno i kako je sva ta administracija stvarno uprošćena.

Stižem u banku i na vratima me ponovo dočekuje onaj isti ljubazni gospodin i vodi,ovog puta kod drugog ljubaznog gospodina jer onaj kod kog sam prošli put bila sada nije tu.

Ja objasnim zašto sam došla i pružim potvrdu a ljubazni službenik mi ponudi da sednem dok se on čuje sa kolegama iz centrale.

Sednem ja i sačekam da on završi razgovor.Posle nekog vremena i njegovih nekoliko "da"  izrečenih u slušalicu,on mi sa smeškom saopštava da sačekam još samo malo dok mi pripremi papire koje trebam da popunim.

Nasmešim se i ja i nastavim da čekam.

Ubrzo mi on donosi štos od 10-tak formulara i kaže da sve to lepo popunim kod kuće i da im donesem i kompletnu dokumentaciju koju sam predala APR-u(fotokopije)kada sam registovala pravno lice.

Pogledam ga iznenadjeno i pitam ga zašto trebam da donosim te fotokopije kada sam već donela potvrdu iz APR-a a on mi uz onaj ljubazni osmeh koji je već počeo da me nervira,odgovara da su takvi propisi.

Zahvalim se ja njemu i odem kući da popunjavam i fotokopiram papire.

                                        KORAK ČETVRTI

Gundjala sam malo dok sam sve to popunjavala jer sam iste podatke morala da upisujem po nekoliko puta a uopšte nisam shvatala zašto je to potrebno.

Rešila sam u medjuvremenu da se ne nerviram i da sve to mirno i staloženo uradim jer je postupok skoro gotov.

Pre polaska u banku još jednom sam sve pregledala,proverila da li sam ponela pečat ,ličnu kartu(koju nikada i ne vadim iz torbe) i krenem opet u banku da završim posao.

Na vratima me ,naravno,opet dočekuje onaj ljubazni gospodin i vodi me do ljubaznog službenika.Konstatujem da je to onaj kod koga sam bila prvi put i predajem mu fasciklu sa svim papirima.

On mi kaže(uz onaj poznati ljubazni osmeh) da sednem dok on nešto proveri.

                                      fotografija je sa interneta

Sednem ja a on uzme telefon u ruke(pre nego što je i pogledao papire) i zove "centralu".

Ne čujem šta mu oni pričaju ali vidim da on prevrće one papire koje sam uredno složila i klima glavom(kao da ga oni vide).

Kada je završio ponovo mi se nasmešio i saopštio da samo još moram rukom da napišem jednu izjavu.

Nabacim i ja ljubazan osmeh(bar se nadam da je tako izgledalo)i kažem mu da to šta trebam rukom da napišem već postoji na jednom od formulara koje sam mu dala.

On samo slegnu ramenima(osmeh ne moram da pominjem) i kaže da su mu rekli da tako mora.

Izbrojim ja u sebi do 5 ,uzmem olovku ,napišem,potpišem,pečatiram i predam mu.

On taj papir pridruži ostalim papirima,zahvali mi se što sam baš njihovoj banci ukazala poverenje i saopšti mi da će me za par dana pozvati da dodjem da potpišemo ugovor i da mi daju broj računa.

E sad sam stvarno brojala sve do 10 pre nego što sam ga pitala zašto to ne možemo odmah da završimo.

Odgovorio je (osmeh)da on to mora da dostavi svojoj centrali,pa oni da dostave Narodnoj banci i kada oni sve provere i njemu vrate mi potpisujemo Ugovor i ja postajem njihov klijent!

                                       KORAK PETI

Na ovaj korak još čekam.

Nadam se da neće biti i šestog,sedmog.....jer nije mala stvar i mali posao otvoriti tekući račun. 

Treba dobro sve proveriti kad mali privrednik otvara tekući račun.

Namerno nisam navela u kojoj sam banci bila ali onome koga interesuje mogu da kažem jer je sve istina, verovali ili ne.

