ŠTA TO BEŠE ZDRAVA HRANA ?

                                           Ilustracija Gorana Divca

Već danima se spremam da i ja kažem nešto o hrani,zdravom načinu života,povratku prirodi životu u skladu sa prirodom.

Nisam nikakav stručnjak za ove oblasti ali kad vidim na internetu ,televiziji i u novinama sve one savete,članke,preporuke,reklame ,tabele idealne težine,tabele o vrednosti namirnica bude mi malo muka.

Da ne pominjem vežbe,masaže, liposukcije i druge metode da budemo zdravi i savršeni.

I sve to naravno sasvim prirodnim putem.

Nisam ja ni neki gurman mada,priznajem da slatkišima teško mogu da odolim,a ni vrsna kuvarica i žena koja obožava da u kuhinji provodi sate spremajući razne djakonije da bi je svi posle hvalili.

Volim ja život u prirodi i zato sam se i preselila iz centra grada u prigradsko naselje da imam bar iluziju da živim u prirodi, jer da se ne lažemo,nema danas mesta u Srbiji koje nije zatrovano nekim hemikalijama.

Da se vratim hrani i prirodi.

Razmišljam ja onako laički dok slušam stručnjake koji govore o prednosti mediteranske ishrane i morskih plodova za naš organizam i štetnosti masti,kako je ovaj naš narod uopšte opstao kada nije sve ovo znao?

Zamislite samo kako su oni nezdravo živeli dok su hranu spremali na masti ,pili punomasno mleko i jeli punomasan sir koji su sami pravili u verovatno nesavršenim higijenskim uslovima prema sadašnjim propisima?

Ribu i morske plodove mnoge generacije nisu ni videle a kamoli probale .

Meso su jeli uglavnom za praznike,slave ili kad dodju gosti pa se gostima davalo ono najbolje a domaćinima šta ostane.

Nisu naši preci  imali  roštilje ali se na vašarima i za slave okretao ražanj.

Za integralna brašna nisu nikad čuli.Kukuruz i pšenicu su posle žetve kad očiste zrno nosili u vodenice potočare gde se mlelo celo zrno a od toga brašna se mesila proja i hleb.Nije se mesilo svakog dana nego se zamesi i ispeče više hlebova da traje cele nedelje.

Žito se  za jelo spremalo u zrnu,prekrupljeno ili mleveno .Skoro u svim krajevima se spremao bungur od pšenice ili ječma koji su se dugo kuvali ali ne u ključaloj vodi,već se polako bario.Kad bude skuvan cedio bi se pa sušio i onda drobio u avanu i služio je kao zamena za pirinač.Često bi mu dodavali mleko,mast,sir,kajmak,slaninu.

U njive se nosila proja,sir,slanina,paradajz i luk  kao i
drobljenje sa rasolom koje se spremalo krajnje jednostavno od  komada proje,rasola i semena ljutih papričica.
U litar rasola se nadrobi proja i doda seme ljutih papričica i onda se to jede hladno.

Voda je bila ili izvorska ili mnogo češće,bunarska bez dodataka svih ovih minerala koji se nalaze u flaširanim vodama.

Vodu i izvore su mnogo više cenili i čuvali nego mi danas a jedan izvor ili bunar koristilo je celo selo.

Jeli su domaća jaja a pojma nisu imali da trebaju da izbegavaju žumance nego su njime još premazivali one mirisne i tople pite koje su spremali na masti a filovali sirom(punomasnim) ili zeljem i koprivom.

A znali su da prave(na Kosovu) i skroz nezdravu pitu koja se zove "Prepeč". 

Kore se prave po principu lisnatog testa (premazuju se mašću) a filuje samo umućenim mlekom i jajima.Nikad nisam jela ukusniju pitu a često ju je pravila moja svekrva.Istina moj muž kaže da je baba pravila bolju.Možda je to zato što se pekla u šporetu na drva i u tučenoj tepsiji ?

Kad pomenuh tepsiju,pade mi napamet nešto.

Pretpostavljam da svi znaju šta je oklagija i da još dosta njih zna šta je sito ali se pitam koliko njih zna šta je 

zastrug,naćve,peruška,lopar,bakrač,ćup,vedrica,čabrica,kaca?

Dobro,možda sam malo zastranila. Pored svih ovih Ceptera i ostalog posudja koje čuva sve zdrave sastojke namirnica i u kome možete hranu da spremate i bez masnoća i bez vode a da ona zadrži i divan izgled i ukus (prosto neverovatno) bilo bi glupo da na primer sir čuvate u zastrugu(posuda od drveta sa poklopcem) umesto u praktičnoj i zdravoj plastičnoj kutiji.

Znam da ne možemo u današnjim uslovima i malim stanovima da čuvamo zimnicu čak ni kad je sami napravimo.Jednostavno,prinudeni smo da kupujemo gotovu sa svim dodacima koje ona sadrži ali ne moraju da nas  ubedjuju da je ona zdrava i spremljena na tradicionalan način jer to sigurno nije istina.

Imam i ja ovo savremeno posudje ali pasulj i kupus volim da skuvam u zemljanom loncu a sarme u saču.

Jeli su i nekada slatkiše,istina ni to nije bilo na jelovniku svakog dana a i te krofne,uštipci ,salčići ,vanilice,sve je to puno masti i skroz nezdravo pogotovu ako jedete dok je još vruće i mekano....

Pila su se neka druga pića i sokovi su STVARNO bili od voća kao i rakije i nije se dodavao šećer.Iskreno rečeno šećer su izbegavali ne zato što nije zdrav nego što je bio skup.

Mogu ja sad ovde još puno da pišem o tome šta se jelo i pilo  kada nije bilo stručnjaka da propišu jelovnike ,odrede kalorije i kažu koje namirnice se ne slažu.

Volim ja da jedem  banane , ananas , maslinke,kokos.... ali kad kažemo da treba da živimo u skladu sa prirodom meni to znači da pre svega trebamo da jedemo ono što nudi priroda tu oko nas.Nije slučajno da smo se mi, životinje i biljke koje ovde rastu našli baš tu zajedno.

I zato odbijam da čitam razne savete,dijete ,reklame itd u vezi hrane,pogotovu one praškovite.

Hoću da jedem voće i povrće koje može da se ubere tu negde kod nas jer iako znam da je i ono prskano ,mislim da smo ipak stvoreni jedno za drugo.

I ako neko zna gde mogu da se kupe(ne još,naravno) one starinske tamnozelene lubenice,okrugle i slatke iz čijih semenki je mogla da nikne nova isto takva slatka lubenica,neka mi javi.Tako bih volela da ovoga leta ponovo probam lubenicu kakvu sam jela u detinjstvu pa makar se sva ulepila od slatkog soka i čak iako i za nju neki stručnjak bude rekao da nečega ima previše ili nečega premalo.

PROLEĆNO SPREMANJE I VAŽNE ODLUKE

                                                         http://www.starizanatisrbije.rs/
Cele zime sam nestrpljivo čekala da stigne proleće i da se konačno rešim teških džempera,kaputa i jakni.

I evo,proleće je stiglo i ja krenula da sredjujem ormane.

Veliko prolećno spremanje.

Odlažem zimsku garderobu i vadim onu laganiju.

Počela sam taj posao puna optimizma koji je ubrzo negde nestao.

Pogadjate kada i zašto?

Pokušala sam da budem organizovana i racionalna.

Stvari vadim i klasifikujem:

-gomila za poklanjanje(stvari koje nisam dugo nosila,mnoge sam zaboravila i da imam  a sasvim su OK)

-gomila "za po dvorištu i po kući"(stvari koje sam baš iznosila i skoro se sentimentalno vezala za njih i koje iako imaju neke fleke od boja i neke nepoznatog porekla,mogu još da se nose)

-gomila koja se odlaže na višlje police do sledeće zime(skoro nova i sasvim nosiva)

-gomila za bacanje

I tako vadim,odmeravam,odlažem i kada sam skoro sve povadila,shvatim 

da je gomila "za po dvorištu i kući" najveća,ona za poklanjanje sasvim pristojna, "skoro nova i sasvim nosiva" zanemarljiva a na gomili "za bacanje" svega nekoliko stvari.

To je značilo ponovno kopanje po gomili "za po kući i dvorištu" i prebacivanje u gomilu "za bacanje"  jer je ispalo da ja i ne bih trebala nigde da izlazim iz kuće i dvorišta.