                                           
  

MUTAVDŽIJA - zanat koga više nema

                                                     fotografija preuzeta sa interneta

Nekada davno u Srbiji je bilo malo gradova,malo prodavnica a tržnih centara i supermarketa uopšte nije bilo ali je zato bilo je puno sela u kojima su živele mnogobrojne porodice.

Porodice na selu su se zvale kuća ili familija i svaka kuća je imala starešinu koji je uglavnom bio najstariji i najodgovorniji i on je brinuo o napretku domaćinstva i odredjivao ko će od ukućana šta raditi.

U tim selima nije bilo nikakvih prodavnica.

Stanovnici sela su sami proizvodili hranu,odeću i pokućstvo.

Radili su vredno i složno i ništa nisu bacali.

Ovce  su vodili na ispašu,muzli ih,šišali,klali.

Mleko se pilo ili se od njega pravio sir.

Vuna se prala i prela pa su od nje pleli ili tkali odeću.

Meso se jelo uglavnom za praznike a i koža se koristila.

U onim krševitim predelima gde nije bilo puno pašnjaka čuvale su se uglavnom koze koje su mnogo skromnije u izboru hrane a i od njih se koristilo i mleko i meso i koža (za izradu gornjih delova opanaka) ali i dlaka.

                             koze balkanske rase (   fotografija preuzeta sa interneta)

Vremenom su se i u selima pojavile zanatlije.

Razvijali su se zanati čiji su proizvodi bili potrebni ljudima na selu(kovač,opančar,korpar,abadžija,mutavdžija)

Mnogi od ovih zanata više ne postoje jer za njihovim proizvodima ne postoji potreba.

Danas se život na selu mnogo razlikuje od nekadašnjeg života pa tako nema ni potražnje za proizvodima mutavdžije.

Verujem da i na selu danas samo stariji ljudi znaju ko je bio mutavdžija,šta je on proizvodio i od čega.

Po predanju,ovaj zanat su kod nas doneli Turci koji su ga preuzeli iz persijske kulture.

Sirovina za ovaj zanat je bila jeftina ali je rad bio težak i naporan i ovim zanatom su se bavili muškarci.

Mutavdžije su na vertikalnim razbojima od kozje dlake tkali tkanine koje su se uglavnom koristile za izradu torbi u kojima se nosila hrana kada se išlo na njivu.

                                                           fotografija preuzeta sa interneta

Koze(balkanska rasa koje više skoro da nema) su se uglavnom šišale(strigale) u junu mesecu a mutavdžije su vunu koju su otkupili od seljaka razvrstavali po bojama,namakali,preli i tkali na razboju.

U našem narodu su se ,kao što rekoh,od ove tkanine izradjivale uglavnom torbe i svaki kraj je imao svoju kombinaciju boja po kojoj su se raspoznavali.

Pravili su se od ove tkanine i pokrivači za stoku,džakovi za pšenicu,bisage u koje je stavljano seme posle setve.

U torbama koziljavkama se nosio i slavski kolač u crkvu a u narodu postoji priča da je i glava Kneza Lazara odneta u ovakvoj torbi.

Ovaj zanat je praktično nestao posle Drugog svetskog rata kada je doneta administrativna zabrana koja se odnosila na gajenje koza.

Koze pominjem zbog kostreti.

                                       Šta je kostret?

Kostret je gruba i oštra kozja dlaka od koje se  dobija takodje gruba i oštra tkanina koja nije bila pogodna za izradu odeće ali su od ove tkanine u prošlosti šivene i košulje.

                              Košulja od kostreti i duhovnost

Poznato je da je Tomas Mor  nosio takvu košulju veći deo svog života i tako ostajao budan i do 20 sati  dnevno.

Ova košulja se nosila uz telo ,tako da je nadraživala kožu i stvarala veliku neprijatnost a svrha njenog nošenja je bila samokažnjavanje.