Kada sam tu akciju uspešno završila ,prilično umorna, rešila sam da kad sam već u akciji sredjivanja garderobe,pronadjem u  delu ormana u kojem se nalaze"bolje krpice"nešto što bih obukla  za jednu porodičnu svečanost na koju trebamo da idemo ovih dana.

 Probala sam da obučem neke svoje "bolje krpice" od prošle godine i konstatovala da su se nekako skupile od stajanja u ormanu.

Počela sam sa jednom crnom haljinom koju sam prošle godine kupila"da imam za specijalne prilike".Znate ono,"mala crna haljina" i uvek si elegantna.Tada mi je stvarno super stajala,a sada...

Rajsfešlus stigao do malo iznad pola ledja i ni makac !

Uz pomoć muža,nekako sam je zakopčala do kraja ali se pojavio drugi problem.U njoj bi trebalo i da dišem i da se krećem,čak i da sednem a nisam baš bila sigurna da da bi rajsfešlus sve to izdržao.

Znam da je internet pun onih čudesnih dijeta gde za dva dana izgubite po par kilograma ali sam se ipak odlučila za ležerniju varijantu.Za pantalone i sako koji su mi bili baš komotni i koje sam imala nameru da poklonim prijateljici.

Kada je i to bilo rešeno,skuvala sam kafu sela i donela dve - tri  odluke :

1.Više ne kupujem stvari za posebne prilike.Sve što kupim i što mi se svidja nosiću što češće(da mi se i to ne skupi u ormanu do sledeće prilike)

2.U šetnju i kupovinu idem PEŠKE i to u PROŠLOGODIŠNJIM FARMERKAMA(NIKAKO TRENERKA!)

3.Ne čuvam ništa za "da mi se nadje kad smršam"

Ja se ustvari i nisam baš mnogo ugojila.Možda 2-3 kg koje većina ljudi i ne primećuje,ali nema zavaravanja!

Ne znam hoću li opet uskočiti u onu crnu haljinu(nju ću ipak ostaviti-čisto zbog kontrole a i obukla sam je samo par puta )

I da,sada ću više da šetam i tkam jer za razbojem ne možeš ništa da grickaš!


Evo u prilogu nekoliko haljina koje sam izatkala.

MLADA,SAVREMANA I USPEŠNA ŽENA DANAS

Sedela sam ovih dana sa nekim dragim ljudima,pričala,lenstvovala  i uživala.Razmišljala sam kako se život  svakodnevno ubrzava i nameće nam sve dinamičniji ritam.

Danas je moderno   ” biti u gužvi” i “stisci sa vremenom” jer ako imaš vremena i nigde ne žuriš znači da nemaš obaveza  i ispadaš iz društva.Zato  ,naročito žene,dobrovoljno prihvataju sve vise i vise obaveza .

Prolaze nam  dani, nedelje i godine   prepuni obaveza i  rokova  a  život nam postaje  monoton  iako smo stalno u žurbi. Bilo bi super kad bi sve u životu stizalo kao poručeno, ali da se ne lažemo, to  nikada nije slučaj.  Nešto mora da fali,nečega moramo da se odreknemo.Naučili smo da preživljavamo ali smo zaboravili da živimo.

Danas je normalno da žena u kuhinji ima mikser , zamrzivač, frižider, mikrotalasnu rernu i druga čuda moderne tehnike koja bi trebalo da joj olakšavaju život i učine da za kraće vreme obavi  vise poslova,  da joj pruže vise udobnosti  ali ona i dalje ima sve manje vremena  a da bi se sve te neophodne sprave nabavile,potreban je novac.

Da bi obezbedili  novac i sigurnost koju on nudi ljudi svesno ili nesvesno  žrtvuju svoje vrijeme, svoje živce i  svoju snagu. U trci za sticanjem gube se odnosi sa najbližima.

Gube se prijateljstva,kumstva,rodbinske veze.

Dodje mi nekad kada vidim mladu ženu koja dolazi po svoju devojčicu u obližnji vrtić u velikoj žurbi,uzima je za ruku u kojoj drži ključeve od kola dok malecka pokušava nešto da joj kaže,smeška se vaspitačici i klima glavom,izviruje da vidi da joj nije zakačena kazna za nepropisno parkiranje,ubacuje dete na zadnje sedište a onda mehanički i ružičasti ranac,otvara vrata od kola,javlja se na mobilni I pokušava da se isparkira, da joj kažem “Stani ili bar uspori.Saslušaj svoje dete koje će ti verovatno ispričati neku nevažnu stvar ali njoj bitnu,jer deca brzo rastu i odlaze.Umesto pozdrava “ljubim-i-ja-tebe-mama-ćao”svrati na pola sta do svoje mame.Obradovaće se i ona i tvoja ćerka a i tebi će biti lepo.”

Ponekad čovek izgubi i samog sebe a da toga nije svestan.

 Znam sve više žena  koji ne znaju šta im je najvažnije u životu. Kažu da su

 im najvažnija deca i  zdravlje, a onda se iscrpljuju jurnjavom za novcem jer je normalno imati najnoviji televizor,računar,mobilni telefon(bar dva)biti prisutan na internetu,odvesti decu u školu,pa iz škole na časove jezika,muzike,treninge.Poželjno je da stigneš  kod frizera i manikira jer moraš na poslu da ostaviš utisak doterane žene koja i svojim izgledom uliva poverenje poslovnim partnerima.Dodatno usavršavanje se podrazumeva.

Odlazak u teretanu ili na jogu je takodje obaveza koju ne treba propustiti  jer  je zdravlje najvažnije.I dok juri na zakazani tretman ta savremena žena često razmišlja šta još trebada uradi i da li je isključila sve aparate u kući pre nego što je krenula da se relaksira i opusti.

Dok vežba,misli o sutrašnjim obavezama ,preračunava vreme i koliko para treba odvojiti za sutrašnje školske potrebe dece jer su joj deca i porodica svetinja.Istina ona sve manje vremena provodi sa svojom  decom i porodicom ali sve za njihovo dobro.Čuju se oni vise puta dnevno telefonom ,razmene poruke  i to je to.

To bi bio život savremene uspešne žene danas.To je i život njene porodice.To je danas postalo normalno.

Možda se ponekad ta uspešna žena seti svog detinjstva sa nostalgijom ali o tome ne priča nikome.Deci bi to njeno prisećanje bilo dosadno,sa mužem mora da se dogovori o važnim svakodnevnim obavezama ,sa kolegama se o tome ne priča a sa prijateljicama…Pa sa njima se retko vidja i onda kad sednu u neki kafić u tržnom centru  pričaju o tome šta su kupile i šta moraju da kupe,gde će na letovanje,zimovanje….

A seti se ona sigurno bar nedelja iz svog detinjstva.

Ja se često setim ali to se ne važi.Ja nisam mlada uspešna žena.

 Nedelja je,sećam se, bila dan sporosti. Dan rezervisan za odmor i porodicu.

Radnim danima mame i tate rade, deca su u vrtiću ili u školi, ali zato kada dođe kraj nedelje, to je kao praznik .Svi  su na okupu.

Nedeljna budjenja su povezana sa mirisom vruće bele kafe i svežih kifli .Dok se doručkuje iz kuhinje dopire miris domaće supe koja se kuva. Obično sa knedlama. Posle supe dolazi rinflajš pa glavni deo ručka  - neko meso sa krompirom i salatom.

 Deca su  obožavala pečeno pile, onako celo, i utrkivala su se ko će maznuti batak.Pa se onda lomio “jadac” i deca su uvek pobedjivala.

 A onda, miris vanile,cimeta... jer za kraj su bili spremni kolači  ( lenja pita, kiflice sa džemom, štrudla, vanilice,salčići...)

Nedelja je bila i dan za izlet.

 Još u subotu se odlučivalo gde će se ići i  šta će se poneti  za klopu.U kola se pakovala lopta,badminton,tranzistor  da se sluša prenos utakmice i korpa u kojoj je bilo pečeno pile,kuvana jaja,paradajz,hleb,kolači,sokovi  i naravno ćebe koje se prostre na travu pa se onda stariji izvale na ćebe a deca jurcaju za loptom. 

Uveče  se cela porodica  vraćala kući zadovoljna i lepo raspoložena.

I sad se pitam šta mi bi da se svega setim iovo napišem.Mora da me stižu godine.