Nošenje košulje i donjeg veša od kostreti trebalo je da suzbije grešne želje tela i podstakne duhovno orjentisan život pa su ovu odeću nosili i monasi  mnogih religija.

Danas više nema mutavdžija jer nema ni potrebe za njihovim proizvodima a nema ni toliko koza ni onih koji bi šišali te koze.

Već je zaboravljeno i šta znače pojedini izrazi vezani za ovaj zanat(ćerkez,amiš,sidžimka,tarak,zerbalica).

Ostale su samo stare slike i prezime Mutavdžić nasledjeno od nekog pretka koji se bavio ovim zanatom.

STAKLO KAO UKRAS

                                  http://starasrbijabg.blogspot.com/

Šta znate o staklu i da li uopšte razmišljate o staklu osim kada perete prozore?

Znate li kako staklo nastaje,kako se proizvodi i od kada se koristi?

Dobro,možda to većini i nije interesantno i neću vas opterećivati mnogobrojnim podacima,formulama,sastavom...

                                      http://starasrbijabg.blogspot.com/

Napisaću samo ono što će,pretpostavljam,većini biti interesantno.

U Egiptu se još oko 3.000.godine počelo sa proizvodnjom stakla  koje se uglavom upotrebljavalo za izradu ukrasa a u antičkoj Grčkoj i u starom Rimu se već počelo sa proizvodnjom posuda od stakla.

Izrada stakla je bila komplikovana pa je zato staklo bilo dostupno samo najbogatijima sve do doba cara Avgusta kada su postojale mnogobrojne radionice u kojima su se izradjivali predmeti dostupni svim slojevima društva(čaše raznih oblika,veličina i namena,tanjiri,flaše...)

Padom Rimske imperije ,Vizantija postaje centar proizvodnje stakla a u XXII veku to je Sirija sve do XXIV veka kada pada pod tursku vlast i kada vodeću ulogu u proizvodnji stakla preuzima Evropa.

Sa razvojem nauke razvile su se i tehnike slikanja emajlom,graviranje,brušenje i reljefne aplikacije.

                                 http://starasrbijabg.blogspot.com/

Vrhunac tehnike je bila izrada mozaičkog stakla za ukrašavanje prozora.

Vitraž se prvo upotrebljavao samo u crkvama,hramovima i manastirima za zastakljivanje otvora koji su bili suviše veliki da se zastakle jednim staklom  pa se moralo spajati više stakala u celinu pomoću olovnih profila. 

                                                      http://starasrbijabg.blogspot.com/

Danas se vitraž upotrebljava i u domaćinstvima za ukrašavanje prozora i vrata ali  pravi umetnički vitraž nije dostupan  svima.

                                         http://starasrbijabg.blogspot.com/

Ali staklo danas dobija sve veću primenu u raznim oblastima,pa i u umetnosti tako da slikanje na staklu spada u umetničke zanate i podrazumeva oslikavanje različitih staklenih predmeta kojima boje daju toplinu.

http://starasrbijabg.blogspot.com/

Unošenjem jedne ručno oslikane vaze,činije,flaše ili čaša osvežava se prostor a staklo kao plemeniti materijal koji se uz svetlost odlično uklapa sa kamenom,vodom,zelenilom i cvećem,pored estetike,omogućava čoveku i vizuelan kontakt sa okolinom.

                                                       http://starasrbijabg.blogspot.com/


    Na fotografijama su radovi koji se mogu videti i kupiti u Galeriji "Stara Srbija"

PATOFNE I ZA MUŠKE I ZA ŽENSKE NOGE

              Negde ih zovu  zepe,negde pape,popke,patofne,priglavci...ali su ih svuda pleli i rado nosili preko cele zime.

Uglavnom su ih plele bake da bi ugrejale noge svojih unučića a i ostalih članova porodice i to od vune koju su same i isprele.

Danas imamo mnogo lepih šarenih kućnih papuča različitih oblika i od različitih materijala ali verujte da ništa ne može tako da ugreje noge kao ove patofne koje su pletene od vune.

Pošto sam jedna od onih koji vole da im bude toplo na nogama,prvo sam jedne isplela sebi pa onda nikim prijateljicama,pa njihovim prijateljicama,pa deci i tako evo zima već prolazi ali ja ih dalje pletem.

Javili su mi se i muškarci koji su želeli patofne ali bez cvetića,mašnica i tračica pa sad imam i takve u ponudi.

Postaviću ovde slike onih koje su trenutno dostupne.

        

 Ovo su čarape a ne patofne ali i one mogu lepo da zagreju noge.

                                  http://www.starizanatisrbije.rs/
















               

STARI ZANATI: PRIČE IZ AUTOBUSA

STARI ZANATI: PRIČE IZ AUTOBUSA:                                              

PRIČE IZ AUTOBUSA

                                                fotografija je sa Gugla i ovo nisam ja

Bio je to jedan od onih dana koje bih najviše volela da preskočim ili prespavam.

Tmuran,siv i nekako depresivan.

Jedva sam čekala da zatvorim Galeriju i krenem kući .

Nestrpljivo sam čekala autobus i zadovoljno konstatovala da bar tu imam sreće.Bilo je mesta da sednem,otvorim knjigu i čitam sve do poslednje stanice na kojoj silazim.

Već na sledećoj stanici u autobus je ušla velika grupa ljudi.Mesta za sedenje više nije bilo i do mene su stale dve žene mojih godina(istina malo korpulentnije).Odmah su počele da gundjaju kako je omladina bezosećajna i nevaspitana i ne ustupa mesto starijima.

                                       fotografija je sa interneta 

Nisam obraćala pažnju na njihov razgovor jer su to svakodnevne priče već sam pokušala da se usredsredim na knjigu ali one nastavljaju sve glasnije da se žale.Jednu bole noge,naročito pete , a drugu ruke pa joj je teško da drži kesu.

Tu se ja "primim" i ponudim onoj koja ima kesu da joj pridržim tu kesu.Ali umesto nje,meni se obraća ona druga koju bole pete.

"Samo TI sedi i uživaj.Neće TEBE boleti noge kad dodješ u moje godine."

Dok mi je to govorila jasno je mogla da mi vidi i lice i shvati da sam ja već u "njenim godinama" mada nije mogla da zna da li i mene bole noge.

Da mi je dan bio malo bolji možda bih joj i ustupila mesto ali sam joj ,pošto sam već bila "na tri ćoška" samo rekla:"Hvala,gospodjo ali ja nisam ni htela da ustanem već samo da Vašoj prijateljici pridržim kesu".Onda sam sagla glavu i nastavila da čitam knjigu ne slušajući njene dalje komentare.


Sledećeg dana ponovo ulazim u autobus.Ovog puta idem samo dve stanice i ne razmišljam o tome da sednem ali mladić od svojih 17-18 godina koji je sedeo na sedištu pored koga sam stajala,stavlja u džep mobilni ,ustaje i kaže mi

- Izvolite,sedite.

Iznenadjeno sam ga pogledala i zahvalila se.Objasnila sam mu da idem samo dve stanice i da ne moram da sedim ali mi on reče

-Nije važno.Sigurno idete sa posla i umorni ste.Znam ja po mojoj mami.Ona se uvek umorna vraća sa posla i znači joj da sedne kad je gužva.

Nisam mogla da ga odbijem.Sela sam i setila se jučerašnjeg doživljaja.

Mora da ja stvarno izgledam mladja nego što jesam.Dobro,možda ne baš toliko mladja kao onoj gospodji od juče ali sam sigurno starija i od mame ovog dečka koji mi je ustupio mesto.

Ili možda moj izgled ovde uopšte nije bio presudan već nešto sasvim drugo?